Петар Милатовић: Секташтво у савременој српској књижевности

     Познато је да реч „секта” потиче од латинске речи „sequi”, што значи следити.
    Енциклопедијска дефиниција секти каже да је реч о малим групама истомишљеника које су се одвојиле од матице религије у неку другу, самосталну религијску групу. Међутим, секташтво нема важност само на религијском плану, како нам то сугеришу  Макс Вебер, и многи други социолози,  већ и у свим сферама живљења и мишљења, а та деструкција данас је најизраженија у политици, култури, уметности, спорту.  Осврнућу се  на секташтво у књижевности.
      Данас је секташтво у књижевности почело опасно да угрожава менталну хигијену мислећег човека, за разлику од теглећег који је постао извођач најпрљавијих радова.
      С друге стране, секташтво у књижевности постало је заштитни механизам незналица, медиокритета, безвредних скрибомана и иних, који се, затварајући се у свој организациони модел самозаштите, како је то давно приметио америчко-аустријски социолог Петер Бергер, постају свет за себе, свет потпуно глувих и слепих за све што је у надлежности теорије, па чак и историје књижевности, а без те две најнужније одреднице чак ни читалац није прави читалац, а камоли да писац буде писац.

      То секташтво нарочито је изражено међу многим аматерским писцима  који, скоро патолошки, зазиру од добрих познавалаца књижевности, а нарочито од добрих писаца. Они никако у своје друштво не пуштају паметније, способније, образованије, достојанственије, куражније, разборитије, јер све су то, по њиховом мишљењу, опасни реметилачки фактори њихове паланачке прашине. Око свих паметнијих, способнијих, образованијих, достојанственијих, куражнијих, разборитијих, одмах склапају заверу од разних интрига, што подлијих и ефикаснијих! Све своје најниже тајне слабости приписују онима који би хтели да све њих несебично уздигну изнад упросечености.
      Посебна је трагикомична прича о литералним аматерским фестивалима, смотрама и другим манифестацијама на којима се чак из авиона види најогољенија клановштина, па није никакво чудо што чак и награде добијају неки осведочени плагијатори.
     Писци од интегритета се дистанцирају од тих литералних секташких легла и тиме праве медвеђу услугу, охрабрују будале на још веће будалаштине и нечињењем спутавају оне креативне снаге које би могле да се афирмишу, оне којима то књижевнички секташи и лактароши онемогућују познатом методологијом.
     Књижевно секташтво није изражено само код аматерских литералних удружења и организација, већ и код професионалних књижевних организација у којима је буквално пресликана катастрофална ситуација из аматерских организација и удружења, а та чињеница не служи на част ни једнима ни другима. Свако даље нојевско завлачење главе у песак биће наше саучесништво у својеврсном културоциду.

 

 

 

Tweet