ЈЕДНА МАЈКА СА ДЕТЕТОМ
Чекао сам да се дете умири. Ако би се бар уморило ваљда би му глас био слабији. Већ дуго вришти. Мене то веома узнемирава али није моја ствар да нечије дете ућуткујем или васпитању приводим. За то задужујем његову мајку која седи у близини. Мада жена изгледа врло мирна усред буке коју прави њено дете. Питао сам се зашто не реагује? Kако јој не смета?
Посрамљена, видим, није. Заинтересована тек нешто више него за изгажену младу липу иза њених леђа. Могао сам закључити да је навикла на такво, своје, дете али ипак је непристојно тако се понашати на улици. Жена седи на клупи и гледа у мобилни телефон. Дете трчи око клупе, чупа траву, жваће кифлу, мази пса. Мајка га понекад тргне за руку, цикне и поново пусти. Тек да је нешто урадила. А дете и даље вришти. С правом закључујем да је неваспитано. Неусмерено. Мајка је равнодушна. Ако га некада и тргне за рукав то је више онако из досаде што уопште има дете.
У неком тренутку мајка је устала са клупе, као завршила је неки свој посао и детета се сетила, и дозива га да крену. Тада дете бежи, јури у неком бесу, кревељи се правцу из кога долази мајчина заповест. Не, њему се не иде, оно жели још мало да вришти по мојим живцима. Мајка га дозива, прети и виче.
И дошло је дете, још мало цичећи и узмичући док га мајка хвата за руку. Не, неће га пустити колико год се оно отимало. Дете се врло живо вртело у њеној шаци, али мајка га је тако чврсто држала да је било приморано да прати њене кораке, све вриштећи да не жели кући. Дететово отимање било је толико снажно да је мајку спасила само сопствена одлучност. Дете, ношено фрустрацијом своје мајке, углавном је успевало да дохвати ногама земљу и како-тако прати мајчину жељу. Докле год сам могао да их видим дете се бацакало, а она ходала право и оштро. Ускоро су се помешали са осталим мајкама које своју децу, у другој немоћи, подижу са земље и носе.
Посрамљена, видим, није. Заинтересована тек нешто више него за изгажену младу липу иза њених леђа. Могао сам закључити да је навикла на такво, своје, дете али ипак је непристојно тако се понашати на улици. Жена седи на клупи и гледа у мобилни телефон. Дете трчи око клупе, чупа траву, жваће кифлу, мази пса. Мајка га понекад тргне за руку, цикне и поново пусти. Тек да је нешто урадила. А дете и даље вришти. С правом закључујем да је неваспитано. Неусмерено. Мајка је равнодушна. Ако га некада и тргне за рукав то је више онако из досаде што уопште има дете.
У неком тренутку мајка је устала са клупе, као завршила је неки свој посао и детета се сетила, и дозива га да крену. Тада дете бежи, јури у неком бесу, кревељи се правцу из кога долази мајчина заповест. Не, њему се не иде, оно жели још мало да вришти по мојим живцима. Мајка га дозива, прети и виче.
И дошло је дете, још мало цичећи и узмичући док га мајка хвата за руку. Не, неће га пустити колико год се оно отимало. Дете се врло живо вртело у њеној шаци, али мајка га је тако чврсто држала да је било приморано да прати њене кораке, све вриштећи да не жели кући. Дететово отимање било је толико снажно да је мајку спасила само сопствена одлучност. Дете, ношено фрустрацијом своје мајке, углавном је успевало да дохвати ногама земљу и како-тако прати мајчину жељу. Докле год сам могао да их видим дете се бацакало, а она ходала право и оштро. Ускоро су се помешали са осталим мајкама које своју децу, у другој немоћи, подижу са земље и носе.
ПРИЧА О ДЕЧАКУ У БОЛНИЦИ
Због једне црвене лоптице у углу десног ока одвели су ме у главни град, у болницу, на операцију. Седео сам на болничком кревету док су ме свлачиле медицинске сестре. Све око мене било је толико непознато, нејасно и страшно да се данас не сећам ниједног описа просторије нити људи које сам тада видео. Једно родитеље који се лажно смешкају. После операције пробудио сам се у некој соби, обавезно белој, са још два празна кревета, ако се добро сећам. Лежао сам у кревету до прозора, најудаљенијем од врата.
Никога није било у соби, ни пацијената ни лекара. То ме је плашило још више јер непозната празнина гора је од сваког непознатог човека. Збуњен, тек пробуђен после операције, са пуних пет година живота и и никаквим знањем шта се око мене дешава, успаничио сам се. Тада нисам знао реч за то стање али данас га тако преносим. Кренуо сам ка вратима, једином излазу за који сам знао да ме може одвести до неких људи, или ако толико будем срећан до мојих родитеља. Ошамућен од медицине и страха полако сам се кретао. Врата су била отворена, изашао сам из њиховог оквира и гледао око себе. У ходнику сам тражио некога, било кога.
На клупи у ходнику седео је један млад човек, очигледно медицински радник, и гледао у под. Са леве стране (тада нисам ни знао која је то страна била) у ходу прилазила је медицинска сестра. Нисам ништа рекао, радио, чак ни коракнуо, а она је викнула: „Држи га! Не дај му да побегне!“ Човек се тргао из неког свог будног сна и хитро скочио да ме заустави. Држао ме је и није ми дао да побегнем, баш као што је наредила страшна сестра. А она са те даљине никако није могла да препозна моју намеру. Правдао сам се да нисам хтео да бежим. Не само да ми нико није поверовао, нису ме ни саслушали као разумно биће. Чак ни моји родитељи. А они нису ни присуствовали овом тешком неспоразуму који никада неће бити решен у моју корист. Јер нико ми не верује! Чак ни данас. Мислим да ће заувек ова прича бити причана на начин који мене окривљује. Прошло је много година, али та неправда неће бити исправљена. Моји родитељи су много пута причали ту причу људима и сваки пут ја сам у тој причи бежао. И сваки пут су ме сестра и брат враћали из ходника, јер су ме, срећом, на време приметили. А куда бих бежао? Они само знају да причају, увек исто и увек нетачно. Бранио сам се и противречио, љутио се и убеђивао али увек се завршавало речима „добро, добро...“ То су оне гадне, лажно умирујуће речи које свесно поручују „ми знамо боље.“ Једино што сада могу да кажем, што је цела истина, нисам хтео да будем сам. Волео бих када би ми веровали. Одавно више не расправљам на ту тему. Из неког разлога моји родитељи су поверовали неуравнотеженој сестри коју више никад неће видети. Можда се она препозна у овој причи, ако је буде читала, и схвати шта је направила. А ово двоје мојих родитеља ионако ме никада нису ни схватали, ни за шта.
Касније, у заједничкој болесничкој соби, док сам плакао и дозивао мајку нисам био љут на њу. Око мене је било много деце. Неки су били млађи од мене и били весели, неки старији нервозно су ме ућуткивали да престанем да плачем. Доћи ће моја мајка. Нисам престао да плачем и дозивам мајку све док није заиста дошла. Ни нове играчке нису помогле да будем мање несрећан у том тренутуку. Седео сам на столичици на сред собе и гласно плакао, док су се остала деца играла, сама, без родитеља. Коначно пустили су моју мајку да дође. Онда сам легао у кревет, мада је због решетака изгледао као креветац за бебе, и мој опоравак могло је да почне. Мајка је све време била уз мене. До мог кревеца лежала је беба да опеченом руком. Она није плакала и није имала мајку уз себе. Тада сам повратио по јастуку.
Никога није било у соби, ни пацијената ни лекара. То ме је плашило још више јер непозната празнина гора је од сваког непознатог човека. Збуњен, тек пробуђен после операције, са пуних пет година живота и и никаквим знањем шта се око мене дешава, успаничио сам се. Тада нисам знао реч за то стање али данас га тако преносим. Кренуо сам ка вратима, једином излазу за који сам знао да ме може одвести до неких људи, или ако толико будем срећан до мојих родитеља. Ошамућен од медицине и страха полако сам се кретао. Врата су била отворена, изашао сам из њиховог оквира и гледао око себе. У ходнику сам тражио некога, било кога.
На клупи у ходнику седео је један млад човек, очигледно медицински радник, и гледао у под. Са леве стране (тада нисам ни знао која је то страна била) у ходу прилазила је медицинска сестра. Нисам ништа рекао, радио, чак ни коракнуо, а она је викнула: „Држи га! Не дај му да побегне!“ Човек се тргао из неког свог будног сна и хитро скочио да ме заустави. Држао ме је и није ми дао да побегнем, баш као што је наредила страшна сестра. А она са те даљине никако није могла да препозна моју намеру. Правдао сам се да нисам хтео да бежим. Не само да ми нико није поверовао, нису ме ни саслушали као разумно биће. Чак ни моји родитељи. А они нису ни присуствовали овом тешком неспоразуму који никада неће бити решен у моју корист. Јер нико ми не верује! Чак ни данас. Мислим да ће заувек ова прича бити причана на начин који мене окривљује. Прошло је много година, али та неправда неће бити исправљена. Моји родитељи су много пута причали ту причу људима и сваки пут ја сам у тој причи бежао. И сваки пут су ме сестра и брат враћали из ходника, јер су ме, срећом, на време приметили. А куда бих бежао? Они само знају да причају, увек исто и увек нетачно. Бранио сам се и противречио, љутио се и убеђивао али увек се завршавало речима „добро, добро...“ То су оне гадне, лажно умирујуће речи које свесно поручују „ми знамо боље.“ Једино што сада могу да кажем, што је цела истина, нисам хтео да будем сам. Волео бих када би ми веровали. Одавно више не расправљам на ту тему. Из неког разлога моји родитељи су поверовали неуравнотеженој сестри коју више никад неће видети. Можда се она препозна у овој причи, ако је буде читала, и схвати шта је направила. А ово двоје мојих родитеља ионако ме никада нису ни схватали, ни за шта.
Касније, у заједничкој болесничкој соби, док сам плакао и дозивао мајку нисам био љут на њу. Око мене је било много деце. Неки су били млађи од мене и били весели, неки старији нервозно су ме ућуткивали да престанем да плачем. Доћи ће моја мајка. Нисам престао да плачем и дозивам мајку све док није заиста дошла. Ни нове играчке нису помогле да будем мање несрећан у том тренутуку. Седео сам на столичици на сред собе и гласно плакао, док су се остала деца играла, сама, без родитеља. Коначно пустили су моју мајку да дође. Онда сам легао у кревет, мада је због решетака изгледао као креветац за бебе, и мој опоравак могло је да почне. Мајка је све време била уз мене. До мог кревеца лежала је беба да опеченом руком. Она није плакала и није имала мајку уз себе. Тада сам повратио по јастуку.
Нема коментара:
Постави коментар