Јасни М.
Jа ти пишем Незнан граде:
долази ли она к теби
и на кремасте фасаде
мала лик наозебли?
Сваког трена све је ближе
прегршт нестајућих људи,
на капије и она стиже.
Ни не слутиш да је буди
лаган одсјај првог поја
опере у капљи шума
свежих као хтења моја
у дубини мокрог хума...
Када напушта те тама
и улице твоје брује
корачаће калдрмама
она која сонатује.
Ти је можда нећеш начас
препознати од палата
које свагда суну наглас
те спевове од позлата.
И без дара и без мере
пролазећи кроз музеје
ни твој плави Белведере
неће знати она где је,
ил' ће опет твоја шатра
самој себи правит' варка
представама Бургтеатра,
огледалом Дунав-парка...
Фијакери староставни
пловећи кроз булеваре
сетиће на вакат давни,
на чудесне неимаре
раскоши од белог бала
облачића што су сашли.
Каменом се зарицала
рука њина за век страшни.
Ти ме питаш Незнан граде,
док се иза валцер смеје,
где да нађеш лице младе
и та светлост одакле је?
Рећи ћу ти Дивни граде
у коју се скрио мај.
Не дај да га ко украде –
то ми само обећај.
Види одмах подно звона,
ту већ копне светла ноћи,
испод гара лампиона
сада само што ће проћи.
Твоје вечне ће лепоте
дрхтати у хладним снима
док им нове да животе
та највећа међу њима.
Врати је у ове хладе
да је близу мене има.
Да те и ја волим, Граде,
док јој плешеш у очима.
ОПСЕНА
Дубравки Ш.
Ближи ноћи, а даљи сну,
од лета бежат' немам куд
нити од речи неотесне...
...драг бих о њој пис'о песме...
Кад би милост овог маја
у декору њеног загрљаја
к'о у злочин маште грезла...
...тад би данак била песма...
Или огањ ока древног
прекривеног грозом, мемлом,
стравом кад се наобесне...
...ја ћу опет срицат' песме...
САН У ХОТЕЛУ ''ЕЛИТ''
Марти Х.
Можда љубим огледала,
не знајући штујем привид,
све мислећи да си знала
за мој љубац нежно сиви.
Можда желим и без бдења
сетом зовем искру жара,
у тој ноћи од камења
ранам стопе месечара.
Руке земље се растворе
званој зими на мом југу
и прсти се разговоре
докле грлим неку другу.
ИЗГУБЉЕНОЈ
Бескрајно лак
мрак
падне у заборав сна,
а са тла
га дадне
у мирисе зла
ледена страст.
Хоћу ли ја
паст'
у мрак неки
што сја
и плени
сенама свелим,
да ме вину
у тишину
или тмину
од роја
топлих опоја
где крије дрхтаја врт.
У тој бих свити
могао кришом
и од ноћи тиши
чекати смрт,
и љубити,
љубити...
Нема коментара:
Постави коментар