У ноћи тишина.
На јастук ослоњена ишчекујем вест
Мисли ми конфузне, да ли ће доћи
И једна радосна у моју свест.
Присутан телом човек лежи крај мене
Дух његов кроз снове лута
Срце ми мисао растужи
Шта учини погрешна реч која залута
У сени лампе
По зиду прсти плету свој венац
На трен у углу собе све
Паде као у дубок зденац.
На стропу лепеза од раширених руку
Хвата је светлосни вир
Као да уз музику и буку
Прсти воде свој сопствени пир.
Играју птице по зиду
Уигран свој плес
Ал' сваки покрет, скок и
Дрхтај одаје немоћ и бес.
Чујем крај себе уздах
Кроз мене струји крв к'о река
Стисну ме „онако“ рука мушки,
Нестаде беса а ја к'о памук мека.
У НЕКОМ ДРУГОМ ЖИВОТУ
Спаваш, растрзан од терета живота
Као брод који је изашао из буре
Путник, луталица
Победнички се увек
Враћаш својој луци.
На јастуку том
Где су твоје усне љубиле моје
Угледах познат рукопис
Писала је драга рука твоја.
Узнемирена пред пут
Тежак и мучан, плачем
Одлазећи гледам твоју косу седу
И почињем да:
Читам…
-Теби заувек-
„У паучини времена
Сећања сад бледе
Окривљен да сам само
Твоју љубав крао
Осврнух се за собом
Сада косе седе
И заувек те молим
Опрости нисам знао!“
Плашим се у овој тмини
Остати без тебе и твојих руку
У чијем сам загрљају
Једино сигурна била.
Страх ме је,
Да ако те позовем
Се не огласи неко туђе лице
Чији би ме пипци одвукли
У мрачне пролазе а ти једини знаш
Све моје страхове.
Остане ли празнина иза мене
А овај се изгнаник не може јавити
Ослушни срећног осмеха одјек
Храбро крени напред,
Моја сена је увек поред тебе.
Љубави моја!
Уселићу се у твоје снове
Као знак колико мислим на тебе
Са овог места далеког
С ког повратка нема.
Па кад год месец провири кроз прозор наше собе
Са њим ћу нежно, неосетно
Као зрак помиловати твоје лице
Походићу твоје снове
Увући се у твоје топло срце
И свити се у њему до зоре.
Молим те!
Ако смрт узме мене
Не тугуј драги, чекаћу те
У неком другом животу
На неком другом месту
Тамо где нема туге, суза
А за љубав не постоје ни препреке ни границе.
- Чекаћу…
КАД СЕ ПРОБУДИМ ИЗ СНА
Кад се пробудим из сна,
Да ли ће све да прође
Ране које срце доби
Чекајући судњи час да дође.
Сама до смртне коби,
Гурнута до дна.
Кад се пробудим из сна,
Видећу равницу и села
Мaлене куће, старе
Од кише препуне баре
Два анђела бела,
Ваде ме са дна.
Кад се пробудим из сна
Угледаћу дом родитеља моји′
Моју мајку која уплашена стоји
Бледа лица, без сјаја
Дрхтавих руку, плаши се краја,
Вади ме са дна.
Кад се пробудим из сна,
Угледаћу тебе, на перу славна
Златну светлост и сену која иде
Твој зид, реку, поља равна
И нек моје очи виде
Како ме вадиш са дна.
МЕЋАВА
Ноћас је ветар узео планину
Дивље клизио њеним падинама
Белина је процвјетала, осветлила тмину
Завејала што није већ годинама.
Мећава великих наноса
Ковитла пахуље на земљу пале
Звезде у сан утонуле од заноса
А птице скривене заспале.
Тешко кроз снег газим
Водиш ме, руке ти вреле
Пркосиш мећави која лице не мази
Нестају сенке испод ногу к'о стреле.
Невреме је вани а у нама много среће
Јачају у срцу и глави нити
Ми знамо да је од овог трена веће
Све чега није било и оно што ће бити.
Искри, искра у оку мом
Која руке и душу спаја
Моје мокре ноге у крилу твом
Ватра крај камина све обасјава.
НАЗДРАВЉАМ, ПИЈЕМ
Наздрављам љубави,
Очима које су ме гледале
Души чистој која ми се дала.
Пијем за слепило, јер га не видим
А из мојих очију није ни изашао,
За прошле јесени,
Таму што је израсла из мрака.
Пијем за бол који ме гони гневу
За све беспотребне речи,
Ја не волим опрост који није опрост
Ни завађену љубав коју мири слаб тренутак.
Наздрављам храбрима за храброст
Онима који пишу и онима који у пјесмама живе
Истини која у срцу оклева
И очима које у тишини говоре све.
. . .
Нека ничија ноћ не буде као моја,
Кад у сну ослушкујем
Кључ у брави и отварање врата
А срце искаче из груди, боли – буди ме
Од јастук бришем влажне очи од суза
Па опет силно бризнем у плач.
Нека ничији растанак не буде као наш,
Као бег скитница у непознато
Бежање од самих себе
Необуздане страсти, чулности
Љубавних ланаца, зачаране тамнице
Живота...
ЗНАО СИ
Знам,
Био би уз мене
Да и замислити можеш
Колико сам очајна
Јер се у секунди
Сав мој свет срушио
И читав дан
Не престајем да плачем.
Знао би,
Рећи оне праве речи
Које би мој живот
Окренуле у другом смеру.
Знао би,
Ноћ провести са мном
Држати ме у загрљају
Па зором уморан од неспавања
Отићи на посао,
Али тек кад бих ти руке
Савила око врата и изговорила,
Колико те волим, љубави моја.
Знао би,
Све оно што видим у црној боји
Обојити ружичастом
Као и зидове наше собе
А пригушити светлост, чаробном лампом
И тад бих била сигурна
Да дишемо и живимо један живот.
Знао си,
Сваки покрет мој,
Трзај горње усне
А ни сама нисам тога била свесна.
Знао си,
Мило моје
Зашто јецам у сну
И дозивам твоје име...
Знао си,
Да се плашим остати без тебе.
ЗНАЛИ СТЕ
Осетивши да сам несрећна
Поклонисте ми блистав поглед
Ваших очију.
Ганута вашом пажњом,
Спустих трепавице.
Знам да су ваше намере
чисте ко небески ваздух
па скупих храброст,
узвратих поглед и
подарих вам две сузе,
сјајне ко бисери.
Помислих,
зашто Вас не упознах
много раније?
ЖЕЉА – С.С.
Како се жена помамно
И страсно к′о жеља неспутана
Претвори у љубавницу, оно бесрамно
Давање које у себи љубав рађа.
Како су пољупци разуздали усне
Које су у слободи трешње зреле
И кипућа срећа смеха, кад пљусне
Понесе у бескрај и трагове вреле.
Руке се шире, к′о река на ушће
И море кидано од беса
Шире од неба и облака гушће
Од загрљаја врелих и земља се стреса.
Док се спајају два сна у један
Па опржен ватром дишеш, вруће
За водом жудиш, страшно жедан
Груди трепере к′о танко пруће.
Тела која се од жеље,
Грче к′о прсти у женској коси
Сада су брезе поносне на себе
Ћутња коју љубав у душама носи.
РАСУ СЕ НИСКА БИСЕРА
Расу се ниска бисера
тог јесењег дана,
мир нестаде,
стазу обасјану прекри црни облак,
наговест, к'о гром из ведра неба
заборавих на свет око нас,
толиком срећом преплављена,
к'о распламсале жеравице,
прошла сам вреле стазе.
Бацам се теби у загрљај,
као булка од среће
да ћу процветати, знао си,
ставио си на моју главу,
једног дана, скривен иза леђа,
велики сламни шешир.
Моја бела кожа не сања сунце,
ни реку успона и падова
кроз зелена пространства,
захукталу љубав,
или жељу умирати с тобом.
Веза ме бисерном оглицом свитања,
ти најдражи кројач мог живота,
зоре и ноћи осликане разнобојно,
згази у прашину заборава,
чежњом покушавам
збрајати потајна исчекивања.
Одавно огризла у самоћи,
занемела, слеђеног лица,
наслоњена на челичне решетке,
нека потајна зима ми леди кости,
ветар пролази кроз одаје,
туга куца на моја врата, устрајно.
. . .
У овом тренутку док спаваш
Слатким сном праведника
Седам крај тебе, верни ти слуга
Ослушкујем како мирно дишеш.
Надвијам се над тебе
Као облак који покрива сунце
Па земљу у трену, остави у мраку.
Пружам своје руке, биљке пузавице,
Савијам око тебе
Привијам се на твоје топле груди.
Мој дах, лагани поветарац,
Лебди изнад твојих очију.
Цветаш к'о јасминов пупољак у јануару.
Подижеш капке,
Дланом ми милујеш бледо лице.
Шапућеш на уво, што и гласно можеш рећи,
Језа ми пролази кроз цело тело.
Спуштам ти на усне врелу поруку.
Ветар отвори прозор у знак протеста,
Провала муња и громова.
Мути ми се поглед,
Видим још један твој лик, лебди у даљини.
Свесна сам судба нас спаја или раздваја.
Трепавице ми тешке, размишљам.
Сад у зимској ноћи
Под зрацима пуног месеца
Прошле су две године
А нас двоје још уживамо у срећи
Или патимо у тешким растанцима
Кад маштам како лежем
Са рукама око твог врата.
Да ми је ноћ заспати
Да се не пробудим јецајући.
Зашто те у сну видим.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ
Снежана Кунтош Тробок, рођена 9.фебруара 1963. године у Сарајеву.
Основну и средњу школу завршила на Палама. Пише још као дете поезију за школске новине.
Члан је Књижевних клубова „Милош Црњански“ из Бјељине и „Душан Матић“ из Ћуприје.
Има објављену збирку поезије “Знам које је боје рај” у издању „Ессегг“ Загреб, а у штампи је нова збирка поезије „ У неком другом животу“, објављне песме у заједничке збиркама поезије и зборницима.
Основну и средњу школу завршила на Палама. Пише још као дете поезију за школске новине.
Члан је Књижевних клубова „Милош Црњански“ из Бјељине и „Душан Матић“ из Ћуприје.
Има објављену збирку поезије “Знам које је боје рај” у издању „Ессегг“ Загреб, а у штампи је нова збирка поезије „ У неком другом животу“, објављне песме у заједничке збиркама поезије и зборницима.
Живи на Палама.
Нема коментара:
Постави коментар