Нема топлине у рукама
које би угрејале промрзло
срце, само иглице магле
које се стварају на стаклима
прозора које отвараш хладноћи
пуштајући је да те загрли пркосом.
Била је то једна од последњих ноћи
хладне самоће притиснуте годинама
које су сачекале да зиме пређу пут
ходајући од јесени до јесени.
Иње с твојих трепавица претворићу
у сузе чистилице и угрејати промрзле
прсте својим длановима,
јер када дођеш, биће то у дан
који мора почети недељу.
Дан у који сам спуштена
благословом анђела и у истом
дану заточена силама зла
претходних живота састављених
од концентричних кругова
који су сећање на рађање
у огњу смрти.
Одвешћу те тада на место
које зима није оковала
предрасудама
нити је затровала срце,
већ има зелене прозоре.
У једно предграђе где
постоји кућа душе
у којој прсти не цртају по
стаклу дахом чекања.
Погледом ћеш кроз пределе
који пуцају пре свитања.
Смејаћеш се прошлости
коју си одбацио храбрим кораком
унапред рушећи моје одступнице.
Остаће ми нада да ће нам се
очи срести на путу спознаје,
иако знам да сам тек карика
који те води даље од поздрава.
Биће то једна од последњих
ноћи у којој ће те вратити они
исти анђели који су ме продали
за окајање греха покором
и угрејати срце дахом топлине...
Нема коментара:
Постави коментар