Мирјана Мирче Цветковић: Музику анђела снева

ЛЕПЕ РЕЧИ

Побуниле се лепе речи,
загубиле се, ко зна где.
Све их је мање па се питају
да ли се без њих тако сме?

Када затражиш некоме нешто
МОЛИМ се одмах нађе ту.
И онда зна се, услуга брза,
и ништа неће ићи по злу.

За њом се ХВАЛА кочопери.
Ту јој је право место.
Не заборави, она то воли
када је зову  често.

А када неком станеш на ногу
ИЗВИНИ!   Јави се. Речи то могу.
Па чак иако јако заболи
ОПРОСТИ  ОПЕТ! лепо те моли.

Када се сретнеш с неким на стази
ДОБАР ДАН!  ту је, лепо  те пази!
А кад се растајеш без речи ЗДРАВО!
Она се љути! Има и право!

Нису то једине лепе речи,
има их пуно,само се сети!
Ма, извади их из неког џепа
Неће да смета! Неће да смета!

Лепе су речи као цвеће
и сасвим кратке и оне веће.
Не заборави манире фине
ни сасвим близу, ни из даљине!

А сада ЗБОГОМ,
ХВАЛА на части!
ОПРОСТИ што сам ти
узела време
ДИВНО је опет
бити са тобом!
НАВРАТИ ОПЕТ
па понеси
све лепе речи
увек са собом.

ТИКВЕ ПОСЕСТРИМЕ

Заноћило синоћ тек
на полици тикви пет.
Стигле с пута из Ердута
жуте тикве посестримке.

Смориле се ноћобдије,
три се ноћи одужиле
и три дана непрестана,
све од пута из Ердута.

Возиле се, дрмале се,
труцкале се и протресле,
пет сестара, пет тикава.

Сад су леђа наслониле,
жуте ноге одмориле,
па се смеше мудре главе
на полицу кад их ставе.

Чему ова гужва цела,
шта ће тикве из пет села?
Смело дошле све у град
На полици чуче сад.

Досадило тиквама
да расту по њивама,
па би сада посестриме
да постану градске диве.

ВЕГЕТАРИЈАНАЦ

Намерачио се комарац плави,
пожелео нешто у својој  глави,
смислио, сконтао, цео дан планирао
где би то безбедно атерирао?

Хоће ли изабрати неки нос?
Уф! И то вам је неки штос!
Где то на носу,реците сами,
постоји место које га мами?

Да ли ће можда руку да бира?
Неее, опасно је! Ту нема мира!
Рука полети у зао час,
па од комарца направи  ПЉАС!

Можда би одабр’о ногу неку?
Велики прст,дебелу пету?
Неће, јер мора ту да се мучи,
са собом треба бургију вући!

Шта онда хоће комарац плави?
Шта ли то чучи у лудој глави?
Међу комарцима постао странац!
Хоће да буде ВЕГЕТАРИЈАНАЦ!

ДА ЛИ МИ ВЕРУЈЕТЕ

Од данас више
не једем месо!
Заклетву дајем
мишијим репом!
Нећу ни себе
више да частим
мирисним белим,
слатким млеком!

МЈАООООООО!

Почињем одмах
нову дијету!
Не ону прву,
ни ону пету,
од овог трена
једем грожђе
и бићу снажан,
јак као гвожђе!

МЈАООООООО!

Заборављам на
масно месо,
не желим више
ни рибљу главу!
А ако смажем
нек ми је жао,
реп ми се сломио,
брк ми се трес’о!

МЈАОООООО!

Од сада клопам
шаргарепу,
зелену јабуку,
шљиву и крушку.
На мојој трпези
хоћу да видим
и жуту дињу
да сладим њушку.

МЈАОООООО!

Заборавите на
мене, птице!
Ваши ми батаци
ништа не значе!
Мењам се потпуно
и нисам мачак!
Од данас имам
друго лице!

ДА ЛИ МИ ВЕРУЈЕТЕ?

НАОПАКА ПЕСМА

Рано јутрос,око подне,
чим је сунце за брег зашло,
све по киши, по пртини,
сувом стазом на утрини,
презнојих се од ледане
и то баш кад зора сване.

Трчим, журим, све полако,
ограде сам испрескак’о,
стигох циљу на почетку
китим слова сваком ретку
и још пуно, сасвим мало,
до такве ми песме стало.

Мало песма уплетена,
свилен концем замршена,
па сад ето, чик погоди,
шта се с овом песмом згоди.

Е, баш ме је насмејала,
ова песма радознала,
искићена, наопака,
тек да није као свака.

ЗМАЈЧЕ

Из бајке стигао страшни змај
кроз ноздрве му куља дим,
а витла репом, сачувај Боже,
мора да  не зна шта ће с њим.

Из неке пећине, са дна планине,
на бели дан је извук’о тело.
Гледа около кога да зграби
очи му горе, грло му врело!

Еј, змају, змају, доживљај смањи!
Па ти си, брате, од зрна мањи!
Сви твоји страшни змајски преци
осташе негде у инат деци!

А ти се само трсиш и бучиш
и себе самог узалуд мучиш!
Врати се лепо у своју бајку
и слушај своју змајску мајку.

Прошло је време змајева грозних,
нема ни дечјих прича позних,
а мени, веруј, много жао,
до бајки ми је посебно стало.

Еј, змајче моје, мало ко зрно,
ни  ти због тога не жали пуно!
Остаћеш увек змајско дете
и  кад принцезе постану тете.

БРОД У БОЈАМА ДУГЕ

Направила сам брод од папира
ишарала га бојама дуге,
пустићу га низ брзи поток
нека отплови на стране друге.

Лако путује шарени брод,
тек на таласу заигра игру,
или поскочи, па се заврти
у лудом виру док глуми чигру.

Има и путника мој брод од дуге,
лептир помислио да је то цвет,
шарени брод, шарени лептир,
нек буде такав и цео свет.

Поруку носи од срца срцу,
исписала сам слово по слово,
најлепше жеље свој деци света
нека им брод пренесе ово.

И нека праве баш као и ја
шарене бродове од боја дуге,
љубављу нек их шаљу у свет
јер један осмех измами друге.

ГУДАЧКА УСПАВАНКА

Нежни се звуци простиру,
гудало песму пева,
миш успављује мачка,
музику анђела снева.

Спавај ми, мацане, спавај!
(Јутро не дочек’о  роде!)
Буји ми, паји, медени!
(Нека те носе воде!)

Знаш ли, мацане драги,
само због тебе свирам!
(А био бих на крај села
само да могу да бирам)

Свечано обећање дајем
за сутра зовем Гару,
(Кад шкљоцне зубима оштрим
чућеш музику праву.)

А сада спавај, мацане,
нек су ти снови лаки!
(И склони се са мога репа!
Што си бре, баксуз таки?)

КА ЗВЕЗДАМА

Зајахаћу комету
и открити млечни пут,
смер ми звезде показују
и сапутник месец жут.

Не треба ми ни скафандер,
ни ракете да се вину,
довољна ми луда машта
да ме носи у висину.

Желите ли на пут са мном?
Има места ко год хоће.
Понесите што за јело,
грицкалице, или воће.

Саветујем од свег срца,
носи меду или лутку,
док  те нема да не пате
у прашњавом неком кутку.

И још нешто, драги моји,
огромна су та небеса,
одрасли се погубили,
на пут крећу само деца!

НЕСТРПЉИВА КЛИЦА

Један се пасуљ у земљу сакрио,
бубрио, бубрио, па клицу пустио,
а клици тесно, радознала нека,
вирнула би напоље, не може да чека.

Запела клица, упорно гура,
хоће да лети, хоће да фура,
тако је нежна, а таква снага,
напоље хоће, светлост јој драга.

Тако се радује своду плаву,
из тамне рупе промаља главу
и ево сунца и ево росе,
растеже клица ноге босе.

Е, сад је друга прича за клицу,
када је сунце греје по лицу.
Прво је мала, па онда већа,
уз танку притку цвета срећа.

Шта да вам кажем што нисте знали,
зеленој биљци махуна фали,
а у сред махуне и кад се љуља
поређало се пет пасуља.

И није једна махуна само,
безброј их има, толико знамо.

И мудрост велика:
Од једног трапавка
напуни се пасуљем
половина џака.

ШУЊАЛИЦА

Шуња се магла само тако,
смота те, нечујно, свакојако,
игра се скривалице,
ушушка лице,
заигра крадом
селом и градом.

Планини стрмој омота врх,
па се долином дадне у трк,
онда се само изненада
појави испред кућног прага.

Некад лагана ко дах из уста,
по некад тешка, ко тесто густа,
корак јој не чујеш када те стигне,
и ћути, ћути, док се не дигне.

Зна да се наруга у шуми ловцу,
помрси путеве на броду поморцу,
појма немаш куд ће да скрене,
не знаш јој нарав, путеве њене.

Шта јој то значи, Бог би га знао,
ко да јој неко на реп стао,
спусти се када је намање желиш
ко да си срећан с њом пут да делиш.

Магла се само ветра боји,
јој, кад задува, рођени моји,
разбуца маглу у тренутку,
склониште тражи у неком кутку

ЛИЈИН РУЧАК

Огладнела лија,
вири преко плота,
мерка неку коку
како да је смота.

Како су све лепе,
дебеле и меке,
а гладнице лије
неће да се сете.

Лија лежи, вреба,
само оком жмири,
хоће ли бар пиле
овде да привири?

Каква мука јадну снашла,
каква је то само штета,
гладној лији крче црева,
а ручак се тамо шета.

Да л’ је мудро или храбро
да ускочи у сред јата,
па онако из милоште
зграби коку око врата?

Можда би се и то збило,
настрадало коки крило
да се Шаров оштрих зуба
не протеже испод дуба.

ДОБРО, КАД КАЖЕШ!

И слушај када ти кажем!
Не прави се важан!
И не гурај ме!
Ниси толико снажан!
И мој је црв када га нађеш!
И немој више да ме лажеш!

ДОБРО, КАД КАЖЕШ!

И када јато лети на југ
буди крај мене!
Ниси друг!
И подметни ми некад крило!
И не гурај ме!
Срам те било!
Видиш да ме заболи батак!
Зашто те имам?
Мој си патак!

Припази некад у гнезду јаја!
Боли ме глава, смета ми граја!
И немој више гласно да гачеш!

ДОБРО, КАД КАЖЕШ!

И још ти нешто хтедох рећи,
па шта ако си мало већи?
Умем да чупнем
перце из крила,
да будем патка
ко што сам била!

И немој само тако да зеваш!
Престани више кера да тераш!
Буди већ једном патак од речи
и  своје бубе сам излечи!
И нећу да трпим када ме лажеш!

ДОБРО, КАД КАЖЕШ!

Ух! Доста смо се играли
маме и тате!
Хајде да се играмо
секе и бате!

Сад можеш ово
и можеш оно
и нећу више да држим слово!
Ал’ само немој да ме лажеш!

ДОБРО, КАД КАЖЕШ!

БАЛАДА О ЈЕСЕНИ

Рујна, шуштава,
лелујава, сањива,
благородна богиња
кишом заливена,
сунцем окупана,
смеши нам се јесен.

Боји жутим кистом,
игра игру с листом,
сипа из рукава,
точи из недара,
колевком зањише
тихо, тихо, тише.

Испраћа путнике
на далеке стране,
па ветром заплете
оголеле гране,
дочекује зиму,
отвара јој двери,
зимским сном успава
и птице и звери.

Лаком ногом ходи,
брзом водом броди,
облаке навлачи,
маглом заоблачи,
чак и мраз пробуди
да мало застуди.
Нек свако разуме
шта може и уме.

ПРОЛЕЋНА БАЈАЛИЦА

Смишљам моћну бајалицу
да обдарим песмом птицу,
да позовем жут маслачак
нек милује сунца зрачак,
да сачекам беле роде
кад долете преко воде,
да отерам зиму ледну
у пустару непрегледну.

Чарам, чарам и месецу
да осветли путе зецу,
нек пробуди малог свица
да медведа заголица
да напусти зимску логу,
нек протегне сваку ногу,
да пробуди и јежурка.
Пролећна је ово журка.

Бајем, бајем, не престајем,
већ пролеће препознајем,
шуња ми се у сред гора,
пожурило преко мора.
Откриле га висибабе,
крај потока беле раде
и младари на пропланку
радују се новом данку.

И све то због мојих чини.
Збогом зимо и извини!

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ

Мирјана Цветковић рођена је у Београду 1946. год. где је и провела младост.
Почела је релативно касно да пише поезију, за време бомбардовања 1999. год.
Има објављену књигу љубавне лирике  „ЗВУЦИ ИЗ НЕДАРА.“ у  библиотеци „Зреник“ у Смедереву Књига је објављена 2000. год.  Њене песме су део заједничке књиге  „СТИХОМ ГОВОРИМ „где је заступљено 36 аутора са простора бивше Југославије. Штампане су и у разним зборницима и алманасима.
За необјављену  песму на конкурсу КАТЕДРЕ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК ПРИ ФИЛОЛОШКОМ ФАКУЛТЕТУ просветних радника и књижевника у Скопљу њена песма је награђена другом наградом.
На конкурсу Министарства просвете и културе у Републици Српској 2о12. год. добила је суфинансирање за дечију  књигу „Мало, велико моје“  у конкуренцији од преко сто аутора. Књига није објављена јер издавач није испоштовао договор.
Сада пише углавном поезију за децу, мада јој ни друге теме нису стране. Објављује на фејсбуку, у електронским гласилима и на форумима на интерНету.
Објављана је и књига „Стихом говорим 2“ Између поезије 46 аутора нашле су се и Мирјанине песме.
Учесник је „Витезовог пролећа“ фестивала дечије поезије одржаног у Београду
2013. изашла је из штампе књига дечије поезије „Мудролије“.  Трећа заједничка књига „ Стихом говорим 3“ изашла је из штампе 2014.год.

Tweet