Влажном марамицом је скинула прашину са споменика. Прекрстила се, пољубила свећу коју је потом запалила. Букет белих ружа је нежно положила на гроб. Благи поветарац јој је мрсио давно оседеле власи.
Села је на клупу наспрам споменика. Смешио јој се са слике.Веровала је да гледа у њу и да зна да је опет дошла.
Навикла га је суботом на своје присуство. И била је тачна. Увек после ручка. После два поподне.
Дрхтавом руком отворила је ташну извадивши наочаре. Лагано их је спустила крај себе на клупу. Поново је нешто тражила. Овог пута је извадила стару пожутелу свеску, спуштајући је одмах до наочара.
Старачким, али и даље грациозним покретима наочаре за свакодневну употребу заменила је овим другим. Наочарима за читање.
Црвену врпцу коју је сама исхеклала користила је као обележивач у старој пожутелој свесци. Овога пута, врпца се налазила при самом крају свеске.
Примењујући ритуал дружења суботом у два, осећала се корисном и испуњеном.
Та клупа је за њу била позорница. Позорница њеног самачког живота. Публика јој је био он. Он који јој се смеши са слике уклесане на хладној мермерној плочи.
Удобно се сместила и започела са читањем.
„ Био си мој бег од стварности. Од суморног напорног живота у коме готово да ме ништа није радовало. Лепше и лакше је било размишљати о теби, надати се писму, позиву или сусрету са тобом, него суочити се са свакодневницом која је била мрачна, пуста, сурова.“
На тренутак је оставила свеску.
„Ни сад не знам да ли сам те заиста волела или сам волела своје илузије о теби, али било шта да је од тога, оставио си трага у мом животу“- прошапутала је више за себе.
Седела је неколико тренутака замишљено а затим наставила са читањем.
„Одвијало се онако како је морало или могло, али сигурна сам да сам у теби пронашла уточиште од постојећих проблема.
Маштајући о теби, мој живот је добијао смисао и деловао далеко лепше и примамљивије од оног стварног који сам живела, а који је био укалупљен.
Била сам робиња окована ланцима, заточена на дну мрачне ћелије из које нисам видела излаз.
Да ли си се сам појавио или сам те ја пронашла, још увек не могу себи да разјасним.
Дуго си тињао у мени као трачак наде, као светлост која се назире и једино што сам желела тада, било је да покидам окове и заувек побегнем из мрачне ћелије.
Сакупљала сам снагу, кидала ланце, падала, поново устајала... и чини ми се јача него претходног пута настављала даље.
Снага коју сам некада имала постепено се враћала. Постала сам свесна своје јачине и своје вредности...
Храбро сам се супротставила сваком проблему, пронашла излаз из безизлаза и веровала да могу још, још и још...
Из тебе сам црпела снагу, а да ти ниси био свестан тога. Уз тебе сам ојачала а да ни сам ниси знао. Отргао си ме из калупа устаљених животних норми, које се биле мучне, болне, претешке.
Уливао си ми снагу погледом, осмехом, речју...
Давао си ми снагу и онда када си ћутао и када те није било.
Отимала сам је од тебе и када ниси знао.
Ојачала сам толико схвативши да кроз живот могу сама.
Покидавши и задњу карику ланца који ме је бесомучно стезао, отисла сам се у нови живот.
Вођена неком невидљивом силом, успела сам!
Коначно слободна, удисала сам свежину сваког новог дана који је био надахнут оптимизмом.
Бескрајно сам ти захвална због тога, јер да ти ниси био ту негде, знам да не бих успела.
Као што све у сваком моменту поседује своју супротност, тако је било и овог пута.
Онда када сам најмање очекивала ти си ме оставио. Придружио си се анђелима. Изненада, прерано, неочекивано. Отишао си баш као што си и живео. Скромно и у тишини.
Остала сам сама без иког свог. Не само у овом граду, већ сама на овом свету. Сама у бескрају.
И бескрај је лакши од безизлаза, тешила сам се.
Хвала ти, очеличио си ме. Остала сам сама, али јака. Јача него икада пре. Схватила сам истинитост изреке – „Оно што те не убије, ојача те!“
Дуго већ живим у стварности, која је таква каква јесте. Прихватам је. Избора немам. Чекам тренутак да ти се придружим и радујем му се.
Не заборављам да си ме ти извукао из дубине мрачне ћелије на светлост дана.
Захвалност за то дугујем теби. Теби, илузијо мојих минулих дана.“
Затворила је свеску, али је остала и даље да седи. Усне су јој се развукле у блажени осмех. Осмех, какав глумци подаре публици након громогласног аплауза.
Капи кише су оросиле траву.
Лаганим корацима кренула је ка кући. Једином уточишту које је имала.
Кренула је ка старачком дому.
Села је на клупу наспрам споменика. Смешио јој се са слике.Веровала је да гледа у њу и да зна да је опет дошла.
Навикла га је суботом на своје присуство. И била је тачна. Увек после ручка. После два поподне.
Дрхтавом руком отворила је ташну извадивши наочаре. Лагано их је спустила крај себе на клупу. Поново је нешто тражила. Овог пута је извадила стару пожутелу свеску, спуштајући је одмах до наочара.
Старачким, али и даље грациозним покретима наочаре за свакодневну употребу заменила је овим другим. Наочарима за читање.
Црвену врпцу коју је сама исхеклала користила је као обележивач у старој пожутелој свесци. Овога пута, врпца се налазила при самом крају свеске.
Примењујући ритуал дружења суботом у два, осећала се корисном и испуњеном.
Та клупа је за њу била позорница. Позорница њеног самачког живота. Публика јој је био он. Он који јој се смеши са слике уклесане на хладној мермерној плочи.
Удобно се сместила и започела са читањем.
„ Био си мој бег од стварности. Од суморног напорног живота у коме готово да ме ништа није радовало. Лепше и лакше је било размишљати о теби, надати се писму, позиву или сусрету са тобом, него суочити се са свакодневницом која је била мрачна, пуста, сурова.“
На тренутак је оставила свеску.
„Ни сад не знам да ли сам те заиста волела или сам волела своје илузије о теби, али било шта да је од тога, оставио си трага у мом животу“- прошапутала је више за себе.
Седела је неколико тренутака замишљено а затим наставила са читањем.
„Одвијало се онако како је морало или могло, али сигурна сам да сам у теби пронашла уточиште од постојећих проблема.
Маштајући о теби, мој живот је добијао смисао и деловао далеко лепше и примамљивије од оног стварног који сам живела, а који је био укалупљен.
Била сам робиња окована ланцима, заточена на дну мрачне ћелије из које нисам видела излаз.
Да ли си се сам појавио или сам те ја пронашла, још увек не могу себи да разјасним.
Дуго си тињао у мени као трачак наде, као светлост која се назире и једино што сам желела тада, било је да покидам окове и заувек побегнем из мрачне ћелије.
Сакупљала сам снагу, кидала ланце, падала, поново устајала... и чини ми се јача него претходног пута настављала даље.
Снага коју сам некада имала постепено се враћала. Постала сам свесна своје јачине и своје вредности...
Храбро сам се супротставила сваком проблему, пронашла излаз из безизлаза и веровала да могу још, још и још...
Из тебе сам црпела снагу, а да ти ниси био свестан тога. Уз тебе сам ојачала а да ни сам ниси знао. Отргао си ме из калупа устаљених животних норми, које се биле мучне, болне, претешке.
Уливао си ми снагу погледом, осмехом, речју...
Давао си ми снагу и онда када си ћутао и када те није било.
Отимала сам је од тебе и када ниси знао.
Ојачала сам толико схвативши да кроз живот могу сама.
Покидавши и задњу карику ланца који ме је бесомучно стезао, отисла сам се у нови живот.
Вођена неком невидљивом силом, успела сам!
Коначно слободна, удисала сам свежину сваког новог дана који је био надахнут оптимизмом.
Бескрајно сам ти захвална због тога, јер да ти ниси био ту негде, знам да не бих успела.
Као што све у сваком моменту поседује своју супротност, тако је било и овог пута.
Онда када сам најмање очекивала ти си ме оставио. Придружио си се анђелима. Изненада, прерано, неочекивано. Отишао си баш као што си и живео. Скромно и у тишини.
Остала сам сама без иког свог. Не само у овом граду, већ сама на овом свету. Сама у бескрају.
И бескрај је лакши од безизлаза, тешила сам се.
Хвала ти, очеличио си ме. Остала сам сама, али јака. Јача него икада пре. Схватила сам истинитост изреке – „Оно што те не убије, ојача те!“
Дуго већ живим у стварности, која је таква каква јесте. Прихватам је. Избора немам. Чекам тренутак да ти се придружим и радујем му се.
Не заборављам да си ме ти извукао из дубине мрачне ћелије на светлост дана.
Захвалност за то дугујем теби. Теби, илузијо мојих минулих дана.“
Затворила је свеску, али је остала и даље да седи. Усне су јој се развукле у блажени осмех. Осмех, какав глумци подаре публици након громогласног аплауза.
Капи кише су оросиле траву.
Лаганим корацима кренула је ка кући. Једином уточишту које је имала.
Кренула је ка старачком дому.
Нема коментара:
Постави коментар