ПЕСМА НИЈЕ ХТЕЛА ДА ИЗЛЕЧИ
Песмом ћу сломити вене
Да бих тако глобила неке жеље
Песмом разголитићу душу.
Можда сам уловила мајмуна и паука
У неком простору оставила трагове
По небодерима који боду срца
Болела су ме и срца и несрца
Дамари и дани
Болело је све у венама
Метално што се точи
А песма није хтела да излечи
Оболеле сате што капљу по зиду
Болеле су речи и плод умртвљења
Таблете испод јастука су је жуљале
А рекли су јој да чежње болети неће
Хтела сам ићи далеко и близу,
Да ломим грање од наших тела
Ал' остаде самоубилачка пемса
Пуна зрења црнога
Труле јабуке по поду се њишу
Те због тога сместише ме у жанрове
ГРУМЕН ЗЕМЉЕ УМЕСТО ОКА
Нисам питала око твога ока
Да ли могу ући...
Грумен земље да се освети
уместо ока, лакше је земљу сахранити
Воде у непцима да истерамо крв
и трагове тргања ока
залуд жртви гребање крвника
залуд попу молба и молитва
око ока вади се
у соби где ништа није свето
грумење земље у очној дупљи
лакше је покопати него очи
Реци сузама да не квасе земљу!
САМОУБИЛАЧКА ПЕСМА
Само да ти испричам како је тешко живети.
Траже од мене да не привређујем каосима
Да живим, узорно, мирно, повучено
Певају ми: „Смрт нема оправдања“
Они немају руке за кајање
Они немају руке за грљење
Њихове руке терају на живот
И причају грубо: „Живот је дар“
Можда не знају да сањам о небуђењу
Самоубилачка песма нема мелодију
Нема ни риме, нема ни правила
Сва је скрхана од живота
Они не знају за страх од буђења.
Са таблетама спава под јастуком
И таблете јој нису метафора
А не знају, да страх ју је, страх
Од небуђења.
Ја немам живота у себи за окривљена јутра
Ја немам живота у себи за окрвљена јутра
Плашим се лудила: „Како си могла то урадити“
САМОУБИЛАЧКА НЕГАЦИЈА
Са самоубицама неће нико да прича
Њих неће нико да воли
Управо јер их свет боли
Самоубице често штекћу из срца
Праве писма, граде мостове
Измичу цигле да крв тече
Самоубице не желе бити будне
Будноћа зове их на блуд
Не желе буђење, спавају дуго
Понекад љубав воде са кошмарима
Самоубице нико не жели
О њима неће нико да сања
Самоубице нико не чека осим ветра
Који се јавља у траговима!
ПЕСМА НА ДАР НАСИЛНО ПОГИНУЛИМА
Мислите на све
синови земаљски
Мислите о прошлости
Умујете о садашњости
У ваше биће уткасте снове,
среће, немире
Прерачунасте све невоље
пре судњега дана
Ви знате и срећу, и несрећу
Прогутасте чемер овога света
Очистисте земљу
и земљи се предасте
покорно у ваш суноврат
дохватисте таблете
или какав нож лак
у судару са кожом само грч се чу
чуло се како се буца кожа
Не, неће Нацисти вашу кожу користити
за галантерије, или неке друге пикантерије
Вас ће прогласити синовима трагично страдалим
У умрлици биће пар речи кратких,
краћих него што је ваш живот био
А спроводу ће доћи
тек да се увере да сте мртви
А ви, не само да сте мрви,
покојници,
почивши,
упокојени,
преминули,
убијени
самоубијени
ви сте сада део нашег сазвежда самоубица.
Можда ће се матер ваша, или жена или дете
бацити се на гроб
лелекати,
кукати,
падати у несвест
Ви се на то не обазирите,
не гледајте њихову бол,
ви сте синови земље ове
своје сте грехе носили сами
уз вапај коже, као нотни систем
закорачисте у земљу црну,
тмурну, спасовиту
тек да сте мртви, синови наши, покајници.
Нема коментара:
Постави коментар