Слободанка Ђукановић: Кажи ми доме

КАО У СЛИЦИ

Газим ли ја то
њивама шареним,
ногама ђачким,
а опет-старачким..
припето, снено, занесено,
занемарено, замршено-
промиче измиче-нема.

Слика без сликара,
кистом небесним-зар то сним?
Кров се надвио над моје вјеђе,
старачки нахерио цријеп-
шапуће,сриче, све моје приче,
и мени ко палата, ко здање свето,
мени баш лијеп.

Мајка крај огњшта-потиче ватру,
разгрће жар..
лопаром спушта проју под сач.
Не причај доме, шути у муци,
не дирај рањиву ствар.
Врата зашкрипе- на домак липе,
ћаћи ми др'јемеж прекинут..
устаје с троноца скида капу-
је ли то нови гост?
'Хајде жено,припреми посно-
данас је пост!''

Нешто се кувало, нешто је знао,
био је забринут.
А мене текну-кроз сце сину-
Помоз Бог домаћину!
Нагулих чизме,гумене у мене,
клиснух на врата...
облачић над липом дирну ми чело-
вунасто-њежно свилено...
''то ти је прошлост-батали жено!''

Спреми ме мати-
учитељ рек'о,
води је Митре у град,
у неку школу-''сузе ко крушке''
Живот је гад!
Сестра ми окачи брош од ђинђува,
марамицу ми поклони брат-
мама ми тутну јабуку у руку,
''проклети рат!''
Због њега је тату у црној кући,
мучила Титова удба..
послије у миру родише мене-
њихов сам усуд-судба.

Кажи ми доме,причај и пјевај,
пјесмицу прву са твоје греде,
о малој цурици,кикоту веселом-
Али се за њом затворише врата-
''о мама,мама ,о, тата!''

Да л' ја то сањам само,
или је све то тамо,
гоблен у срцу мом..
''Да ли је о, да ли,та кућа стара,
била мој родни дом?''

'' Је л' ја то видим бразду дубоку,
ил је то привид у моме оку-
да ли је јава ил' само сан?''
 -Скинута прича с тавана мрачног,
у један суморан дан.

Газим ли ја то сокаком мојим
ногама ђачким ,а опет старачким...


МИНУТ ЋУТАЊА

Заорем браздом сјећања
по дубоком изору прошлог
крхотинама душе покидане
Сјенка се моја суноврати
у бездан препореног спокоја
препаднута од сузе над понором
Некако ту и тамо и још тамо
требало је бити што је било
да варничи срцем громовито
Скрило се моје радовање
српом пожуде пожевено
хиљадама калема калемљено
Незграпном мотком поломљено
моје младости дани омркоше
сахрањено без гроба заједно појање
Узалуд браздим жилама расијаним
тамо гђе бљесне стопа ратника
орлуштина слети с црвом у кљуну
Пљуне на моје давно сјајем обасјано
поносно мирисно славно
сваки минут минут је ћутања


ПОРОЂАЈ

Отежало поподне
трудно неудано
породиће се ноћас
изгледа..
А можда пренесе
новорођенче
у девето кољено
Пробудиће из сна
моје претке заспале
криковима порођајним
Да не породи опет
милион упитника
преко накоћених
непроходалих
Ко ли ће..
бешику да им прави
од времна корозираног
Још једна ноћ је
извалила очи у страху
Вериге се ипак клате
над огњиштем угаслим
ЗА ОПЕТ


ЧОВЈЕК ИЛИ ВУК

Над планином заспалом лебди срп мјесеца
у дубокој шуми усамљени вук
кривудавим стазама сјећања прес'јеца
негдје у близини шуми шумски бук

Волио је некад и био је вољен
тамо међ људима као вуковима
радио по своме желио и хтио
а сада се башкари шумским туковима

Када умрем, рече једног спарног дана
т'јело ми однесите дубоко у шуму
р'јешите ме умрлог свих земаљских мана
да стражарим вјечно на пустоме друму

Шуми шушти лишће лебде страшне сјене
док душа у вуку у прошлост се врати
волио је живот волио је људе
у вучијем тијелу почне уздисати

Завијао снажно, јечала је гора
желио је ипак да постане вук
поћи ће у јазбину када бљесне зора
а негдје далеко јечао је бук

Тужне очи упире у небесни свод
некада је имао човјечији глас
завија вучје за сав људски род
у мислима да ли је човјек вук ил пас

Tweet