Те задње године,бројали смо дане
исто војник, пред одлазак кући
а оно августа,те исте године
хтеде срце, напросто препући.
Јављају медији, дете тракториста
у колони, међу хиљадама
из Крајине за воланом, као мали човек
да га таквог, забележи век !
Кипе тротоари од мајки и бака
пред очима, непрепознатљив свет
као да нас је, тих година
делио неки, непроходни зид!
Деце свуда, у запрежним колима
на тракторима, под најлонима
по џемри која, гризе очни вид
обарене као, спарушени цвет!
Док су с цркве ударала звона
зајапурен, мали јуначина
стао где и читава колона
не силазећи ни трен, са трактора
већ колајући, посвуда очима
час истезао, кичмицу и врат
час пратио, свој најближи род
који су грабили, први хлад
час наслањао, главу на волан
негде у даљиину загледан
са трактора који му, беше десна рука
исто, капетану, брод .
На питање, јеси ли уморан
дај сиђи протегни ноге мало
дуг је пут, а јака омора
сиђи бар док сунце мало клоне
oн ми тако, рече умиљато
као да се, читав живот знамо
није тешко, већ сам навикао
мали јунак, из велике колоне !
А помаже ли ти, успут неко бато
помаже ми, ту је негде стрико
где му виде, мајку и сестрицу
и осмехе, на уморном лицу !
Даље ићи, у претешку тему
не би могла, нит' снаге имала
зато идем, блажом варијантом
не како сам, све то доживела !
Да из мора, небројених људи
таман до сутра, напрезала уши
само тихи, шапат што начула
од неког’ из непосредне близине
ех да нам је, што пре преко Дрине
не чу' никог, више ни да зине
просто, за неповеровати
ко да страх, свима уста саши !
Нигде, жамор, нити јадиковка
нити оно, уобичајено псовка
по којој се знамо, препознати
и када су блаже, форме догађаји
већ како се ко, хлада домогао
на тротоару, исто сардине
без кревета и без постељине
у дубок сан је, одмах одлетео!
Тако да договор је, међу нама пао
нека свако, крене по савести
тамо где их, воде осећаји
што се може, под приоритет ,свести.
Сви осташе у главној улици
једни воду, навлачећи стоци
други траву или детелину
а ја пре него, кренула према кући
да направим деци, топли оброк
морало се,добро замислити
за петоро деце блатњавих чарапа
с којима је била голорука мати
како и где помоћ им пронаћи
па су у оближњој кући
окупани, пресвучени и враћени обувени
да се имају нечег’, лепога сећати.
Али када начу' да их, има много више
шта рећи него, моја жељо пуста
џабе душе, џабе и памети
када се човек просто распамети
кад' смо сви без разлике, били остругани
па у кући, осим мало брашна
и можда килограма, два кромпира
није се имало, ни у шта заклети.
И гле чуда, на истој адреси
само је требало ово да се деси
док сам ја дреждала у кући
да ме нико, не обавести
већ као гром из вердога неба
крај погаче, велике ко точак
глас с капије, како чула прејак
оде колона, не пакуј не треба
сто ми муња, срце је проболо
и још толико у срцу остало
јер сам се тако, бедно осећала
као да залогај деци сам, из уста отела !
И све ове године ,дечак
на саму помисао, где би могао бити
шерпа се никако, не да заобићи
ни моје трчање у чарапама
тридесетак метара, према главној улици
када сам без, папуча остала
не би ли колону ,негде могла стићи !
Па се ових дана, просто запрепасти
случајно тражећи, коју реч о теми
о дечаку, оном јуначини
као да он није, требао одрасти
замишљајући га негде, у малом кућерку
да ли му се живот мало насмешио
или се злопати у неком собчету
а није ми могло, ово на ум пасти
да је он већ срећно ожењен и да има ћерку
милом Богу, хвала !
 |
| "Олуја" у Крајини - Србија у тишини: Дванаестогодишњи дечак Драган Миоковић 4. августа 1995. данас је у Београду успешан млад човек (31) и родитељ |
Те задње године,бројали смо дане
исто војник, пред одлазак кући
а оно августа,те исте године
хтеде срце, напросто препући.
Јављају медији, дете тракториста
у колони, међу хиљадама
из Крајине за воланом, као мали човек
да га таквог, забележи век !
Кипе тротоари од мајки и бака
пред очима, непрепознатљив свет
као да нас је, тих година
делио неки, непроходни зид!
Деце свуда, у запрежним колима
на тракторима, под најлонима
по џемри која, гризе очни вид
обарене као, спарушени цвет!
Док су с цркве ударала звона
зајапурен, мали јуначина
стао где и читава колона
не силазећи ни трен, са трактора
већ колајући, посвуда очима
час истезао, кичмицу и врат
час пратио, свој најближи род
који су грабили, први хлад
час наслањао, главу на волан
негде у даљиину загледан
са трактора који му, беше десна рука
исто, капетану, брод .
На питање, јеси ли уморан
дај сиђи протегни ноге мало
дуг је пут, а јака омора
сиђи бар док сунце мало клоне
oн ми тако, рече умиљато
као да се, читав живот знамо
није тешко, већ сам навикао
мали јунак, из велике колоне !
А помаже ли ти, успут неко бато
помаже ми, ту је негде стрико
где му виде, мајку и сестрицу
и осмехе, на уморном лицу !
Даље ићи, у претешку тему
не би могла, нит' снаге имала
зато идем, блажом варијантом
не како сам, све то доживела !
Да из мора, небројених људи
таман до сутра, напрезала уши
само тихи, шапат што начула
од неког’ из непосредне близине
ех да нам је, што пре преко Дрине
не чу' никог, више ни да зине
просто, за неповеровати
ко да страх, свима уста саши !
Нигде, жамор, нити јадиковка
нити оно, уобичајено псовка
по којој се знамо, препознати
и када су блаже, форме догађаји
већ како се ко, хлада домогао
на тротоару, исто сардине
без кревета и без постељине
у дубок сан је, одмах одлетео!
Тако да договор је, међу нама пао
нека свако, крене по савести
тамо где их, воде осећаји
што се може, под приоритет ,свести.
Сви осташе у главној улици
једни воду, навлачећи стоци
други траву или детелину
а ја пре него, кренула према кући
да направим деци, топли оброк
морало се,добро замислити
за петоро деце блатњавих чарапа
с којима је била голорука мати
како и где помоћ им пронаћи
па су у оближњој кући
окупани, пресвучени и враћени обувени
да се имају нечег’, лепога сећати.
Али када начу' да их, има много више
шта рећи него, моја жељо пуста
џабе душе, џабе и памети
када се човек просто распамети
кад' смо сви без разлике, били остругани
па у кући, осим мало брашна
и можда килограма, два кромпира
није се имало, ни у шта заклети.
И гле чуда, на истој адреси
само је требало ово да се деси
док сам ја дреждала у кући
да ме нико, не обавести
већ као гром из вердога неба
крај погаче, велике ко точак
глас с капије, како чула прејак
оде колона, не пакуј не треба
сто ми муња, срце је проболо
и још толико у срцу остало
јер сам се тако, бедно осећала
као да залогај деци сам, из уста отела !
И све ове године ,дечак
на саму помисао, где би могао бити
шерпа се никако, не да заобићи
ни моје трчање у чарапама
тридесетак метара, према главној улици
када сам без, папуча остала
не би ли колону ,негде могла стићи !
Па се ових дана, просто запрепасти
случајно тражећи, коју реч о теми
о дечаку, оном јуначини
као да он није, требао одрасти
замишљајући га негде, у малом кућерку
да ли му се живот мало насмешио
или се злопати у неком собчету
а није ми могло, ово на ум пасти
да је он већ срећно ожењен и да има ћерку
милом Богу, хвала !
Нема коментара:
Постави коментар