Идем јутрос… неразгажен снег… остављам стопе у снегу, углавном крампонке. Види се, ретко ко у ципелама. Углавном шта ко има. Шта може, таква су времена дошла…
На раскрсници упаљено црвено светло. Осврћем се, нема милиционера. Прелазим ван пешачког прелаза. Иста тура, свакодневно. Прелазим преко пруге. Не гледам на рампу, осионо и обесно, можда ми је и свеједно.
‘’Још би ми само фалило да ме у овај љигави понедељак покупи воз’’, говори неки средњошколац. Тек тада видим спуштену рампу. Пренем се…
Иста тура, свакодневно…
А нешто ме гуши унутра, изједа. Неки црвић ушао, па не пушта. Нека змија прети да удави. И отресам је са себе, вртим главом, помало шизофренично. Ма, гуши и даље. И ходам, остављем данге у снегу. Помало проклизам, па се као пренем, разбудим… наставим даље да ходам. Потајно страх да не паднем, разбијем се, поломим ногу, пу-пу-пу. Страх ме тај одржава на површини. А змија вуче ка доле.
Шшшшшш! Покушам да је отерам, па се пренем. Причам сама са собом, помислиће неко да ме сам мало шили-вили. А у ствари нисам, само сам сама са собом, мало јадна и бедна, и не видим ништа лепо и не видим ништа ружичасто. А шта би ми то И било ружичасто, у мојим педесетим?! Не знам, али не видим ништа, не видим дугине боје… не видим црвену којом машеш пред разјареним биком… па онда ликујеш што си га насамарио, надмудрио…
Видим само оголеле гране, и сивило, и мраз и лед… И стопе у снегу.
Пара понегде и измаглица и сивило из димњака.
А понедељак је кренуо… Има до петка, ихахај! А некад су фабричка јутра била орна и пуна енергије, и некад смо хрлили, јурили, спотицали се, падали, али се и дизали… Размишљам да сад проклизам – да ли би ме неко дигао? Размишљам… да сад останем без посла, без корице хлеба, да ли би ми неко помогао?
Стопе нестају. Нема их. Нема ни снега. Коловоз и блато и вода. Пливају старе изношене чизме по води… Ал’ бар је било бело. Жалим за белим и за стопама. Жалим за дугом и за свим оним што смо могли и хтели, а добили нисмо. И само нам остало ‘’сиво, суморно небо’’ да цитирамо и певамо… А добри смо певачи некад били…
Сада само само шаптачи…
Сада смо само усамљени јахачи… усамљени шетачи… којима је стопе завејао снег.
На раскрсници упаљено црвено светло. Осврћем се, нема милиционера. Прелазим ван пешачког прелаза. Иста тура, свакодневно. Прелазим преко пруге. Не гледам на рампу, осионо и обесно, можда ми је и свеједно.
‘’Још би ми само фалило да ме у овај љигави понедељак покупи воз’’, говори неки средњошколац. Тек тада видим спуштену рампу. Пренем се…
Иста тура, свакодневно…
А нешто ме гуши унутра, изједа. Неки црвић ушао, па не пушта. Нека змија прети да удави. И отресам је са себе, вртим главом, помало шизофренично. Ма, гуши и даље. И ходам, остављем данге у снегу. Помало проклизам, па се као пренем, разбудим… наставим даље да ходам. Потајно страх да не паднем, разбијем се, поломим ногу, пу-пу-пу. Страх ме тај одржава на површини. А змија вуче ка доле.
Шшшшшш! Покушам да је отерам, па се пренем. Причам сама са собом, помислиће неко да ме сам мало шили-вили. А у ствари нисам, само сам сама са собом, мало јадна и бедна, и не видим ништа лепо и не видим ништа ружичасто. А шта би ми то И било ружичасто, у мојим педесетим?! Не знам, али не видим ништа, не видим дугине боје… не видим црвену којом машеш пред разјареним биком… па онда ликујеш што си га насамарио, надмудрио…
Видим само оголеле гране, и сивило, и мраз и лед… И стопе у снегу.
Пара понегде и измаглица и сивило из димњака.
А понедељак је кренуо… Има до петка, ихахај! А некад су фабричка јутра била орна и пуна енергије, и некад смо хрлили, јурили, спотицали се, падали, али се и дизали… Размишљам да сад проклизам – да ли би ме неко дигао? Размишљам… да сад останем без посла, без корице хлеба, да ли би ми неко помогао?
Стопе нестају. Нема их. Нема ни снега. Коловоз и блато и вода. Пливају старе изношене чизме по води… Ал’ бар је било бело. Жалим за белим и за стопама. Жалим за дугом и за свим оним што смо могли и хтели, а добили нисмо. И само нам остало ‘’сиво, суморно небо’’ да цитирамо и певамо… А добри смо певачи некад били…
Сада само само шаптачи…
Сада смо само усамљени јахачи… усамљени шетачи… којима је стопе завејао снег.
Нема коментара:
Постави коментар