 |
| Рада Ђошан Китић |
Поштовани читаоци , фељтон из романа „Прљави додири“ Раде Ђошан Китић, почињемо са рецензијом романа коју је написао Марко Раулић Ђукић, а у наредном броју почећемо са сукцесивним објављивањем овог потресног романа, (Уредништво)
Да ли гледамо превише далеко па не видимо оно што је тако близу? Ово је исповиједна прича ,,испричана у форми романа о злостављенима,а исказана кроз пластично осликане ликове књиге, Иванке и докторице. За оне који то скривају и остају окупирани безизлазом ту је поука да ријешење постоји. Ова прича је вјечно у групи тема које се заобилазе. Ауторица је међу пионирима у окружењу која на свој начин књигом "Прљави додири" покушава да отвори ову тему и исприча причу која се не прича. С једне стране, ово је исповиједни начин казивања главног лика о злу који оставња трајно болан душевни биљег, али и порука злостављеним да треба имати снаге, поћи за истином, ослободити се море и прљавог трага и ући у свијетлост. Већина жртава свој случај крије због породице, себе, стида, блокаде, мрље коју ће носити ради несхваћености, пријетње и уцјене злостављача, који вјечито, захваљујући заблудама у окружењу крију своју болест. Зна се да многи почињиоци потичу из нормалних породица и важе за марљиве људе посвећене породици, са вишим образовањем, придржавају се закона, а најчешће су и религиозни. Циљ ауторице, можда потсвјестан, је прича: једноставна, читка, јасна, упрошћена, а не тежња високом стилу, филозофским реченицама, бомбастим поукама, стремљење ка футуризму, помак у језику.Ово је успио покушај разобличења табу теме и сукоб са снажним остацима патријахата или још присутног неискоријењеног "Балканског привитизма". Наука говори да злостављање може бити: емоционално,тјелесно и сполно.књига "Прљави додири" упакована у форму романа проговара кроз лик Иванке баш о полном злостављању о коме се вјечно ћути. Дјеца су изненађена, уплашена, постиђена и шокирана, па не говоре о догађају, јер их насилник подмићује, плаши, обавезује на чување тајне и упозорава, да у њихову причу нико неће повјеровати.
Ауторица указује да за ову "бенигну појаву" има лијека ако иронију пред нама не занемарујемо и скривамо. Ово је опомена онима који на свијет гледају идеално па су задовољни, јер их зло у свим приликама заобилази, пострек родитељима да се више приближе дјеци градећи искрено повјерење, друштву уопште да се више забави овим проблемом. Прича се често дешава пред нама,али је скривамо,јер је невјероватна,срамна и болна. Они који наносе бол су вјешти глумци,па су за јавност уљудни, нормални, угледни.Ово је велика књига о злу због: упозорења, вапаја, крика и истине. Прича је дио нас и у поруци храбрих враћа изгубљну снагу, вјеру, потискује мрачне дјелиће живота, наглашава да борба и искреност доносе срећну будућност. Да ли губимо идентитет у потрошачкој грозници, глобализацији коју довољно не познајемо, заокупљеним пожудом за новцем тако да не видимо истину или затварамо очи, јер се нама зло не дешава или мислимо да нам се неће десити? Живот затворених очију није лијеп јер намјерно од свијетлости бјежимо. Злостављање,кажу психолози, има учинак на међусобно повезана подручја: "Неуролошки и интелектуални развој",успјех у школи,животна очекивања,социо-емоционални развој, "соционалне односе и понашање и ментално здравље у цјелини". За побједу треба велика воља која даје велику снагу, али без велике вјере све је узалуд. Суштинско питање је има ли побједе без жртве. Иванкина побједа је у вјери, буђењу, повјерењу, а то води оздрављењу. Осјећам, да је књига писана у даху и да кроз јаук, крик, вапај успаване пробуди, упозори кривце обиљежи и донесе срећу. Наука је доказала да сексуално злостављања дјеца осјећају: страх, љутњу, изолованост, кривњу, тугу, конфузију... Последиице су обично: ниско самопоштовање, напади панике, фобије, несаница, депресије, лоша слика о себи, одбаченост, пад концентрације, проблем комуникације... Следећа књига ће потврдити, или демантовати, моју тврдњу да Рада као наратор с лакоћом, а без много искуства, у даху прича причу коју вриједи памтити, гдје су изражене и доминантне емоције. Вриједност ове књиге је читање без напора, а прича која се не прича опомиње и трајно остаје са нама.
Да ли гледамо превише далеко па не видимо оно што је тако близу? Ово је исповиједна прича ,,испричана у форми романа о злостављенима,а исказана кроз пластично осликане ликове књиге, Иванке и докторице. За оне који то скривају и остају окупирани безизлазом ту је поука да ријешење постоји. Ова прича је вјечно у групи тема које се заобилазе. Ауторица је међу пионирима у окружењу која на свој начин књигом "Прљави додири" покушава да отвори ову тему и исприча причу која се не прича. С једне стране, ово је исповиједни начин казивања главног лика о злу који оставња трајно болан душевни биљег, али и порука злостављеним да треба имати снаге, поћи за истином, ослободити се море и прљавог трага и ући у свијетлост. Већина жртава свој случај крије због породице, себе, стида, блокаде, мрље коју ће носити ради несхваћености, пријетње и уцјене злостављача, који вјечито, захваљујући заблудама у окружењу крију своју болест. Зна се да многи почињиоци потичу из нормалних породица и важе за марљиве људе посвећене породици, са вишим образовањем, придржавају се закона, а најчешће су и религиозни. Циљ ауторице, можда потсвјестан, је прича: једноставна, читка, јасна, упрошћена, а не тежња високом стилу, филозофским реченицама, бомбастим поукама, стремљење ка футуризму, помак у језику.Ово је успио покушај разобличења табу теме и сукоб са снажним остацима патријахата или још присутног неискоријењеног "Балканског привитизма". Наука говори да злостављање може бити: емоционално,тјелесно и сполно.књига "Прљави додири" упакована у форму романа проговара кроз лик Иванке баш о полном злостављању о коме се вјечно ћути. Дјеца су изненађена, уплашена, постиђена и шокирана, па не говоре о догађају, јер их насилник подмићује, плаши, обавезује на чување тајне и упозорава, да у њихову причу нико неће повјеровати.
Ауторица указује да за ову "бенигну појаву" има лијека ако иронију пред нама не занемарујемо и скривамо. Ово је опомена онима који на свијет гледају идеално па су задовољни, јер их зло у свим приликама заобилази, пострек родитељима да се више приближе дјеци градећи искрено повјерење, друштву уопште да се више забави овим проблемом. Прича се често дешава пред нама,али је скривамо,јер је невјероватна,срамна и болна. Они који наносе бол су вјешти глумци,па су за јавност уљудни, нормални, угледни.Ово је велика књига о злу због: упозорења, вапаја, крика и истине. Прича је дио нас и у поруци храбрих враћа изгубљну снагу, вјеру, потискује мрачне дјелиће живота, наглашава да борба и искреност доносе срећну будућност. Да ли губимо идентитет у потрошачкој грозници, глобализацији коју довољно не познајемо, заокупљеним пожудом за новцем тако да не видимо истину или затварамо очи, јер се нама зло не дешава или мислимо да нам се неће десити? Живот затворених очију није лијеп јер намјерно од свијетлости бјежимо. Злостављање,кажу психолози, има учинак на међусобно повезана подручја: "Неуролошки и интелектуални развој",успјех у школи,животна очекивања,социо-емоционални развој, "соционалне односе и понашање и ментално здравље у цјелини". За побједу треба велика воља која даје велику снагу, али без велике вјере све је узалуд. Суштинско питање је има ли побједе без жртве. Иванкина побједа је у вјери, буђењу, повјерењу, а то води оздрављењу. Осјећам, да је књига писана у даху и да кроз јаук, крик, вапај успаване пробуди, упозори кривце обиљежи и донесе срећу. Наука је доказала да сексуално злостављања дјеца осјећају: страх, љутњу, изолованост, кривњу, тугу, конфузију... Последиице су обично: ниско самопоштовање, напади панике, фобије, несаница, депресије, лоша слика о себи, одбаченост, пад концентрације, проблем комуникације... Следећа књига ће потврдити, или демантовати, моју тврдњу да Рада као наратор с лакоћом, а без много искуства, у даху прича причу коју вриједи памтити, гдје су изражене и доминантне емоције. Вриједност ове књиге је читање без напора, а прича која се не прича опомиње и трајно остаје са нама.
У Модричи, 01.02.2011. године
Марко Раулић Ђукић
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Рада Ђошан Китић је рођена 11. јула 1979. године у Жепчу. Средњу школу је завршила у Вукосављу 1997. годие, а затим се дошколовала и оспособила за звање женског фризера. Удата је мајка је троје дјеце. Живи и ради у Модричи.
У основној школи показала је склоност ка писању. Са зрелошћу, њено списатељско интересовање постајало је све израженије. У контакту са људима из окружења упознала је различите животне судбине, што ју је подстакло да овом књигом допринесе разбијању табу тебе.
У основној школи показала је склоност ка писању. Са зрелошћу, њено списатељско интересовање постајало је све израженије. У контакту са људима из окружења упознала је различите животне судбине, што ју је подстакло да овом књигом допринесе разбијању табу тебе.
Нема коментара:
Постави коментар