Знала је она когa љуби.
Све унапред се знало.
Знала је и да га губи
ал' срце је своје звало.
Душа је изабралa њега.
Он ничији неће бити,
али срце памети нема,
сопствени отров ће пити.
Узалуд беше јој све.
Он је ветар што лети.
И само на трен сврати,
понекад кад је се сети.
А њој остаје само,
да сања снове своје,
негде заувек сама,
где тужне љубави постоје.
Тамничар
Ево тамничар сам сопствене душе,
што кључ оставих негде код тебе.
Сад тамнујем у безизлазу своме
Не могу више пронаћи себе.
Тама је свуда одавно пала,
покрила светло у моме оку.
Одувек сам само чувати знала
бескрајну сету,тугу дубоку.
Дани се тако лењи вуку,
ноћи се срећеу преуне бола,
дрзе се чврсто руку под руку,
делеци тугу негде на пола.
Зато те молим кад ме се сетиш,
кључ тад понеси,светло не гаси,
нек' иде понос од нас далеко,
нека се љубав наша спаси.
Нада Караџиц
Не одлази
Иконом те пишем,
заклињем те небом,
богом и свим светим
и насушним хлебом.
Не одлази тако
без речи без гласа,
како ћу са душом,
којој нема спаса.
Звездама те ткајем,
сунцем душу будим,
месец ћу да мајем
зором да зарудим.
Како ћу без твога
драгог милог гласа,
наћи мојој души,
мира,наћи спаса.
И водом што тече
заклињем те,молим
не одлази тако
јер одвећ те волим.
Јер како ћу даље
сама кад застуди
угрејати срце
привит' се на груди.
Не одлази тако,
без речи,без гласа,
како ћу без тебе
души наћи спаса.
Нема коментара:
Постави коментар