Ибрахим Хонђо: Браћа по заблудама

ХАОС

Тај шум што у мени шуми
та јека што у мени јечи
та звона што у мени звоне
тај прасак што у мени пршти
тај дрхтај што у мени дрхти
узнемирују моје немире
та мука што ме трга
то тргање што ме мучи
то шум јечи
то јека звони
то звона прште
то прасак дрхти
то се немири сједињују

то нису божићни звуци
већ мој смијех
како надвладати тај смијех
како срчане чворове одвезати
како бродити кад не знам шта у мени јечи
шта звони
шта пршти
шта ли дрхти
лудило неко или празан его
или  се јунаци неиспричаних прича
са мном обрачунавају
или ме прошлост подивљала вуче у провалију

ЈЕДНОГ ЈУТРА

Једног јутра сасвим изненада
неко ће ми саопштити
да су воде однијеле моју колијевку
вјетрови одували мој перивој
кише сапрале моје трагове

једног јутра неко ће ми рећи
да су моје успомене покривене бијелим
неко ће ми рећи
неко трећи у мени
да сам изгубио јаство

једног јутра
питаћу шта је било са дјечацима
и зашто нема њихових стопа на звјезданом небу
и гдје је небо
биће то дивно јутро ако се пробудим


ПТИЦЕ

Птице одлетјеле
сунце сагорјело
па пепео замља
недосањани снове
чудни лептирови
а плавина неба
потамњела

радо бих се вино у плаве висине
али са земље винем кад кад
само шкрт поглед у недоглед
пун једа и жеље
да тами попуца коријење


КАМЕН

Нису ме питали како се зовем
тражили су личну карту или њен број
нисам је имао
рекао сам Камен
смијали су се
питали одакле сам
са камена велим
питали ме за године
двадесет пиљака одговорих
и показах им сиве пјегаве камичке
отварају ми срца
затварам капију на невидљивом зиду
који нас дијели
и одлазим


УЛИЦА САМОУБИЦА

Не иди у ту улицу ноћу
то је улица самоубица
то је улица блудница
то је улица страха и срама
то је улица - лудница

ту свира нека друга музика
ту се пјевају неке друге пјесме
ту се чују неки други звуци
и нека чудна свјетлост
наткрива пустош пејзажа

на слијепој страни улице
свјетле трагови неповрата
уоквирени у црвене букете
из те улице сви су нестали
не иди у ту једносмјерну улицу
јер то је улица самоубица

не иди у ту улицу ни дању
у њој су куће без имена и броја
са црним графитима од темеља до крова
са полупаним прозорским окнима
и протрулим вратима
не иди у ту улицу ни дању ни ноћу
јер ћеш нестати у једном смјеру
појешће те прогутаће те у трену
то је улица самоубица и блудница
улица страха и срама
улица без трептаја и даха
то је бесконачно једносмјерна улица
засљепљена улица
у којој људско месо једу
и људску крв пију
 

НЕЗНАЊЕ

Не знам шта је љепше мирисало
њене заокругљене дојке
или шафрани на деколтеу њене блузе

не знам да ли су биле тање њене усне
или струк тек урбане љубичице
којег сам јој поклонио те вечери

сјећам се да је прекрасно мирисала
попут најпопуларнијег градског парка
у којем смо испијали дуге ноћи наискап
док сам изгарао на властитим осјећајима
и у затамњелом сјају звијезда
сјенама њене црне дуге косе
коју је повјетарац њежно мрсио
и не питајући  за дозволу
не знам зашто сам тај несташлук толерисао вјетру


БРАЋА ПО ЗАБЛУДАМА

Ми смо браћа по заблудама
које су настањене у нашем крвотоку
као растиње по околним брдима
ми заблуде заблуђујемо заблудама
и братимимо се са њима
не знајући да смо иста крв
и да заблуде немају ништа с тим
не знајући да смо потомци Абрахамови
не знајући или не хтијући погледати истини у очи
ми смо браћа по заблудама
потомци истог човјека и исте жене
поникли на истом мјесту и у различита времена
од памтивјека корачали од камена до камена
спотицали се о све и свашта
били своји на своме
па због чега смо сад оно што никад нисмо били
због чега одлазимо из властите у нечију другу историју
када ничија историја није тако свјетла
због чега окренути брату леђа и звати га туђином
зар је лакше својему бити туђ него туђину свој
пробуди се брате по крви из својих заблуда
оне не доносе добробит ни теби ни мени
загрлимо се братски, онако српско-хрватски
или хрватско-српски
загрлимо се брате босански и брате словенски
брате македонски и црногорски
загрлимо се чврсто братски
јер ми и јесмо браћа по крви
не дозволимо да нас заблуде дјеле
на оно што никада нисмо били
и оно што никада нећемо бити

Ничија није до зоре горјела


УМИРАЊЕ

У три моје изненадне смрти
био сам хладнији од Сјеверног Пола
сваки пут сам умро у страху од живота
и сваки пут на крају слијепе улице
у којој је смрт била једини гост
било је огавно у том вртлогу
опојних мириса и бесконачног сљепила
дима давно угашених ватри
и недовршених љубави
тако је записано у књигама
ја се тога чак и не сјећам
јер ме се није тицало
а не тиче ме се ни сад
појавио сам се једног прозеблог јутра
умотаног у маглене кучине
појавио сам се изненада у кући без темеља
све је висило у замагљеном зраку
нисам разумио ту нову архитектуру
све је подсјећало на суморну јесен
испуњену одласцима до бола
који се рађао из неисцрпне љубави
разговарао сам сам са собом
та грађевина је шутјела до изнемоглости
сметало јој је моје изненадно присуство
удаљио сам се довољно далеко
убијајући тако блискост у коријену
и могућност да размишљам о прошлости
које се нисам могао сјетити
једноставно сјећање је отишло некуд
тако сам гурнут у садашњост
у којој нисам могао ништа наслутити
чак ни трачак блиске будућности
помирио сам се с том чињеницом
и одлучио да надживим сам себе


ЈУТРОС

Јутрос
на прозор моје пјесме
слети птица
у лику неког слова
досад невиђеног

носила је
мене у себи
и моју ријеч
у свом цвркуту

не знам
да ли је
због тога
јутро плакало


ТИ НЕМОЈ ОТИЋИ, А СВИ ДРУГИ НЕК ДОЂУ

Ја бих да ти не одеш а да сви други дођу
и да све то буде баш ту на тој даљини
између врха игле и балона
и да се балон не отргне и не одлети у висине
да се не изгуби у васиони
можда би и на том размаку игла – балон
успјели да пронађемо сами себе у себи
можда би се могли пронаћи једни у другима
онако сасвим спонтано и без предрасуда

у васиони смо се изгубили
онога трена када смо оставили једни друге
не сазнавши никада праве разлоге
одлазећи и у незнању понијели по трачак наде
за неки нови сусрет на размаку игла - балон
добро је да у незнању не изгубисмо знање
да смо сазнали да постоји нада
да ће се једном изненада вратити оно што оде
у неком лако препознатљивом облику
носећи кофере пуне љубави и толеранције

ја бих да ти не одеш а да сви други дођу
и да на даљини игла - балон
задржимо сву љубав и толеранцију
и заједно полетимо у балону васионом
     

БАЛКАНСКА: МОЖДА ЈЕ ТО БАШ СВЕ ОВАКО

У све балканске крајеве
стизале су исте роде
а сад се сви курче
да нису од истог оца
и исте матере

ја не знам ко је кога
и из какве љубави
и којим поводом таслачио
а није ме ни брига
зашто бих ја требао све да знам
ма немам ја ни времена
за сва та весеља из незнања
а и зашто да упиру прстима
у мене и моје потомке
које су сами рађали

овдје од памтивијека
јебе луд збуњеног
па ни ја нисам начисто
да ли сам луд или збуњен
или сам и луд и збуњен
можда је боље не чачкати мечку
и заборавити историју
на којој се богате само политичари
историчари су већ одавно
помијешали чињенице
и нису више сигурни у вјеродостојност
онога што су тврдили

ја сам сигуран у чињеницу
да су нас стољећима сви газили
а да сада газимо сами себе


НЕ ТРАЖИ МЕНЕ НИ О МЕНИ

Не тражи мој стећак
међу стећцима
нећеш га наћи ту гђе тражиш

ако се желиш поклонити мојој сјени
поклони се пред било којим каменом
који те може подсјетити на мене

ако се желиш помолити  за мене
помоли се пред сваким каменом
који ти расвјетљава мој лик

ако желиш пољубити камен
испод којег почивају моје кости
пољуби онај који ти се учини мојим

не тражи моје кости ни мој камен
кости су пепео
а пепео патина на сваком камену

све је учињено да ми крижа не буде
јер се не крижах

све је учињено да стећка немам
јер га не стекох
све је учињено
да ме мјесецом и звијездом не обиљеже
јер мјесечином се купах у данима самоће
а звијезду ми никад не пронађоше

ни слике ми нема јер је избијелише
ни ријечи о мени јер је исцрпише
и исцрпљену заметоше

остало је само силно камење
да шути тајне о мени
јер му ништа не могаше


ТИ

Твоја љепота
као вал морски
титра у мом оку
жари ме
пали ме
као лава

твој лик
ужарена лава
у мом оку
твоје око
у мом слову
твоје име
у мом срцу

зашто си будила сузу
у свом смеђем оку
у прољеће
када је оно
доба љубави и страсти


КИША

Усамљен камен
окићен сољу
овце на солилу
сладе се сољу
само недјељом
на гумну изникло младо жито
након вршидбе
и двије слабашне кише
кишна глиста се протеже
уз камен
између два камичка
кажу
киша ће
нису ме слагали
киша у очима
подивљала
испире тугу


НЕКА СВЕ БУДЕ ПОСЛИЈЕ МЕНЕ

Ја бих да одем у трену
и у незнању
једноставно да  заспим
и не пробудим се
нека ми то буде награда
за сва моја животна дјела
а онда, нека неко мени драг
довољно се оснажи у себи
и проспе мој пепео
у најближу текућу воду
што тече према великим водама
које ће својим таласима
распршити све то у честице љубави
тако, да љубав запахне цијели планет
и да из ње израсте велики црвени цвијет
на чијим ће латицама писати
љубав и мир свима и у свима
јер тако се лакше побјеђује
ја бих да одем у трену
и у незнању
и да све то буде послије мене
сљедећег јутра када се пробудите
нека то буде дан над данима
у којем ћете започети стотине нових живота
с љубављу и у љубави
нека то буде у бојама побједе


ЦРВ СУМЊЕ

Рођен сам с црвом сумње
одувијек је постојала сумња
да сам зачет у сумњи
бездушници су сумњали
и у моју сумњу

да сам зачет са сумњом
и у сумњи од сумњичавости
тад о томе нисам знао
али ме нагризао црв сумње
као што ме нагризала ријеч твоја
изговорена у сумњи
да сам то ја
и да сам рођен како је речено у ријечи
коју је неко други записао рјечју
која је сама сумњала у себе
и наталожила се у мом срцу
попут црва
увијек сам сумњао у то
да је тај црв оно што ме покреће
да изградим мост између нас


АКО УБИЈЕТЕ

Ако убијете пјесму у мени
убићете и мене у пјесми
нас двоје смо одувијек једно
не чините злочин
преклињем вас у име пјесме
која још није завршена

БИЉЕШКА О ПЈЕСНИКУ

Ибрахим Хонђо, рођен је 1948. године у Јабланици, БиХ. Пише на српско-хрватском и енглеском језику. До сада је објавио 15 књига, а заступљен је и у петнаестак пјесничких антологија објављених у Југославији, Канади и САД. Пјесме су му објављиване у новинама, књижевним часописима и на радио станицама. За свој књижевни рад награђиван је неколико пута, а 2010.године у Канади је добио награду за животно дјело. Поезија му је превођена на енглески, кореански, словеначки и њемачки језик. Живи и ствара у Ванкуверу, Канада.

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ:
“Окус горких трава” 1971.
“Камен камену” 1976.
“Сви моји зелени тргови” 1990.
“Коријени у камену” 1990.
“Говор камена” 1991.
“Ово не записуј” 1991.
“Скице за нерођене” 1993. (Словениа)
“Дежурно слово” 2014.. БиХ

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ У КАНАДИ:
(двојезично;на енглеском и српскохрватском језику)
 “Ово не записуј”2006.
“Коријени у камену” 2008.
“Енигма са камена” 2009.
“Проклетство у камену” 2014. (само на српскохрватском језику)

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ У АМЕРИЦИ:
( на енглеском језику)
“Енигма са камена” 2010.
“Нити моје бити” ( романсирана аутобиографија) 2011.

Tweet