Нека оду одавде где хоће
Моји крезуби, здепасти преци
Овчари, земљоделци, рабаџије
Превише су ме слуђивали причама
О безданима старог света
Превише дојили крвљу
Превише хранили кашом митова
Издржати такво храбрење не могу
И нек понесу са собом све те
Изрешетане крстове на заставама
Чегртаљке са мутне Марице
Трубе са Фундина, добоше
Мањерке остругане глађу, двогледе и фишеклије
Нек’ и штаке са Сутјеске понесу
Шта ће ми такав огрев за зиму
Зар да протезе и опруге за удове
И лопатице за ноћни измет слажем у дрвљанику?
Мени ће ионако запасти остаци
Неприлични мушком сокољењу:
Дрхтавица, јад и малаксалост
С тим тројством да се сналазим
Ту жетву скупљам на месечини
Тај принос збрајам погнут –
Лобање из којих тамни дах
Избија док клапћу вилицама
Разбацујући гомилице гамади око себе
Па и ако одлучим да се плуга дохватим
Ораћу кад нико не излази у поље
Будићу се кад сви спавају
А млатараћу и окретати махнито –
Језивој шкрипи диригент, гуслар бркати701
И мајстор за цепање ваздуха
Кад је све около тишина у којој копне застрте рђом
Ратне машинерије на обзорју, дезертерство челика
Заглављено и напуштено од свих
Можда ћу успети да постанем оно
Што су одувек настојали да будем –
Ветроказ у земљи мртваца
Неко ко бол и свој и њихов, у самој оси ветра
Лимено, при вртењу, осећа, лимено цвили
Јер је и тако, душом цвилежном, за лим
Чеоно, потпуно уз њега срастао
Па се лимен ни њих, ни себе, ничега на крову
Не сећа. А зашто, понекад, весео, ђаво би га знао!
Нема коментара:
Постави коментар