субота, 22. новембар 2014.

Анђелија Недељковић Петровић: Причала сам некад својој деци

Причала сам, некад' својој деци
животну причу, која нема крај
они су упорно, тражили још,дај !

Како је сањати,увек исти сан
годинама, јасан као дан
једно мало собче једва три са три
у ћошку шпорет, старински зидани
ма који камин…

А од намештаја,шта би могло бити
по неки троножац,сора округласта и
један  кревет,поплочан даскама
за дечурлију комотан баш баш
уз сламарицу,пуњену шушкама
ма који, мандрац…

И зашто везем, онај бели зид
пун рамова, окићен сликама
прозорче малецко, завесу од лана
са хекланом чипком негде пола длана
уз један необично,драг' детаљ
јер ту управо лежи одговор
како се, побеђује стид…

И како је код, ретких срећника
оно што се,з вало новитет
могао да дошета,м али господин
углађени, драг' првенац фића
поличица, до самог’ прозора
величине,тек који педаљ
могла ми је, немам шта скривати
бити као, неком тротинет
у којој је, моја мајка Зора
чувала печат за крсни колач
туце шибица, нимало јефтиних
два три миришљава морска орашчића
од благдана до благдана за који слаткиш
и ред малих, стаклених фраклића
место чаша, за ракију шљиву;
ех да ми је, да је сањам живу
само на трен, реч да проговори !

Причала сам,некад' својој деци
који су упорно тражили још, још...  
                                               
Како је јагње, ојагњила овца
па ми најлепше једно изабрано
,,лане моје’’ именом крштено
драже од најдраже лутке са вашара
за коју није, никад’ било пара
али зато оно је дремало
покрај мене уз само колено
и до миле воље трчкарало
и умело, на зов да полети
коме него, право према мени
дресирано као детенце мало
a уз то, имало је звонце
на вратићу привезак чувар
да ме увек, на то време сети
кад’ заигра, ове врсте дамар
са гранчице нежне магнолије
где се њишу, увек,два на пар !

А када је Лане, поодрасло
још за срце онако прирасло
не као шиљеже ни’ млада овчица
већ нешто као,мила другарица
да није за Ђурђевдан мистично нестало
шта би се тек написати дало,
а како је од мене то вешто скривено
а  није се забораву дало
не би да прихватим,да  је поједено
да ме убеђује, стотине пастира
осим да је дубоко у шуму отишло
и негде се може бити снашло
крај кладенца или неког’ вира…

Причала сам, некад’ својој деци
док се поштовало, испеци па реци
везано, за онај прошли век

на шта ме сети, та цицана блуза
која вири из старог ормара,
са понеком флеком од дудиња
прикаченом, испод трепавица

како од детета, то постаје човек
био богат или сиротиња,
одакле излеће врећа простих метафора
које гледам, где би' да пресадим

а да никоме, притом не досадим
не глумећи некога баксуза
свесна да су нехибридно семе
којем је одавно већ истекло време.
 



Нема коментара:

Постави коментар