Да ли је сувише рано почињати аутобиографију у овим годинама? Разуме се да јесте. Но, можда је у седамдесетим сувише касно. У овим годинама време почиње да нам изгледа све краће, прешли смо дужу половину живота, осећај да нам времена понестаје, подгрева и чињеница да све више губимо драге људе који нису напунили ни четрдесету или педесету годину. Пишем ову књигу са становишта прихватања себе, онаква каква сам била и каква сам сада, са свим манама и врлинама, прочишћујућег гнева и промуклог смеха. Довољно сам стара да знам да је смех, а не гнев, истинско откровење, зато смејте се што више, па макар и себи самима. Многи ће се наћи у овој књизи, претпостављам да се не разликујем много од вас. Хоћу да пишем књигу о себи, а и вама који сте део мог живота, али почињем прво од себе.
1
Још један сиви недељни дан који те тера да мислиш на ружне ствари и постанеш депресиван, а ја бих, по ко зна који пут, побегла негде где је лепо. Овог пута сам хтела да побегнем у топлу утробу своје мајке и, бар за кратко, била безбедна од свих злих погледа и “нерешивих”, а у ствари решивих проблема.
Мада, искрено, много касније сам схватила колико сам била “добродошла” ако се родим као женско дете. Наиме, мој отац, као прави Балканац где више вреди један син него пет кћери, месецима пред мој долазак на овај шарени свет је “претио” мајци да, ако роди женско дете, неће доћи да је изведе из породилишта!!! А ја, као у инат, расла, нарасла, и са целих пет килограма дошла на овај свет. “У колико сати сам се родила?” Често постављам то питање мајци, желећи да ми неко уради хороскоп, на шта ми она одговара: “Па, ваљда је тачно шта ти пише у крштеници, шта мене питаш, знаш кад је то било”. Киша је лила као из кабла, а мој отац чувши да је добио здраву и преслатку девојчицу, коју је за секунд видео, одлази у прву кафану и тамо се “убије” од алкохола. Сад ћете помислити од разочарења, али све оно што следи у овој причи указаће на супротно.
Тако пијан, бос, без ципела и поврнутих ногавица од панталона долази пред породилиште и виче из свег гласа: “Родила ми жена Брижит Бардо!”
Наравно, биле су то далеке шездесете године, када је Б. Б. била у целом свету, па и код нас, симбол лепоте. Добити тако крупну бебу - можете мислити колико је мојој јадној мајци требало да се опорави! После пар дана мој отац стиже, ипак, испред породилишта?! Са изнајмљеним “фићом”, који су могли на прсте да се изброје у то време, возећи се од болнице до куће више пута је возача опомињао да не “труцка” толико по калдрмисананим улицама.
Узевши ме ме из бабициних руку и видевши мале плаве окице тек рођене кћерке дешава се још једно рођење - љубав неописива, обострана, која никада неће престати, па чак ни онда када га више не буде било.
Напредовала сам и изгледала као бебе из Приручника за младе маме. Само је моја јадна мајка изгледала све горе и највише је личило као да сам,поред млека које сам са задовољством испијала из набубрелих груди, упоредо сисала и њену крв.
Када погледам слике из тог периода, видим да је моја мајка изгледала лошије и старије него десет година касније.
Крај из књиге Љубав и кашаљ
Тако пијан, бос, без ципела и поврнутих ногавица од панталона долази пред породилиште и виче из свег гласа: “Родила ми жена Брижит Бардо!”
Наравно, биле су то далеке шездесете године, када је Б. Б. била у целом свету, па и код нас, симбол лепоте. Добити тако крупну бебу - можете мислити колико је мојој јадној мајци требало да се опорави! После пар дана мој отац стиже, ипак, испред породилишта?! Са изнајмљеним “фићом”, који су могли на прсте да се изброје у то време, возећи се од болнице до куће више пута је возача опомињао да не “труцка” толико по калдрмисананим улицама.
Узевши ме ме из бабициних руку и видевши мале плаве окице тек рођене кћерке дешава се још једно рођење - љубав неописива, обострана, која никада неће престати, па чак ни онда када га више не буде било.
Напредовала сам и изгледала као бебе из Приручника за младе маме. Само је моја јадна мајка изгледала све горе и највише је личило као да сам,поред млека које сам са задовољством испијала из набубрелих груди, упоредо сисала и њену крв.
Када погледам слике из тог периода, видим да је моја мајка изгледала лошије и старије него десет година касније.
Згрчена сам, а живот је тако леп!
Седим згрчена на кревету и покушавам да схватим како је брана коју сам подигла око себе могла да попусти и дозволи да поплава депресије уђе у моју душу…
Размишљам, мозгам и схватам да је ушла покварено, тихо, курвињски, неосетно… А када сам осетила, било је касно… За шта касно?
Постала сам најтужније створење на свету, имала разлога да будем несрећна што је онај, тамо, умро, а поштено му ни презиме не знам... што је комшија болестан… имала сам разлог да се расплачем што ми је нотес празан… што сам већ дуже време у минусу у банци… што имам вишак килограма… што ми мама недостаје, а то никако не желим јавно да кажем… јер ја нисам мала, а само малој деци могу маме да недостају… и још, још сто разлога...
Мислила сам да са браном око мене неће ни Северно море моћи да ме потопи…
Ех, зајебала сам се у прорачуну... лоша ми арматура била… лоши прорачуни... од лошег материјала сам је правила.
Са радија допире нека музика... Како ме нервира ова музика што долази са овог апарата и ко га ту постави… Да ли да га искључим? Плашим се тишине... плашим се својих црних мисли... навиру… терају сузе на очи… плачем, бре, као идиот... од својих плавих очију направила сам црвене... као вампир сам неки. Плашим се тишине... плашим се својих мрачних мисли... немам воље…
Безвољна сам.
Да, та депресија се теши тоном чоколада, одласком до фрижидера за понеко парче укусног сира… који ће, бар на тренутак, поправити расположење…
Они, моји најдражи, труде се око мене.
И то је тужно... не приметити или не узвратити оноликом мером колико се они труде... праве најукусније тостове... са тоном мајонеза и кечапа… Купују колаче које ја волим... праве ми пудинг од чоколаде и у загорелој шерпици шприцају шлаг у облику срца…
Ех, да су се раније трудили, можда не бих... ма, дај више... буди јака, дрмни се... нема прошлости, идеш напред…
Одлазим код психолога... Она се труди, прича ми, објасњава да сам ја једна јака жена... гледам у њене усне... онда их не чујем... видим, померају се… Ко зна колико пута изговара моје име и из којег покушаја чујем своје име...
Тонем... И даље тонем... Где је крај?
А онда једно јутро... као да се нешто, преко ноћи, десило у мојој души... мом мозгу... мом срцу... Схватам да овако више не иде... Не желим ово...
Не желим патњу на њиховим лицима... не желим њихове сузе... молбе да будем она стара.
Устајем из кревета, одлазим под туш и као да желим да све ружно са себе сперем... да истерам црне мисли... да схватим да су сви моји драги живи и здрави... да је живот онолико леп колико га ми улепшамо...
Ја то тренутно не радим... Неее, овако више не желим.
Топла вода прија… испира ми ружне мисли… греје ми душу… даје ми енергију... благо милујем своје облине које сам, до недавно, са прекором посматрала и згражавала се...
Уживам у сваком покрету и дајем му посебан значај... нежно бришем своју кожу, косу… гледам се у огледало... схватам…
Жива сам и волим да живим.
Излазим из купатила окрепљена... окрепљена и са широким осмехом на лицу... Ко зна колико је времена прошло од последњег широког осмеха на мом лицу...
Уживам у великој, топлој шољи кафе... Уживам у сваком залогају свог омиљеног колача... Примећујем птичице у дворишту које су се скупиле да поједу остатке мрвица, истрешене са стољњака... Гледам у ишарано небо...
Диван дан!
Ускоро ће пролеће... Моје омиљено годишње доба. Ускоро ће моја друга књига... Промоције и дружење са дивним људима...
О, Боже, живот је тако леп!!!
Размишљам, мозгам и схватам да је ушла покварено, тихо, курвињски, неосетно… А када сам осетила, било је касно… За шта касно?
Постала сам најтужније створење на свету, имала разлога да будем несрећна што је онај, тамо, умро, а поштено му ни презиме не знам... што је комшија болестан… имала сам разлог да се расплачем што ми је нотес празан… што сам већ дуже време у минусу у банци… што имам вишак килограма… што ми мама недостаје, а то никако не желим јавно да кажем… јер ја нисам мала, а само малој деци могу маме да недостају… и још, још сто разлога...
Мислила сам да са браном око мене неће ни Северно море моћи да ме потопи…
Ех, зајебала сам се у прорачуну... лоша ми арматура била… лоши прорачуни... од лошег материјала сам је правила.
Са радија допире нека музика... Како ме нервира ова музика што долази са овог апарата и ко га ту постави… Да ли да га искључим? Плашим се тишине... плашим се својих црних мисли... навиру… терају сузе на очи… плачем, бре, као идиот... од својих плавих очију направила сам црвене... као вампир сам неки. Плашим се тишине... плашим се својих мрачних мисли... немам воље…
Безвољна сам.
Да, та депресија се теши тоном чоколада, одласком до фрижидера за понеко парче укусног сира… који ће, бар на тренутак, поправити расположење…
Они, моји најдражи, труде се око мене.
И то је тужно... не приметити или не узвратити оноликом мером колико се они труде... праве најукусније тостове... са тоном мајонеза и кечапа… Купују колаче које ја волим... праве ми пудинг од чоколаде и у загорелој шерпици шприцају шлаг у облику срца…
Ех, да су се раније трудили, можда не бих... ма, дај више... буди јака, дрмни се... нема прошлости, идеш напред…
Одлазим код психолога... Она се труди, прича ми, објасњава да сам ја једна јака жена... гледам у њене усне... онда их не чујем... видим, померају се… Ко зна колико пута изговара моје име и из којег покушаја чујем своје име...
Тонем... И даље тонем... Где је крај?
А онда једно јутро... као да се нешто, преко ноћи, десило у мојој души... мом мозгу... мом срцу... Схватам да овако више не иде... Не желим ово...
Не желим патњу на њиховим лицима... не желим њихове сузе... молбе да будем она стара.
Устајем из кревета, одлазим под туш и као да желим да све ружно са себе сперем... да истерам црне мисли... да схватим да су сви моји драги живи и здрави... да је живот онолико леп колико га ми улепшамо...
Ја то тренутно не радим... Неее, овако више не желим.
Топла вода прија… испира ми ружне мисли… греје ми душу… даје ми енергију... благо милујем своје облине које сам, до недавно, са прекором посматрала и згражавала се...
Уживам у сваком покрету и дајем му посебан значај... нежно бришем своју кожу, косу… гледам се у огледало... схватам…
Жива сам и волим да живим.
Излазим из купатила окрепљена... окрепљена и са широким осмехом на лицу... Ко зна колико је времена прошло од последњег широког осмеха на мом лицу...
Уживам у великој, топлој шољи кафе... Уживам у сваком залогају свог омиљеног колача... Примећујем птичице у дворишту које су се скупиле да поједу остатке мрвица, истрешене са стољњака... Гледам у ишарано небо...
Диван дан!
Ускоро ће пролеће... Моје омиљено годишње доба. Ускоро ће моја друга књига... Промоције и дружење са дивним људима...
О, Боже, живот је тако леп!!!
Снежана Неговановић Прокић је
рођена у Крагујевцу, живи и ради у Холандији. Њен први аутобиографски роман „Хоћу
друге снове“ преведен је на холандски језик, а после друге књиге „Љубав и
кашаља“ сада је припремила за штампу и трећу „Компот од дуња“ која треба ускоро
да изађе из штампе.
Нема коментара:
Постави коментар