Рат је појава толико блиска човеку да се може повући знак једнакости између та два појма. Сујевјерје разапетих руку оцртавало је ту громку реч рат заједно са писањем. Само је један вокал био спреман да стане између Р и Т, између рт-а. Насукано слово А, упетљало се између тога. Дакле, можемо приметити (наравно уколико верујете овом рукопису) да се први рат одиграо управо ту. Рат речима чини се, бејаше први рат, али не, ту ипак стоји, равноправно, раме уз раме убиство. Или како би други народ (нама генетички близак) рекао: убојство. У-бој-ство... У бој крените сви... Почините убојством убиство, лепо је то, од тога живимо. Шта је друго рат до убијање. Силовање, сакаћење, спаљивање, Содома и содомија библијска пред вашим очима и пред очима смртника који можда никада нису ни чули за њу. Али јесу доживели страхоту рата.
Прескочимо једним повећим кораком прва крвљења, убијања, спаљивања, силовања и сликовања. Излазак из тунела за који су нам причали и за који и даље причају, који је познат под именом хуманизам и ренесанса, од 1350. године, свету је донео вероватно више ратова него до тог датума. Умирање, насилно умирање, убијање постало је наш веома занимљив хоби. Вероватно и ви у својој глави имате списак људи које би убили због нечега. Због овога или онога, или баш због НИЧЕГА.
Та реч рат, пренесена на папир састоји се од графичких решења која је нашем језику ,,поклонио'' Сава Мркаљ, а незаслужено (или можда заслужено) на уштрб српства са аделунговим правилом преузео је један Волфанг Караџић.
А замислите, након 1350. године, једно Цетиње (српско наравно) године, 1492. добија своју штампарију. Добија своја слова која ће касније изневерити тај Волф(ганг). Напад Турака, осиони напад, ако можемо истаћи, претворио је слова у метке. А и шта су друго слова него меци који су спремни пробити кожу, поломити кости да би дошли до неког органа. Најчешће срца. Ту му је лепо, може просути своје отрове, може господарити и васпитавати. Речи васпитавају, али меци убијају, копају по земљи, или остављају на површини да би се неки лешинари прехранили. И тако, од кад је света и века, слова и меци воде рат против човека. Прво га наведу на рт (који углавном није добре наде), па се оно А углави ко љубоморно штене, и започне рат.
Ратовати, ратник, ратиште = писати, писац, губилиште. Изгледа да је исход исти. Потирање и самопотирање. Међутим (почнимо овако реченицу), стил убијања итекако је различит. Речи то раде са својом богом даном елеганцијом, а меци набусито и хитро. Нису непознати случајеви када су и мецене просипале метке, углавном ако би им се (до)такнула она високо чувана част која се претварала у медовиту страст. Страст за женама, страст за речима, страст за мецима. Па да, поред ратишта и губилишта, заједничка ствар је и страст.
Тридесет слова, тридесет дана. Један дан једно слово. Једна књига на хиљаде слова, једна пушка, десетине метака. А опет, обоје убијају прописно. Волфанг волео је речи, а волео је новце, волео је жену католкињу, она волела је католичанство. Да би се исказала љубав, поред речи просутих по зеленој ливади потребно је и записати их. Јер један сељк, један Серб, са својим славеносербским језиком, не може се удворити једној западној дами тек тако. Посредник Копитар (коњски посао је обавио) помогао је Волфангу у мисији ширења азбуке. Те онда аз, буки, вједи, јат, меки тврди глас, у Волфганговој глави почеше одзвањати, те понека ,,графичка'' решења прогласи петим точком.. Да би очистио душу од греха, (привидно) записа и неке приче, неке бајке, неке песме. Претвори речи у групе слова, групе слова изазваше ратове. Исписаше се закони, наредбе, уредбе... а најмање се штедело на писању смрти. Знали су да би се превише хартије потрошило, превише слова уморило свакодневно исписујући: вешање, стрељање, сакаћење. Борислав Пекић, на једном папиру гомилом речи исприча како је Човек јео смрт. Но, то бејаху нека друга времена...
Сада, у овом веку, данас док киша ромиња и кваси прозоре, слушајући Бетовена, присећам се једног ,,записа'' који каже, да су САД након Другог светског рата учествовале у преко 200 оружаних сукоба, укључујући вијентнамски рат који је трајао 15 година. Мало ли је? Колико су те земље потписале смрти? Све те душе испод њихове чизме насукане на рт смрти. Превише смрти, превише ратова. Превише људи треба их убити, превише деце треба их отровати. Превише жена треба их осакатити, превише животиња треба их подредити нама, њима, убицама. А онда се јави један песник, један писац, један списатељ, једна списатељица, један песник, једна песникиња, поетеса, који својим речима осакатише лепе речи. Изједначише се са онима који нам послаше Милосрдног Анђела. Тачније послали су нам Луцифера, али умилније и праведније звучи оно како они прозваше.
Она преса за слова се Цетиња сада се стиди, сада се црвени, они меци забијени у турска тела, који су пробили плућна крила сада се преврћу у гробу заједно са костима: зар је могуће, да ли је могуће, је ли могуће шта то раде! Урлају, циче, бацају крике, а ми не чујемо од прегласне музике са неког телевизора који је добио почасно место у нашем дому! И онда се нађу носате, на први поглед лепе даме које искарикирају сваку лепоту наше речи, па се онда и Волфанг на оном свету ( у једном, који је нећемо нагађати), преврће, сакати се изнова и изнова, и сишао би попут Марка Краљевића по други пут међу Србе али унапред зна исход. Нога је превише ћопава, не би ваљало да му оћопаве и другу. А Сава, Сава Мркаљ...Ћути, чудом се чуди, покушава изговорити молитве преко завејаних усана, моли Бога вековима касније да му опросте негову издају, те сатвори азбуку.
Сонант Р, надзубни син, и Т зубни, искезише своје зубе и прогуташе А. Тако и човек од кад је света и века, од кад је прогнан из раја проливао би се од задњонепчаних, преко алвеоларних да би дошао до уснено-зубних. Да би дошао да тунела, који излизано продаје светлост воза а човек и даље ради све и свашта а најмање воли.
Ако је Библија incunabulum за књиге, и ако су прецизно постављени темељи значења, шта је онда incunabulum у рату? Ратујемо ли превише, или премало? Знам да превише пишемо, спавамо са књигама које плагирамо, волимо друге јер не волимо у суштини коју заправо и не познајемо, а зашто то радимо. Поскок и туга у срцу, навешће нас да свашта напишемо, чак и то да чујемо како умиру птице, а кобра навешће нас да се проливамо по земљи која нас не може трпети.
И док Октавио Паз (писац, есејиста, нобеловац који је уз муку преведен на наш медни српски језик) говори о метафори, о писању, истиче многе ствари које би ваљало прочитати и истаћи....Можемо бити сагласни са њим и рећи да је песник тај који функционише као функционер, савремени политичар који тражећи народ јефтино продаје стилске фигуре. Он објашњава да поетско стварање почиње као насиље над језиком, а први чин те операције састоји се од чупања речи из корена.
Савремено, почупасмо се из корена, ми људи, и тако ишчупани из корена не умемо написати оно што је некад била магија. Ренесанса је претворена у оружје.
Прескочимо једним повећим кораком прва крвљења, убијања, спаљивања, силовања и сликовања. Излазак из тунела за који су нам причали и за који и даље причају, који је познат под именом хуманизам и ренесанса, од 1350. године, свету је донео вероватно више ратова него до тог датума. Умирање, насилно умирање, убијање постало је наш веома занимљив хоби. Вероватно и ви у својој глави имате списак људи које би убили због нечега. Због овога или онога, или баш због НИЧЕГА.
Та реч рат, пренесена на папир састоји се од графичких решења која је нашем језику ,,поклонио'' Сава Мркаљ, а незаслужено (или можда заслужено) на уштрб српства са аделунговим правилом преузео је један Волфанг Караџић.
А замислите, након 1350. године, једно Цетиње (српско наравно) године, 1492. добија своју штампарију. Добија своја слова која ће касније изневерити тај Волф(ганг). Напад Турака, осиони напад, ако можемо истаћи, претворио је слова у метке. А и шта су друго слова него меци који су спремни пробити кожу, поломити кости да би дошли до неког органа. Најчешће срца. Ту му је лепо, може просути своје отрове, може господарити и васпитавати. Речи васпитавају, али меци убијају, копају по земљи, или остављају на површини да би се неки лешинари прехранили. И тако, од кад је света и века, слова и меци воде рат против човека. Прво га наведу на рт (који углавном није добре наде), па се оно А углави ко љубоморно штене, и започне рат.
Ратовати, ратник, ратиште = писати, писац, губилиште. Изгледа да је исход исти. Потирање и самопотирање. Међутим (почнимо овако реченицу), стил убијања итекако је различит. Речи то раде са својом богом даном елеганцијом, а меци набусито и хитро. Нису непознати случајеви када су и мецене просипале метке, углавном ако би им се (до)такнула она високо чувана част која се претварала у медовиту страст. Страст за женама, страст за речима, страст за мецима. Па да, поред ратишта и губилишта, заједничка ствар је и страст.
Тридесет слова, тридесет дана. Један дан једно слово. Једна књига на хиљаде слова, једна пушка, десетине метака. А опет, обоје убијају прописно. Волфанг волео је речи, а волео је новце, волео је жену католкињу, она волела је католичанство. Да би се исказала љубав, поред речи просутих по зеленој ливади потребно је и записати их. Јер један сељк, један Серб, са својим славеносербским језиком, не може се удворити једној западној дами тек тако. Посредник Копитар (коњски посао је обавио) помогао је Волфангу у мисији ширења азбуке. Те онда аз, буки, вједи, јат, меки тврди глас, у Волфганговој глави почеше одзвањати, те понека ,,графичка'' решења прогласи петим точком.. Да би очистио душу од греха, (привидно) записа и неке приче, неке бајке, неке песме. Претвори речи у групе слова, групе слова изазваше ратове. Исписаше се закони, наредбе, уредбе... а најмање се штедело на писању смрти. Знали су да би се превише хартије потрошило, превише слова уморило свакодневно исписујући: вешање, стрељање, сакаћење. Борислав Пекић, на једном папиру гомилом речи исприча како је Човек јео смрт. Но, то бејаху нека друга времена...
Сада, у овом веку, данас док киша ромиња и кваси прозоре, слушајући Бетовена, присећам се једног ,,записа'' који каже, да су САД након Другог светског рата учествовале у преко 200 оружаних сукоба, укључујући вијентнамски рат који је трајао 15 година. Мало ли је? Колико су те земље потписале смрти? Све те душе испод њихове чизме насукане на рт смрти. Превише смрти, превише ратова. Превише људи треба их убити, превише деце треба их отровати. Превише жена треба их осакатити, превише животиња треба их подредити нама, њима, убицама. А онда се јави један песник, један писац, један списатељ, једна списатељица, један песник, једна песникиња, поетеса, који својим речима осакатише лепе речи. Изједначише се са онима који нам послаше Милосрдног Анђела. Тачније послали су нам Луцифера, али умилније и праведније звучи оно како они прозваше.
Она преса за слова се Цетиња сада се стиди, сада се црвени, они меци забијени у турска тела, који су пробили плућна крила сада се преврћу у гробу заједно са костима: зар је могуће, да ли је могуће, је ли могуће шта то раде! Урлају, циче, бацају крике, а ми не чујемо од прегласне музике са неког телевизора који је добио почасно место у нашем дому! И онда се нађу носате, на први поглед лепе даме које искарикирају сваку лепоту наше речи, па се онда и Волфанг на оном свету ( у једном, који је нећемо нагађати), преврће, сакати се изнова и изнова, и сишао би попут Марка Краљевића по други пут међу Србе али унапред зна исход. Нога је превише ћопава, не би ваљало да му оћопаве и другу. А Сава, Сава Мркаљ...Ћути, чудом се чуди, покушава изговорити молитве преко завејаних усана, моли Бога вековима касније да му опросте негову издају, те сатвори азбуку.
Сонант Р, надзубни син, и Т зубни, искезише своје зубе и прогуташе А. Тако и човек од кад је света и века, од кад је прогнан из раја проливао би се од задњонепчаних, преко алвеоларних да би дошао до уснено-зубних. Да би дошао да тунела, који излизано продаје светлост воза а човек и даље ради све и свашта а најмање воли.
Ако је Библија incunabulum за књиге, и ако су прецизно постављени темељи значења, шта је онда incunabulum у рату? Ратујемо ли превише, или премало? Знам да превише пишемо, спавамо са књигама које плагирамо, волимо друге јер не волимо у суштини коју заправо и не познајемо, а зашто то радимо. Поскок и туга у срцу, навешће нас да свашта напишемо, чак и то да чујемо како умиру птице, а кобра навешће нас да се проливамо по земљи која нас не може трпети.
И док Октавио Паз (писац, есејиста, нобеловац који је уз муку преведен на наш медни српски језик) говори о метафори, о писању, истиче многе ствари које би ваљало прочитати и истаћи....Можемо бити сагласни са њим и рећи да је песник тај који функционише као функционер, савремени политичар који тражећи народ јефтино продаје стилске фигуре. Он објашњава да поетско стварање почиње као насиље над језиком, а први чин те операције састоји се од чупања речи из корена.
Савремено, почупасмо се из корена, ми људи, и тако ишчупани из корена не умемо написати оно што је некад била магија. Ренесанса је претворена у оружје.
Нема коментара:
Постави коментар