Ево вратих се од некуд и нигде,
тек сама у себи ја не нађох пута,
ал' замолих душу да више не лута,
На широкој цести небеских капута.
А она се руга смеје ми се гласно
ко завереник,крвник што свом крају ходи.
Дошла си да иштеш,али већ је касно
Сањар у теби одвећ дуго броди.
И то све што снијеш нема краја,пута.
Границе ка небу што у зведе ткајеш,
нестаце кад одсањаш све те снове пусте.
Сањаћеш их дуже више но што трајеш.
Узалуд се враћаш прапочетку своме.
За те више нема ни краја ни пута.
Трајаћеш док снијеш снове неоткане.
Душа ће ти заувек немирна да лута.
Мојој реци
Стојим ноћас на твојој обали
са леве стране реке мога детињства.
Посматрам те крадом и питам се
где однесе оне неке давне сате,
лепоте,дружења и мириса детињства
намазаног на парче хлеба,
несебично подељено са другом из игре.
И питам се где несташе у нама те чигре
та враголаста деца што скакасше преко ограде
у потрази за трешњама наше младости?
Е реко моја ни ти више ниси иста.
Имаш две обале,али си ми некако подељена,
далека као и људи што живе на њима.
А тек кад је била зима,реко моја
А ти постанеш највеће клизалиште
и раздрагност несмотрених,
румених,дечијих образа,
која се нису плашила мраза.
У неком,тек трошном џемперу од вуне.
Промрзлих прстију у чизмама од гуме
и сузних оцију,а пуна срца.
Где ли то мало срце сад куца?
Одрасло,прерасло,а ипак тако младо.
Душа је као стадо,што се чува
на обронцима животне планине.
И само кад сунце сине
и обасја дечије долине,
растера тмине моја реко...
Срешћемо се опет негде
на неком ушћу живота.
Тамо где се не гаси лепота.
Кад сунце зађе и где нема зла и свађе.
Где нам неће требати џемпери од вуне.
Ал тебе, еј, никад доста...тебе моје Уне.
Пре сна
Чекај ме
где ја сигурно
нећу доћи.
На ивици тротоара
где скупљаш те,
које чекати не знају.
Које узимају све,
а за узврат
ништа не дају.
Које не трају
и због којих се
мисли не ткају.
А знају да си тај
који тражи,
а не зна шта.
И узимају,отимају
све што им се да.
Девојке ноћи
пре твога сна
да ти склопе очи.
Кад храбрости немаш
да то будем ја.
Три тачке
Сад више није важно,
ни да ли сунце греје,
ни да ли киса пада.
Срце ми се више не смеје.
Умрла је и последња нада.
Три тачке на крају.
Недовршена мисао
губи смисао,
постаје бесмисао.
Три тачке су визија
жеља,чезња и нада..
Једна се разлила од суза
Из душе која страда.
Нема три тачке.
Тек сенка једне само.
Остају успомене
с којима не знамо камо.
Узалуд
Узалуд будне сате бројим,
под твојим узглављем остављам себе.
За тебе више не постојим,
а увек ћу волети само тебе.
И реке снова нека теку,
нека се дани суморни вуку.
С тобом у мислима идем низ реку,
с тобом у срцу руку под руку.
У освит јутра будим се с тобом,
наслоним главу на твоје груди.
О Бозе како ћу сама са собом,
Ко ће у тишини да ме буди.
А киша нека пада све јаче,
нека се слива низ моје лице
Нека ми срце слободно плаче
нико да не види сузе издајице.
Нема коментара:
Постави коментар