петак, 03. октобар 2014.

Снежана Дубак: Све је исписала душа

СТАРА

Гледам ту стару – скршила руке,
сједи на клупи, душа јој јеца.
У њеном оку тешке муке,
тихо у себи призива свеца.


Крај ока тужног дубока бразда,
сузе је лила, живот је тјерô.
Испод капута крије од мраза
једно мало дрвено вретено.


Каже да вуну од миља преде,
још од малена кудељу има
и све те ноћи без сна вриједе
кад дође дуга, хладна зима.


Рука јој дрхти, клону стара.
Суза склизну до браде мале…
шарену кецељу уморно пара,
прве су капи на крило пале.



Приђох јој тихо, пољубих очи.
Њежно ме приви на груди своје.
У њеном стиску осјетих моћи –
угледах лице нане моје!



ЗЛАТНА ПТИЦА

Ноћас сам снила птицу од злата,
крилима сјајним на окно слетјела,
кљуном отворила дрвена врата,
око мене уснуле тихо облетјела.


Птица ми паде на јастук меки,
шапну ми њежно слово од миља.
Помислих неки су звуци далеки,
а онда схватих све је из збиља.


Осмјехом прихватих сјајна крила,
раширих руке, погладих перје,
можда сам некад тај сан снила,
можда сам била драгом бисерје.


Блага музика љубави што ћути,
тиња у дубини јасног слуха,
ни птичији лепет не смије да помути,
óно што скрива бескрајност духа.


Искрено срце бије у мом куту,
и радост у јутру осјећај буди,
птица ми постаде знак на путу,
кад мајско сунце опет заруди.


Како ми овог осунчаног дана,
цвркуће мило крај узглавља мека.
Од њежног поја душа ми разиграна.
Ох, кад би овако златила довијека!



ЖУТА ДУЊА

Са креденца старог мирисала,
жута дуња из комшијске баште,
тако зрела сочно- одисала
из сјећања и из моје маште!


Соба мала испуњена миром,
стари мачак покрај ватре преде,
погладих га ја њежним додиром,
све те приче довијека вриједе!


Кад ми душом преовлада сјета,
склопим очи осликане медом,
присјетим се једног давног љета
па нанижем слике драге редом.


Преде мачак- огањ запíрио,
жута воћка заголица мене,
сјету јаку санак примирио -
ђечје руке дуњи испружене!



ПОДНО СМРЕКА

Ако упалим свијећу плаву,
ако капнем на усне меке,
привиј дланом уморну главу,
не бој се цвијета испод смреке.


Тамо у борју, једном сам била
малени цвјетак планíнске росе.
У врлети давној чежња се скрила
негђе на крају бакине косе.


Странóм сам ишла корака лака,
језеро чуваше све тајне моје,
í данас снива пора ми свака
како у планини душа поје.


Нисам ја хтјела вољети касно,
нити сам бирала свог срца пут,
осјећам опет - дрхтим страсно
као кад бијах маслачак жут.


Борова шума није ни знала
како је лијепо иглице красти.
Тај мирис мами и зора плава
када ћу теби на груди пасти.


Узми ми живот - теби је суђен,
и ову душу, процвала чека.
Тијелом жене бескрај пробуђен,
као кад снíвах подно смрека.



Ја о себи
 
Да, то сам ја. Заплакала једног јуна давне 1973. године у срцу Васојевића, у долини најљепшег сна ухватила сам онај зрак сунца који ме  водио својом цестом.
      Мој циљ је предодређен још у оној, од прућа прављеној, колијевци у којој су ме љуљали и обасипали љубављу и добротом.
       Школовала се од косих и правих, тек да постанем једно писмено чељаде.
      У раној, тек започетој, младости, у родним Беранама (ондашњем Иванграду)  свила сам своје гнијездо и мојим птићима дала златна крила
       Драги моји, знани и незнани, сваки стих је исписала душа. Истином су проткане риме од најранијих младалачких дана.
     На крају дуге чекао ме Београд.

      Са мојим светињама живим у овом великом граду, и имам све.
      Поглед у два пара тамних очију, од Бога поклоњених,  даје ми снагу, вољу, и тако лако заплешем плесом који сам започела на прагу пунољетства и траје још!



Нема коментара:

Постави коментар