Петар
Милатовић: СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ, поезија, Београд - Беч 2014. Издавачи: Удужење
књижевника ПОЕТА, Београд; Српски културно-информативни центар, Беч;
Словословље, електронски часопис за књижевност, културу и уметност, Беч; За
издаваче: Веселин П. Џелетовић, Ненад Плавшић; Уредник: Маг. Павле Џелетовић
Иванов; Предговор: Марко Паовица; Поговор: Драган Мраовић; Штампа: АС ПРИНТ, Зворник. ISBN 978-86-6319-054-2
COBISS.SR-ID 209568268
У данашње време у коме су нове форме и експерименти у поезији свели песму на обичну, најчешће бесмислену прозну причу, држати се канона по којима се поезија разликује од прозе може да изгледа анахроно. Они који немају осећај за риму, ритам, метар, мелодију, они којима је синтакса страна или их је англизација српског језика одвела на умишљени пут европејства, своје језичко и творачко сиромашво исказују вербалним егзибиционизмом да би прикрили своју формалну, садржајну и тематску јаловост. Петар Милатовић није упао у ту замку свестан да песма мора бити пре свега добра, а у том случају није важна форма у дихотомији рима- слободни стих.
У данашње време у коме су нове форме и експерименти у поезији свели песму на обичну, најчешће бесмислену прозну причу, држати се канона по којима се поезија разликује од прозе може да изгледа анахроно. Они који немају осећај за риму, ритам, метар, мелодију, они којима је синтакса страна или их је англизација српског језика одвела на умишљени пут европејства, своје језичко и творачко сиромашво исказују вербалним егзибиционизмом да би прикрили своју формалну, садржајну и тематску јаловост. Петар Милатовић није упао у ту замку свестан да песма мора бити пре свега добра, а у том случају није важна форма у дихотомији рима- слободни стих.
Наравно, под условом да се у било којој од те две форме користе елементи који песму чине песмом. Ипак, и ту има неке разлике. Наиме, једном приликом ми је Десанка Максимовић рекла да није важно има ли или нема рима, ако је песма добра, али да римована песма дуже траје. Додао бих да је и много теже написати добру римовану песму, па ововремена превага слободног стиха указује и на недоречене могућности данашњих версификатора.
Петар Милатовић нема те проблеме, јер је једнако успешан у обе форме, а изузетно влада версификацијом, тако да су његове песме са формалне стране апсолутно – песме! Мајсторство песничког умећа посебно исказује у једној од најтежих песничких форми – у сонетима. А тематска разноликост, дубина промишљања, еруптивни искази укрштени са дубоко егзистенцијалним тоновима, чине их добрим песмама. Не упада, такође, у замку „излизаних речи у енциклопедијама“ којом се служе неинвентивни самозвани модернисти, јер је одличан познавалац лексике свога језика, иде путем на који је указао још Ђакомо Леопарди када је открио да тајна добре поезије не лежи у лексици, већ у синтакси.
Уз највеће теме живота и светске поезије, уз љубав, пролазност, смрт, о којима пева, Милатовић неосетно и ненаметљиво провлачи фину нит бола испредену у даљинама које га деле од предела завичајне земље коју је морао да напусти па да крене тамо где „сопствена те сенка/на путевима прати“ да би могао да живи бар у миру са собом, ако већ није могао да живи у миру са својом завичајном околином, јер није могао да поднесе живот у политичком режиму који је обесмишљавао његове корене, заслуге његових предака, угрожавао му и физички опстанак, а гушио му мисао догматским принудама на које слободни ум не може да пристане. Али, носталгија је неизбежна, јер „приликом великих сеоба/свако је пресељавао/своју сличност/са полазиштем...“. А „сличност са полазиштем“ и нова реалност у коју емигрант долази неминовно стварају бол у међусобном трењу из кога се рађа „алка даљине“..
Петар Милатовић нема те проблеме, јер је једнако успешан у обе форме, а изузетно влада версификацијом, тако да су његове песме са формалне стране апсолутно – песме! Мајсторство песничког умећа посебно исказује у једној од најтежих песничких форми – у сонетима. А тематска разноликост, дубина промишљања, еруптивни искази укрштени са дубоко егзистенцијалним тоновима, чине их добрим песмама. Не упада, такође, у замку „излизаних речи у енциклопедијама“ којом се служе неинвентивни самозвани модернисти, јер је одличан познавалац лексике свога језика, иде путем на који је указао још Ђакомо Леопарди када је открио да тајна добре поезије не лежи у лексици, већ у синтакси.
Уз највеће теме живота и светске поезије, уз љубав, пролазност, смрт, о којима пева, Милатовић неосетно и ненаметљиво провлачи фину нит бола испредену у даљинама које га деле од предела завичајне земље коју је морао да напусти па да крене тамо где „сопствена те сенка/на путевима прати“ да би могао да живи бар у миру са собом, ако већ није могао да живи у миру са својом завичајном околином, јер није могао да поднесе живот у политичком режиму који је обесмишљавао његове корене, заслуге његових предака, угрожавао му и физички опстанак, а гушио му мисао догматским принудама на које слободни ум не може да пристане. Али, носталгија је неизбежна, јер „приликом великих сеоба/свако је пресељавао/своју сличност/са полазиштем...“. А „сличност са полазиштем“ и нова реалност у коју емигрант долази неминовно стварају бол у међусобном трењу из кога се рађа „алка даљине“..
Песник Милатовић, као биће по себи, покушава да стиховима превазиђе сукоб са реалним светом као бићем за себе. Није сигуран да је решење у трагању, јер „не треба путеве/учити кораку... прићи ће они/твоме знаку.../, али можда „треба емигрирати/у сунцокриле небосклоне“ да би се у вечности сјединили биће за себе и биће по себи. А да би се тамо стигло „купићемо сви за вечност улазницу.../и од речи својих низаћемо бисерницу“.
Љубав је „она која покреће Сунце и остале звезде“ певао је велики Данте Алигијери. А ни Петар Милатовић није могао да мирује због љубави, она га је покренула када је „дојахала је на бесном вранцу/гола до воденице/чврсто решена да провери/зашто се ђаво у поноћ/у камен воденички претвара“. Данте је у свом стиху мислио на Бога, а Милатовић у љубави види извориште оне која је од Бога. На крају и он стиже, као и Данте до светлости Бога, кроз љубав. Судећи по ерупцијама осећања према жени и племените еротике у овој књизи, песник не може да живи без љубави и никада се не би пробудио из оностраности да није ње. Она му је неопходна да опстане, да буде свестан себе: „Рекла си да ти будем јастук!/Ево, у јастук се претварам,/наслони уво на моје срце/и ако случајно стане/пробуди ме!“
У обесмишљеној данашњици у којој етичке и моралне вредности падају пред налетима оних који би да владају светом, па зато гуше најплеменитије људске врлине, опстанак песника и поезије би требало такође да буду доведени у питање. Али, он опстају зато што нису мерљиви аршинима користи и профита. Нису склони перверзним и неприродним приказима стварности. Јер, песници знају да живот није видеоигрица, да вредност живота није у материјалном, које служи само као подлога физичког опстанка. Знају да је божја промисао подарила човеку духовну димензију, без које би човек био зомби. Петар Милатовић не пристаје на артифицијелни зомби свет. Не пристаје на испразност. Он посвећено ходи светом поезије и носи своје срце на длану!
Љубав је „она која покреће Сунце и остале звезде“ певао је велики Данте Алигијери. А ни Петар Милатовић није могао да мирује због љубави, она га је покренула када је „дојахала је на бесном вранцу/гола до воденице/чврсто решена да провери/зашто се ђаво у поноћ/у камен воденички претвара“. Данте је у свом стиху мислио на Бога, а Милатовић у љубави види извориште оне која је од Бога. На крају и он стиже, као и Данте до светлости Бога, кроз љубав. Судећи по ерупцијама осећања према жени и племените еротике у овој књизи, песник не може да живи без љубави и никада се не би пробудио из оностраности да није ње. Она му је неопходна да опстане, да буде свестан себе: „Рекла си да ти будем јастук!/Ево, у јастук се претварам,/наслони уво на моје срце/и ако случајно стане/пробуди ме!“
У обесмишљеној данашњици у којој етичке и моралне вредности падају пред налетима оних који би да владају светом, па зато гуше најплеменитије људске врлине, опстанак песника и поезије би требало такође да буду доведени у питање. Али, он опстају зато што нису мерљиви аршинима користи и профита. Нису склони перверзним и неприродним приказима стварности. Јер, песници знају да живот није видеоигрица, да вредност живота није у материјалном, које служи само као подлога физичког опстанка. Знају да је божја промисао подарила човеку духовну димензију, без које би човек био зомби. Петар Милатовић не пристаје на артифицијелни зомби свет. Не пристаје на испразност. Он посвећено ходи светом поезије и носи своје срце на длану!
Драган Мраовић
У Београду, 3. септембра 2014.
Нема коментара:
Постави коментар