 |
| Споменик Францу Кафки у Прагу |
Замислите да Страшни суд функционише на овом свету као паралелна институција. И даље је лоциран негде горе, само што је то "горе" са небеских висина спуштено на прашњаве, загушљиве таване. Не тврдим (мада претпостављам) да је Кафка нужно имао тако нешто на уму кад је писао "Процес" - то тумачење је проблематично као и било које друго - пре свега зато што "Процес" без сумње јесте и критика хабзбуршке бирократије. Сваки елемент ове фантастичне приповести може се тумачити на бар два начина која би се, према законима логике, морала међусобно искључивати, али овде ипак егзистирају у непоновљивом складу. Двосмисленост је симболично приказана у ножу са двоструким сечивом, којим је К. убијен. Неки други симболи - као што је богиња правде која, на Титорелијевој слици, личи на богињу лова - нису до краја разрађени, што нас подсећа (и то стално морамо имати на уму) да Кафка није имао времена да доврши своје ремек-дело - а ко зна да ли би и тада пред тумачима био лакши задатак. Тачно схватање једне ствари и неразумевање исте ствари не искључује потпуно једно и друго, каже свештеник у IX глави Процеса. Покушајмо да се не задржимо на тачном схватању.
Младог, амбициозног и перспективног банкарског службеника по имену Јозеф К. једног лепог јутра хапсе двојица стажара, иако није учинио ништа лоше. К. је огорчен и увређен. Тог дана је његов тридесети рођендан. Годину дана касније, вече пред његов тридесет први рођендан, поново долазе два чувара, одводе га до каменолома изван града и убијају га у име Закона; К. им допушта. Процес је хроника К.-овог суђења, његове борбе (ако се то може назвати борбом) са неспознатљивим Законом и недодирљивим Судом. Овај роман може да се чита као опис диктираног (од стране државе?) психолошког самоуништења.
Ипак, као што је случај са свим Кафкиним делима, значење је далеко од јасног. Као што парабола о вратару коју излаже свештеник у ИX поглављу изазива безброј коментара и различитих тумачења, тако и Кафкин Процес представља камен спотицања двадесетовековне критичке интерпретације.
Младог, амбициозног и перспективног банкарског службеника по имену Јозеф К. једног лепог јутра хапсе двојица стажара, иако није учинио ништа лоше. К. је огорчен и увређен. Тог дана је његов тридесети рођендан. Годину дана касније, вече пред његов тридесет први рођендан, поново долазе два чувара, одводе га до каменолома изван града и убијају га у име Закона; К. им допушта. Процес је хроника К.-овог суђења, његове борбе (ако се то може назвати борбом) са неспознатљивим Законом и недодирљивим Судом. Овај роман може да се чита као опис диктираног (од стране државе?) психолошког самоуништења.
Ипак, као што је случај са свим Кафкиним делима, значење је далеко од јасног. Као што парабола о вратару коју излаже свештеник у ИX поглављу изазива безброј коментара и различитих тумачења, тако и Кафкин Процес представља камен спотицања двадесетовековне критичке интерпретације.
На самом почетку се сусрећемо са нечим што бисмо, с одређеном резервом, могли назвати типичном кафкијанском ситуацијом: уз обавештење о, у најмању руку, необичном (уистину алогичном) догађају иде наивно, савршено здраворазумско објашњење од ког се до краја не одустаје, иако догађаји о којима се приповеда немају везе са здравим разумом. Неко мора да је оклеветао Јозефа К., јер иако није учинио никакво зло, једног јутра је био ухапшен. Јунак "Преображаја", Грегор Самса, претворио се у бубу јер је сувише напорно радио - то је једини артикулисан покушај објашњења феномена Самсине несреће у целој приповетки. Јозеф К. је ухапшен јер га је неко оклеветао, јер он - разуме се - није крив. Друго објашњење је да су му колеге с посла приредиле рођенданску шалу.
Читава проблематика у тумачењу Процеса садржана је у тражењу одговора на два питања:
1. У чему се састоји К.-ова кривица?
2. Какав је то уопште суд?
У роману не добијамо дефинитивне одговоре (нигде нису јасно изречени), јер свет видимо кроз перспективу Јозефа К., а он се тим питањима није бавио, све до самог краја. Уосталом, ко би то очекивао од њега. Подсетимо се какав је био његов положај пре "хапшења" - високо позиционирани бирократа, савршено уклопљен у систем који, по њему, беспрекорно функционише.
Али К. живи у држави у којој постоји право, свуда влада мир, сви закони су на снази, ко се дакле усуђује да у његовом стану изврши препад на њега?
Зар би се од човека који тако размишља могло очекивати да (1) преиспитује себе и (2) преиспитује свет?
Тумачи се слажу у томе да за ликове у роману Процес не можемо употребити појам "личности", будући да им недостаје психолошка компонента. Споредни ликови (тј. сви осим Јозефа К.) до крајности су инструментализовани и представљају само опредмећења својих функција у роману. Са К.-ом ствари стоје мало другачије, он се ипак налази у центру, кроз његову тачку гледишта посматрамо свет. Па опет, ни његов лик није психолошки разрађен (знамо да је то било намерно, Кафка је поводом тога записао "последњи пут психологија").
Чак ни то што Јозеф К. на почетку романа одбацује и суђење, и могућност кривице, а на крају постаје саучесник у сопственом смакнућу, не може се објаснити ни психолошким развојем, ни психолошким сломом. У питању је одређено сазнање, а не развој личности: у последњој глави романа видимо да К. поседује знање (готово да сам у искушењу да напишем - информацију) које на почетку није имао. У том смислу, битно је приметити преокрет који се догодио приликом К.-овог разговора са свештеником у ИX глави Процеса. Ту стоји и једна реченица за коју би психолози могли да се ухвате: К. се осетио напуштеним.
Читава проблематика у тумачењу Процеса садржана је у тражењу одговора на два питања:
1. У чему се састоји К.-ова кривица?
2. Какав је то уопште суд?
У роману не добијамо дефинитивне одговоре (нигде нису јасно изречени), јер свет видимо кроз перспективу Јозефа К., а он се тим питањима није бавио, све до самог краја. Уосталом, ко би то очекивао од њега. Подсетимо се какав је био његов положај пре "хапшења" - високо позиционирани бирократа, савршено уклопљен у систем који, по њему, беспрекорно функционише.
Али К. живи у држави у којој постоји право, свуда влада мир, сви закони су на снази, ко се дакле усуђује да у његовом стану изврши препад на њега?
Зар би се од човека који тако размишља могло очекивати да (1) преиспитује себе и (2) преиспитује свет?
Тумачи се слажу у томе да за ликове у роману Процес не можемо употребити појам "личности", будући да им недостаје психолошка компонента. Споредни ликови (тј. сви осим Јозефа К.) до крајности су инструментализовани и представљају само опредмећења својих функција у роману. Са К.-ом ствари стоје мало другачије, он се ипак налази у центру, кроз његову тачку гледишта посматрамо свет. Па опет, ни његов лик није психолошки разрађен (знамо да је то било намерно, Кафка је поводом тога записао "последњи пут психологија").
Чак ни то што Јозеф К. на почетку романа одбацује и суђење, и могућност кривице, а на крају постаје саучесник у сопственом смакнућу, не може се објаснити ни психолошким развојем, ни психолошким сломом. У питању је одређено сазнање, а не развој личности: у последњој глави романа видимо да К. поседује знање (готово да сам у искушењу да напишем - информацију) које на почетку није имао. У том смислу, битно је приметити преокрет који се догодио приликом К.-овог разговора са свештеником у ИX глави Процеса. Ту стоји и једна реченица за коју би психолози могли да се ухвате: К. се осетио напуштеним.
Суд
Фамозни Суд из Кафкиног Процеса можда представља Страшни суд, али је свакако обликован према овосветским узорима - суду, цркви, држави. Можемо, наравно, говорити и о Кафки-пророку и упоређивати свет Процеса са светом након Кафкине смрти, али морамо пазити да, идући у том смеру, не заобиђемо у широком луку могућност поређења овог суда са институцијом цркве. У самом тексту има много основа за такво поређење, штавише - посматране из тог угла, многе ситуације и објашњења у роману престају да делују апсурдно.
Најочигледнији пример је казивање Титорелија (који је, морамо нагласити, прва личност која Јозефу К. говори о суду, не покушавајући при том да га обмане) - он говори о могућим исходима сваког процеса. Човек, дакако, може бити осуђен; постоји и могућност ослобађања, али постоје три врсте ослобађања: право ослобађање (које је јако тешко, готово немогуће постићи, које само реткима полази за руком, о чему се у ствари и нема сазнања, јер сваки траг о процесу у том случају бива избрисан), привидно ослобађање (које проглашава нижи суд и које не подразумева брисање процеса, тако да човек једног дана поново може да буде ухапшен) и одуговлачење (вештачко задржавање процеса у одређеном стадијуму како до пресуде уопште не би дошло).
Ако реч "ослобађање" заменимо речју "спасење", ствари постају много јасније, а исходе процеса можемо назвати традиционалним именима: пакао (осуда=проклетство), чистилиште (привидно ослобађање и одуговлачење) и рај (стварно ослобађање=спасење). Са друге стране, реч "ослобађање" је сугестивна, јер упућује на човекову слободну вољу и идеју да човек једино сам себе може да ослободи. Ово постаје још очигледније у ИX глави романа.
Задржимо се још часак на Титорелију. Он је судски сликар. Своје знање и звање наследио је од оца. Пошто учествује у процесу мистификације Суда, зна понешто и о његовом правом лицу. Зна, на пример, да судије које слика, мада их није видео лично, нису ни тако моћне, ни тако страшне, као што на сликама изгледају - изгледају тако јер господа су сујетна, а дозвољено им је да се тако сликају. Прецизно је прописано како свако, у складу са својим положајем, може да буде представљен, па тако чак и ниже рангиране судије смеју да се седе на председничкој столици (трону?), окружени симболима моћи који не морају бити овоземаљске природе - нпр. богиње правде и победе (ореол?). Ово заиста подсећа на хришћанску иконографију и начине на које се конвенционално приказују свеци.
Један од Клијената К.-овог адвоката Хулда, трговац Блок, говори о разним врстама адвоката које је успут кришом ангажовао. Зар то не би могли бити свештеници других религија који, сваки на свој начин, обећавају верницима спасење?
Најочигледнији пример је казивање Титорелија (који је, морамо нагласити, прва личност која Јозефу К. говори о суду, не покушавајући при том да га обмане) - он говори о могућим исходима сваког процеса. Човек, дакако, може бити осуђен; постоји и могућност ослобађања, али постоје три врсте ослобађања: право ослобађање (које је јако тешко, готово немогуће постићи, које само реткима полази за руком, о чему се у ствари и нема сазнања, јер сваки траг о процесу у том случају бива избрисан), привидно ослобађање (које проглашава нижи суд и које не подразумева брисање процеса, тако да човек једног дана поново може да буде ухапшен) и одуговлачење (вештачко задржавање процеса у одређеном стадијуму како до пресуде уопште не би дошло).
Ако реч "ослобађање" заменимо речју "спасење", ствари постају много јасније, а исходе процеса можемо назвати традиционалним именима: пакао (осуда=проклетство), чистилиште (привидно ослобађање и одуговлачење) и рај (стварно ослобађање=спасење). Са друге стране, реч "ослобађање" је сугестивна, јер упућује на човекову слободну вољу и идеју да човек једино сам себе може да ослободи. Ово постаје још очигледније у ИX глави романа.
Задржимо се још часак на Титорелију. Он је судски сликар. Своје знање и звање наследио је од оца. Пошто учествује у процесу мистификације Суда, зна понешто и о његовом правом лицу. Зна, на пример, да судије које слика, мада их није видео лично, нису ни тако моћне, ни тако страшне, као што на сликама изгледају - изгледају тако јер господа су сујетна, а дозвољено им је да се тако сликају. Прецизно је прописано како свако, у складу са својим положајем, може да буде представљен, па тако чак и ниже рангиране судије смеју да се седе на председничкој столици (трону?), окружени симболима моћи који не морају бити овоземаљске природе - нпр. богиње правде и победе (ореол?). Ово заиста подсећа на хришћанску иконографију и начине на које се конвенционално приказују свеци.
Један од Клијената К.-овог адвоката Хулда, трговац Блок, говори о разним врстама адвоката које је успут кришом ангажовао. Зар то не би могли бити свештеници других религија који, сваки на свој начин, обећавају верницима спасење?
Парабола Пред Законом
Најважније место за разумевање суштинске поруке романа налази се у IX глави. У катедрали свештеник, који се представља као тамнички капелан, износи К.-у следећу причу о Закону.
Ова парабола (коју је, узгред буди речено, Кафка за живота објавио самостално, као кратку причу) представља загонетку која нужно сваког читаоца прво наводи на погрешно тумачење, које затим треба да буде исправљено, али на тај начин да онај који покушава да је одгонетне мора да увиди да јединствено решење не постоји. Да ли? Сасвим је извесно да је Кафка, кроз разговор између свештеника и Јозефа К., хтео понешто да каже и о значењу романа у целини, па нам то може послужити као водич. Ипак, морамо бити опрезни са таквим водичима - они и воде и заводе. Већина водича које Јозеф К. среће на свом путу имају за циљ да га обесхрабре. На исти начин, вратар пред Законом обесхрабрује човека који је хтео да у Закон уђе. К. је, природно (као и ми који смо се, приликом првог читања, уживели у његов лик, упркос свом оном анти-психологизму), одреаговао тврдњом на је човек преварен. Добро, он јесте преварен, али ко га је преварио? Та он је слободан човек који се сам одрекао своје слободе. Ко онда може да ослободи Јозефа К.?
И прича о вратима закона има згодну аналогију у стварном свету. Узмимо да је Закон неки виши, трансцендентни поредак, који обично зовемо Божијим законом. Постоје документи, свети списи разних конфесија - све је доступно обичном човеку, али овај се ретко кад усуди да чита, још ређе да тумачи, а тек понеки појединац тај закон тражи у себи. У исто време, постоји небројено много посредника, свештенство позвано да тумачи законе, тако да слободан човек често заборавља да је слободан, да читава организација постоји да би му улила побожни страх и да често чланови те организације (а то су управо они ниже рангирани свештеници са којима народ долази у непосредан контакт) о закону знају таман толико колико овај вратар или неки од стражара који су ухапсили Јозефа К.
Све ово не мора стриктно да се примени на цркву - у модерно доба атеизам је веома распрострањен и међу немислећим светом - зато постоје разне спиритуалне вође, улогу свештеника преузима свако ко има амбицију да посредује између човека и његове душе. Ма колико ово парадоксално звучало, већина људи тражи мир ван себе, уместо у себи, и не само да прихвата, него чак тражи посреднике на том путу.
Ова парабола (коју је, узгред буди речено, Кафка за живота објавио самостално, као кратку причу) представља загонетку која нужно сваког читаоца прво наводи на погрешно тумачење, које затим треба да буде исправљено, али на тај начин да онај који покушава да је одгонетне мора да увиди да јединствено решење не постоји. Да ли? Сасвим је извесно да је Кафка, кроз разговор између свештеника и Јозефа К., хтео понешто да каже и о значењу романа у целини, па нам то може послужити као водич. Ипак, морамо бити опрезни са таквим водичима - они и воде и заводе. Већина водича које Јозеф К. среће на свом путу имају за циљ да га обесхрабре. На исти начин, вратар пред Законом обесхрабрује човека који је хтео да у Закон уђе. К. је, природно (као и ми који смо се, приликом првог читања, уживели у његов лик, упркос свом оном анти-психологизму), одреаговао тврдњом на је човек преварен. Добро, он јесте преварен, али ко га је преварио? Та он је слободан човек који се сам одрекао своје слободе. Ко онда може да ослободи Јозефа К.?
И прича о вратима закона има згодну аналогију у стварном свету. Узмимо да је Закон неки виши, трансцендентни поредак, који обично зовемо Божијим законом. Постоје документи, свети списи разних конфесија - све је доступно обичном човеку, али овај се ретко кад усуди да чита, још ређе да тумачи, а тек понеки појединац тај закон тражи у себи. У исто време, постоји небројено много посредника, свештенство позвано да тумачи законе, тако да слободан човек често заборавља да је слободан, да читава организација постоји да би му улила побожни страх и да често чланови те организације (а то су управо они ниже рангирани свештеници са којима народ долази у непосредан контакт) о закону знају таман толико колико овај вратар или неки од стражара који су ухапсили Јозефа К.
Све ово не мора стриктно да се примени на цркву - у модерно доба атеизам је веома распрострањен и међу немислећим светом - зато постоје разне спиритуалне вође, улогу свештеника преузима свако ко има амбицију да посредује између човека и његове душе. Ма колико ово парадоксално звучало, већина људи тражи мир ван себе, уместо у себи, и не само да прихвата, него чак тражи посреднике на том путу.
Кривица Јозефа К.
Најсложеније питање у роману Процес тиче се К.-ове кривице. Поуздано можемо закључити да је та кривица у најтешњој вези са, са једне стране, К.-овим непознавањем Закона, и са друге стране, са одсуством самокритике и преиспитивања своје прошлости (не у кривично-правном, него у једном суштинскијем виду).
Јозеф К. све до разговора са свештеником показује тежњу да све доведе у ред, тј. да учини да све буде баш онако како је било пре хапшења. Не само то, него и тај инцидент доводи у везу са тим што се тог јутра није понашао на уобичајен начин, тј. разумно. Успут признаје стражарима да не познаје закон.
К.-ова кривица се може довести у везу са Кафкиним размишљањима о првобитном греху. С тим у вези, у ИX поглављу Јозеф К. каже свештенику: Али ја нисам крив. (...) То је заблуда. Како човек може уопште да буде крив? Та ми смо сви људи, и сви смо једнаки. Затим каже да ће још потражити помоћ, а свештеник му одговара: Ти исувише тражиш туђу помоћ, нарочито код жена. Истина, К. се превише ослањао на жене, као да је планирао да се домогне спасења путем секса. Он лиже Фраулајн Бирстнер као жедна животиња, упушта се у еротске односе са Лени, болничарком адвоката Хулда, и са женом судског послужитеља, претпостављајући да су последње две веома утицајне и да ће му помоћи у процесу.
Док га воде на погубљење, К. схвата: Увек сам хтео да са двадесет шака зграбим свет, и то још за циљ који није за одобравање. То је било погрешно. Видео је госпођицу Бирстнер, која за њега значи опомену. Каква је то опомена? Шта је то тако посебно код госпођице Бирстнер? Једноставно је - она је слободна! Она је једина личност са којом К. долази у контакт која не припада суду. Истовремено, против ње се не води никакав процес. За Јозефа К. она представља опомену, за нас - израз Кафкине наде да је спасење ипак могуће. Ни божанствена, ни људска - Процес је егзистенцијалистичка комедија која, упркос поразу који доживљава протагониста, не пориче могућност спасења.
Након Кафкине преране смрти (1924. године, у 41. години живота, подлегао је туберкулози), супротно његовим жељама, објављено је све што је икад написао; у исто време су многи кошмари о којима је писао добили своје конкретизације у новим европским тоталитарним режимима. Његови романи Америка, Процес и Замак остали су недовршени, али ипак је имао поштоваоце за живота. Збирке приповедака које је објавио биле су мало продаване, али веома цењене у академским круговима. Шира публика је почела да обраћа пажњу на Кафку када је свет почео да личи на његова дела, када је постао "кафкијански". Проглашавали су га пророком, наглашавајући да су неке особе које су Францу Кафки биле изузетно блиске нестале у концентрационим логорима, много година након његове смрти. За велики број читалаца, ситуације приказане у Процесу представљају сабласну антиципацију психолошког оружја какво се користи у много подмуклијим режимима од оног из Кафкиног времена.
Не знам да ли је био пророк. Био је геније.
Јозеф К. све до разговора са свештеником показује тежњу да све доведе у ред, тј. да учини да све буде баш онако како је било пре хапшења. Не само то, него и тај инцидент доводи у везу са тим што се тог јутра није понашао на уобичајен начин, тј. разумно. Успут признаје стражарима да не познаје закон.
К.-ова кривица се може довести у везу са Кафкиним размишљањима о првобитном греху. С тим у вези, у ИX поглављу Јозеф К. каже свештенику: Али ја нисам крив. (...) То је заблуда. Како човек може уопште да буде крив? Та ми смо сви људи, и сви смо једнаки. Затим каже да ће још потражити помоћ, а свештеник му одговара: Ти исувише тражиш туђу помоћ, нарочито код жена. Истина, К. се превише ослањао на жене, као да је планирао да се домогне спасења путем секса. Он лиже Фраулајн Бирстнер као жедна животиња, упушта се у еротске односе са Лени, болничарком адвоката Хулда, и са женом судског послужитеља, претпостављајући да су последње две веома утицајне и да ће му помоћи у процесу.
Док га воде на погубљење, К. схвата: Увек сам хтео да са двадесет шака зграбим свет, и то још за циљ који није за одобравање. То је било погрешно. Видео је госпођицу Бирстнер, која за њега значи опомену. Каква је то опомена? Шта је то тако посебно код госпођице Бирстнер? Једноставно је - она је слободна! Она је једина личност са којом К. долази у контакт која не припада суду. Истовремено, против ње се не води никакав процес. За Јозефа К. она представља опомену, за нас - израз Кафкине наде да је спасење ипак могуће. Ни божанствена, ни људска - Процес је егзистенцијалистичка комедија која, упркос поразу који доживљава протагониста, не пориче могућност спасења.
Након Кафкине преране смрти (1924. године, у 41. години живота, подлегао је туберкулози), супротно његовим жељама, објављено је све што је икад написао; у исто време су многи кошмари о којима је писао добили своје конкретизације у новим европским тоталитарним режимима. Његови романи Америка, Процес и Замак остали су недовршени, али ипак је имао поштоваоце за живота. Збирке приповедака које је објавио биле су мало продаване, али веома цењене у академским круговима. Шира публика је почела да обраћа пажњу на Кафку када је свет почео да личи на његова дела, када је постао "кафкијански". Проглашавали су га пророком, наглашавајући да су неке особе које су Францу Кафки биле изузетно блиске нестале у концентрационим логорима, много година након његове смрти. За велики број читалаца, ситуације приказане у Процесу представљају сабласну антиципацију психолошког оружја какво се користи у много подмуклијим режимима од оног из Кафкиног времена.
Не знам да ли је био пророк. Био је геније.
Нема коментара:
Постави коментар