Језик је најважније средство комуницирања и основа је цјелокупног развоја културе и цивилизације. Свако од нас би требало да буде упућен у основна правила свога језика, да их усавршавамо, његујемо, поштујемо, јер је писменост суштинска одлика сваког образованог грађанина.
У данашњем времену промјена, стање у српском језику није баш на задовољавајућем нивоу. Српски језик постепено губи битку под притиском све моћнијих држава које полако успостављају економску, политичку, а прије свега културну хегемонију и намећу нове стандарде, прописе, форме изражавања, обрасце понашања. На ђелу су универзални процеси глобализације, акултурације, који додатно пријете очувању српског језика и нашег националног идентитета.
Кад је ријеч о образовању у нашој држави, чињеница је да се оно не спроводи на адекватан начин. Није никаква новост да је више од половине држављана неписмено, сви смо свједоци тога. Неоспорна чињеница је да живимо у држави која не посвећује довољно пажње образовању, култури, већ се све своди на спорове око различитих идеологија, интереса моћника и елите. А култура и језик се стављају у други план, тачније, занемарују се.
Школа је основни фактор човјекове социјализације, учења, усвајања вриједности, норми, стандарда. Ако мало дубље анализирамо школски програм, увиђећемо да он захтијева много поправки и промјена. Наиме, превише пажње се посвећује књижевности, а граматика се занемарује. То за резултат ствара неписмене људе.
Ко је за то одговоран? Да ли су то наставници који можда нису довољно квалификовани за тај посао па избјегавају предавања посвећена граматици, или наша држава која није уређена на најбољи начин?
Кад је ријеч о образовању у нашој држави, чињеница је да се оно не спроводи на адекватан начин. Није никаква новост да је више од половине држављана неписмено, сви смо свједоци тога. Неоспорна чињеница је да живимо у држави која не посвећује довољно пажње образовању, култури, већ се све своди на спорове око различитих идеологија, интереса моћника и елите. А култура и језик се стављају у други план, тачније, занемарују се.
Школа је основни фактор човјекове социјализације, учења, усвајања вриједности, норми, стандарда. Ако мало дубље анализирамо школски програм, увиђећемо да он захтијева много поправки и промјена. Наиме, превише пажње се посвећује књижевности, а граматика се занемарује. То за резултат ствара неписмене људе.
Ко је за то одговоран? Да ли су то наставници који можда нису довољно квалификовани за тај посао па избјегавају предавања посвећена граматици, или наша држава која није уређена на најбољи начин?
Све то прати појединца и у даљем образовању, па напримјер, код дипломских радова студената, професори српскога језика уочавају многе, неки кажу, чак и неопростиве грешке. Оно у чему се највише гријеши свакако јесте у употреби глагола, гласовним промјенама, замјени ''јата''.
Друга половина 20. вијека остала је упамћена по развоју информатичке технологије. Наравно, требали бисмо узети у обзир позитивне стране тога, али и негативне. Са сваким напретком у технологији, наше писмо је губило.Захваљујући појави мобилних телефона, компјутера, бројних изума, комуникација је много боља, али су информисаност и писменост на веома ниском нивоу.
Данас већина младих људи формира свој језик читајући жуту штампу, таблоиде, разноразне сајтове, а не читајући одговарајућу литературу. Лако и без критичке дистанце прихватају оно што им се ''сервира''. Млади данас скоро и не читају књиге, не обогаћују свој вокабулар и не труде се да побољшају свој начин изражавања.
Медији масовног комуницирања, умјесто да промовишу и артикулишу интересе свих грађана, постају ловци на бројне сензације, у потрази су за тривијалним информацијама, које су просто ''напад'' на људску интелигенцију. Свакодневно смо изложени различитим медијским садржајима, читамо, слушамо бројна огрешења о норме српског стандардног језика.Наступило је доба у коме се свако може називати новинаром. Они који су запослени у медијима, често нису довољно квалификовани за тај посао, нити су довољно писмени, па то доводи до усвајања онога што нам се презентује преко средстава информисања. Многи медији немају лектора, а тамо гђе их има, уредници врло често занемарују њихове ријечи и раде онако како они мисле да је исправно.
Приликом ангажовања новинара, више се не води рачуна о њиховој дикцији, артикулацији, језичкој култури, способностима..У медијима су запослени они који немају одговарајуће образовање, стручност, елементарну писменост.
Просто се запитамо како је могуће да у институцијама које би требало да доприносе образовању, информисаности, могу бити особе које нису подобне за било какво објашњавање, а понајмање не за рад у медијима, који је јако одговоран посао. Опште је познато да људи добијају посао на телевизији или радију по принципу родбинских веза, а не на основу познавања језика и способности.
Савремени начини комуникације, а поготово они путем друштвених мрежа, допринијели су уништавању писмености, првенствено због употребе бројних жаргона и скраћеница. Доминација страних израза је очигледна не само у свакодневном говору, већ и у стручном изражавању.
Амерички модел културе као да је постао мјерило којег се треба придржавати. Свакодневно се измишљају нове ријечи чиме се наш језик неминовно осиромашује (а неки би рекли и обогаћује).
Просто се запитамо како је могуће да у институцијама које би требало да доприносе образовању, информисаности, могу бити особе које нису подобне за било какво објашњавање, а понајмање не за рад у медијима, који је јако одговоран посао. Опште је познато да људи добијају посао на телевизији или радију по принципу родбинских веза, а не на основу познавања језика и способности.
Савремени начини комуникације, а поготово они путем друштвених мрежа, допринијели су уништавању писмености, првенствено због употребе бројних жаргона и скраћеница. Доминација страних израза је очигледна не само у свакодневном говору, већ и у стручном изражавању.
Амерички модел културе као да је постао мјерило којег се треба придржавати. Свакодневно се измишљају нове ријечи чиме се наш језик неминовно осиромашује (а неки би рекли и обогаћује).
Све то доводи до мијењања нашег језика и писма у корист туђих језика. Иако су данас ћирилица и латиница два равноправна писма код Срба, ипак је ћирилица суштинско својство нашег националног и вјерског бића. Срби су народ који већ хиљаду година има своје ћирилично писмо. У цијелој историји, подвргавани су разним притисцима од стране великих сила, са циљем да одустану свога писма. И поред најсуровијих притисака којима су били изложени, Срби су чували, његовали ћирилицу и преносили је на своје потомство. Данас скоро да и не можемо виђети неки ћирилични натпис на улицама. Ћирилица представља нешто што је ''застарјело'', а латиница је ''модерна'', баш као и употреба страних ријечи. И на тај начин, српски народ постепено губи свој идентитет.
Ако ''На младима свијет остаје'', шта нас очекује у будућности? За уништавање језика сви смо на неки начин одговорни, не само држава и медији. Понашамо се неодговорно према своме језику и уопште се не трудимо да допринесемо његовом очувању, већ потпадамо под утицај разних култура, прије свега америчке. Не увиђамо негативне стране процеса глобализације, не односимо се критички према разним врстама пропаганде, манипулације нашом свијешћу. Као да не желимо да прихватимо чињеницу да губимо свој језик? Допуштамо да нам други диктирају норме, прописују правила, стандарде, не трудећи се да се одбранимо.
Језик је најважнији начин споразумијевања, грађења идентитета, фактор социјализације и културне интеграције друштвених група који нас прати од рођења до смрти. Изгледа да смо заборавили да је језик суштинска одлика сваког народа. Ако не успијемо сачувати свој језик и писмо, нећемо ни сачувати себе. Истина је да је за то потребно много труда, неопходно је да се да се цјелокупни систем промијени из коријена.
''Докле год живи језик, докле га љубимо и поштујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада.'' Вук Стефановић Караџић
Ако ''На младима свијет остаје'', шта нас очекује у будућности? За уништавање језика сви смо на неки начин одговорни, не само држава и медији. Понашамо се неодговорно према своме језику и уопште се не трудимо да допринесемо његовом очувању, већ потпадамо под утицај разних култура, прије свега америчке. Не увиђамо негативне стране процеса глобализације, не односимо се критички према разним врстама пропаганде, манипулације нашом свијешћу. Као да не желимо да прихватимо чињеницу да губимо свој језик? Допуштамо да нам други диктирају норме, прописују правила, стандарде, не трудећи се да се одбранимо.
Језик је најважнији начин споразумијевања, грађења идентитета, фактор социјализације и културне интеграције друштвених група који нас прати од рођења до смрти. Изгледа да смо заборавили да је језик суштинска одлика сваког народа. Ако не успијемо сачувати свој језик и писмо, нећемо ни сачувати себе. Истина је да је за то потребно много труда, неопходно је да се да се цјелокупни систем промијени из коријена.
''Докле год живи језик, докле га љубимо и поштујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада.'' Вук Стефановић Караџић
Нема коментара:
Постави коментар