Социолог Абрахам А. Мол каже у својој књизи "Психологија кича - уметност среће" да се кич дефинише кроз пет принципа: осредњост, неадекватност, нагомилавање, синестезија (истовремени естетски доживљај помоћу више чула), и удобност. Тако се кич дело одликује понављањем, гомилањем и претераном театралношћу, стварајући стереотипе који одговарају брзом задовољавању популарних потреба.
Веза између психологије и уметности односно уметничког изражавања је такорећи нераскидива. Уметник пројектује своје психолошко биће путем уметничког медија а створено дело је производ такве пројекције.
Као стваралачки процес, уметност је и сама дубоко психолошки процес.
Два основна начина разумевања кича су са становишта мерила институција, академије и културе, по којима је кич заблуда укуса, и са становишта рецепције, по којем је кич уметност среће – по поменутом францускоме теоретичару. Два приступа су радикално раздвојена, а ниједан више не следи мислену схему немачке авангарде са краја 19. и почетка 20. века...
Светлана Слапшак: "Кич", Пешчаник.нет, 11.4.2009., изводи: "Кич је пре свега обиље ствари, хиперпродукција објеката, али и идеја и менталитета којима одговара, и које истовремено обликује. Термин потиче из немачкога културнога контекста, и то из Минхена и борбе за простор у званичној култури. Термином су авангардни уметници означавали службену, званичну, академизирану уметност, а апстрактни уметници су као кич одређивали сву “предметну” уметност.
После кратке и бурне историје у ратовима немачке уметничке критике, реч је прихваћена у већини европских и у многим језицима света као нешто сасвим друго – као популистичка и популарна уметност, понекад чак и наивна, односно спонтана уметност, која се више не враћа својим авангардним историјским изворима. Термин је постао тако употребљив у историји књижевности и уметности да данас више не покрива ниједан појединачни случај, већ ознаћава огромно подручје продукције која се препознаје, али се веома тешко дефинише..."
Заиста, како се препознаје кич?
Он у суштини претендује да буде максимално разумљив и у томе он иде толико далеко да скоро потпуно демобилише сваку нашу активност у процесу културолошког и умјетничког доживљавања. Обичном посматрачу „уштеђује напор“, обезбјеђује му краћи пут до задовољства. Кич дело је тако програмирано да за посматрача буде лакше схватљиво и „занимљиво“. На жалост, многи уметници прилагођавају стил свога рада посматрачу или чак купцу и тиме изневеравају и себе и свој позив и заправо дезертирају, искорачују из домена уметничког. Саставни део кича су неискреност, имитација, недостатак љубави према ономе што се ствара и одсуство поштовања према уметничком стваралаштву.
Веза између психологије и уметности односно уметничког изражавања је такорећи нераскидива. Уметник пројектује своје психолошко биће путем уметничког медија а створено дело је производ такве пројекције.
Као стваралачки процес, уметност је и сама дубоко психолошки процес.
Два основна начина разумевања кича су са становишта мерила институција, академије и културе, по којима је кич заблуда укуса, и са становишта рецепције, по којем је кич уметност среће – по поменутом францускоме теоретичару. Два приступа су радикално раздвојена, а ниједан више не следи мислену схему немачке авангарде са краја 19. и почетка 20. века...
Светлана Слапшак: "Кич", Пешчаник.нет, 11.4.2009., изводи: "Кич је пре свега обиље ствари, хиперпродукција објеката, али и идеја и менталитета којима одговара, и које истовремено обликује. Термин потиче из немачкога културнога контекста, и то из Минхена и борбе за простор у званичној култури. Термином су авангардни уметници означавали службену, званичну, академизирану уметност, а апстрактни уметници су као кич одређивали сву “предметну” уметност.
После кратке и бурне историје у ратовима немачке уметничке критике, реч је прихваћена у већини европских и у многим језицима света као нешто сасвим друго – као популистичка и популарна уметност, понекад чак и наивна, односно спонтана уметност, која се више не враћа својим авангардним историјским изворима. Термин је постао тако употребљив у историји књижевности и уметности да данас више не покрива ниједан појединачни случај, већ ознаћава огромно подручје продукције која се препознаје, али се веома тешко дефинише..."
Заиста, како се препознаје кич?
Он у суштини претендује да буде максимално разумљив и у томе он иде толико далеко да скоро потпуно демобилише сваку нашу активност у процесу културолошког и умјетничког доживљавања. Обичном посматрачу „уштеђује напор“, обезбјеђује му краћи пут до задовољства. Кич дело је тако програмирано да за посматрача буде лакше схватљиво и „занимљиво“. На жалост, многи уметници прилагођавају стил свога рада посматрачу или чак купцу и тиме изневеравају и себе и свој позив и заправо дезертирају, искорачују из домена уметничког. Саставни део кича су неискреност, имитација, недостатак љубави према ономе што се ствара и одсуство поштовања према уметничком стваралаштву.
РЕКЛИ СУ О КИЧУ:
"Кич је пародија катарзе" - Теодоре Адорно; сматрао је да кич суштински од уметности разликује то што он не изазива доминанту структуру моћи ни на који начин, те да је кич идеолошки сурогат који је структурисан специфичним класним интересима.
"Кич жели да буде вољен" - Џенифер Робинсон; то је дело које циља на општу прихваћеност.
"Кич и пропаганда су у сродству" - Милан Кундера; говорио је о томе како кич из свог полираног израза искључује све оно што није пожељно и привлачно, те да на промишљен и нормативан начин тежи општој прихваћености, као роба широке потрошње. Рекао је:
"Кич натерује две брзе сузе на очи: прва суза каже ''како је лепо видети дечицу како трчкарају по трави'', а друга суза домишља ''како је лепо бити дирнут, заједно са читавим човечанством, призором дечице која трчкарају по трави'' - е та друга суза је оно што кич чини кичом. Кич је естетски идеал свих политичких партија..."
"Кич је паразит који живи на емоцијама које подражава" - Томас Кулка; кич приказује предмете и теме које обезбеђују високи напон конфекцијским емоцијама. Кич теме се идентификују (разумеју) инстантно и лако. Кич се не бави суштинским обогаћивањем наших асоцијација у односу на тему.
"Кич не само да не тражи промишљање на тему коју приказује, он га чак не дозвољава" - Кетлин М. Хигинс; кич нам сервира доречену причу са све поуком, поуздајући се у побуђивање једноставних емоција. Као сахарин, слатки кич се ослања на неспорни систем уверења на који се не позива отворено; на скоро инфантилне представе о идеалном поретку ствари, на бајковите жеље којих су се посматрачи принудно, невољно и неискрено одрекли одрастајући без правог сазревања у духу. Кич се храни културним архетипима, чија моћ лежи у дубини у коју су похрањени и нашој утопијској чежњи.
Кич у зрелом духу изазива нелагоду управо тим увредљивим маниром да универзалне архетипске вредности ставља у нижи контекст; када гледамо претенциозно кич дело осећамо се помало као када нам се самоуверено удвара неко ко нас не привлачи. Свест региструје да путем перцепције оваквог дела не доживљавамо оно што што дело сугерише, чак захтева.
"С времена на време не одолим комаду масног печења, парчету чоколадне торте, па и понекој вриштећој кичерици"... ово што је изрекла једна наша уметница имплицира, тачно, да одолевање кичу понекад изискује напор, као и то да су потребни слојеви образовања, искуства који развијају укус - како се на кич не би насело.
Кича је одувек било, и до сада му је људски дух одолео, кич дела нису преживљавала проверу времена. Оно што данас забрињава је да би хиперпродукција кича, његово безобзирно "прометање", као и одсуство доброг образовања и јасне критике, могли трајно да покваре укус генерација... О.К, исправите ме: могуће је да се свако време прибојавало да наредне генерације нешто неће умети тако добро као дотадашње.
Шта ви мислите?
"Кич жели да буде вољен" - Џенифер Робинсон; то је дело које циља на општу прихваћеност.
"Кич и пропаганда су у сродству" - Милан Кундера; говорио је о томе како кич из свог полираног израза искључује све оно што није пожељно и привлачно, те да на промишљен и нормативан начин тежи општој прихваћености, као роба широке потрошње. Рекао је:
"Кич натерује две брзе сузе на очи: прва суза каже ''како је лепо видети дечицу како трчкарају по трави'', а друга суза домишља ''како је лепо бити дирнут, заједно са читавим човечанством, призором дечице која трчкарају по трави'' - е та друга суза је оно што кич чини кичом. Кич је естетски идеал свих политичких партија..."
"Кич је паразит који живи на емоцијама које подражава" - Томас Кулка; кич приказује предмете и теме које обезбеђују високи напон конфекцијским емоцијама. Кич теме се идентификују (разумеју) инстантно и лако. Кич се не бави суштинским обогаћивањем наших асоцијација у односу на тему.
"Кич не само да не тражи промишљање на тему коју приказује, он га чак не дозвољава" - Кетлин М. Хигинс; кич нам сервира доречену причу са све поуком, поуздајући се у побуђивање једноставних емоција. Као сахарин, слатки кич се ослања на неспорни систем уверења на који се не позива отворено; на скоро инфантилне представе о идеалном поретку ствари, на бајковите жеље којих су се посматрачи принудно, невољно и неискрено одрекли одрастајући без правог сазревања у духу. Кич се храни културним архетипима, чија моћ лежи у дубини у коју су похрањени и нашој утопијској чежњи.
Кич у зрелом духу изазива нелагоду управо тим увредљивим маниром да универзалне архетипске вредности ставља у нижи контекст; када гледамо претенциозно кич дело осећамо се помало као када нам се самоуверено удвара неко ко нас не привлачи. Свест региструје да путем перцепције оваквог дела не доживљавамо оно што што дело сугерише, чак захтева.
"С времена на време не одолим комаду масног печења, парчету чоколадне торте, па и понекој вриштећој кичерици"... ово што је изрекла једна наша уметница имплицира, тачно, да одолевање кичу понекад изискује напор, као и то да су потребни слојеви образовања, искуства који развијају укус - како се на кич не би насело.
Кича је одувек било, и до сада му је људски дух одолео, кич дела нису преживљавала проверу времена. Оно што данас забрињава је да би хиперпродукција кича, његово безобзирно "прометање", као и одсуство доброг образовања и јасне критике, могли трајно да покваре укус генерација... О.К, исправите ме: могуће је да се свако време прибојавало да наредне генерације нешто неће умети тако добро као дотадашње.
Шта ви мислите?
Нема коментара:
Постави коментар