У рану зору пробуди ме Јеремија Б.. Дошао да ми се изјада и да се убије. Одузео сам му оружје, саслушао стравичну причу коју предајем теби, драги читаоче, а од самоубиства сам га одвратио на тај начин што сам му дао савет који ће он да спроведе у дело, о чему ће бити речи у наредној глави ове болне саге!
А. К. је имала је свега четрнаест месеци кад је Јеремија последњи пут видео кћерку.
Отишао је у емиграцију да не би био убијен после свих репресивних мера над њим у држави и антинародној страви.
Из емиграције молио је бившу супругу да му доведе кћерку на његов рачун, да се сместе у неки хотел, да види своје дете. Ноћима, месецима, годинама јастук је натапао родитељским сузама, тешким као камен.
Уместо виђења свога детета морао је да чита увредљива писма у којима му је бивша жена острашћено писала претећи му да кћерку А. никада неће видети док је она жива!
Читао је и трпео.
Кад је кћерка порасла и имала осамнаест година, телефонирао је и чуо њен милозвучан глас: „Барабо једна, ниси никада плаћао алиментацију!“
- Дете драго, твој тата је теби оставио алиментацију, не за двадесетседам година живота, него за преко две стотине и седамдесет година, кад би могло толико да се живи, срећо татина, оставио ти је тата кућу коју је подигао у мачванском питомом селу Г. коју је тата подигао на плацу твог деде Драје, кога је твој тата ценио, што потврђује чињенинца да твој тата није хтео плац да преводи на своје име.
- Мама каже да је ту кућу деда подигао!
- Е дете драго, твој тата је био довољно паметан да не послуша савет садашње жене која ми је говорила да бацим све те фасцикле са рачунима уочи одласка у емиграцију, него их је тата сачувао и тата ће ти показати црно на бело све, твој тата је тада имао 55 пута већу плату од твоје мајке и сваки папирић, сваки рачун је сачуван, јер сам рекао кад сам одлазио у емиграцију да ће ми, можда, затребати да детету покажем кад одрасте. Тата се договорио са твојом мајком да кућа остане уместо алиментације, јер нисам био сигуран колико дуго ћу живети у емиграцији, хоће ли Удба и мене ликвидирати као и толико истакнутих емиграната по свету. Дакле, дете, тата чува све папире да ти покаже и, наравно, тата хоће да части своје дете увек...
Телефонска веза се прекинула. Позвао је поново. Јавила се његова бивша жена.
- Шта си то рекао нашем детету кад је пала у несвест?
- Молим?
- Шта си то рекао нашем детету кад је пала у несвест?
- Рекао сам истину у вези куће коју сам детету оставио уместо алиментације како смо се и договорили. Зашто си лагала дете? Нисам нашој кћерци рекао како си писала писмо мајци моје деце из првог брака, у којем си дословно написала: „У стомаку носим дете вашег оца, али ја нећу дозволити да моје дете дели оца са децом из његовог претходног брака!“ То нисам испричао нашем детету, као ни то да сам ти опростио, а ти добро знаш шта, али да те подсетим, нисам нашем детету испричао твоје признање после мог повратка из затвора да си ме варала са твојим некадашњим директором у Дому здравља Б. Mулиџаном, а то си ми признала оног јутра кад се он утопио у Сави, после чега сам развео брак с тобом, неморална фукаро неопевана! То нашем детету ниси испричала, него си подло прећутала своју прљаву прошлост, срам те било! Ти се добро сећаш да си ми признала превару док сам био у затвору после три пута поновљене упитне реченице: "Постоји ли нешто што мислиш да не смеш да ми кажеш, а мораш ми рећи?". Ти се добро сећаш да си парфем, који ти је он поклонио, тог дана бацила на средини Саве, тамо где се утопио дан пре тога... Ништа од свега овога нисам рекао нашем детеtу, а једног дана ћу јој рећи, кад буде зрела жена и кад постане мајка! У то буди сигурна!
Б. С. је ћутала.
Уместо њеног гласа чуо је у позадини кћеркин глас: - Срам те било, лагала си ме!
Веза се прекинула. Позвао је поново. Уместо кћерке, или бивше супруге, јавио се непознат мушки глас:
- Немој више да зовеш, јер ћу ти јебати мртву матер!
Јеремија није могао да верује властитим ушима. Глас је непознат. А. нема брата, а глас је младићки. Да ли је то њен садашњи супруг, или неко други, остало је нејасно!
Није хтео да долива уље на ватру.
Чекао је и трпео. Месецима. Годинама. И 2006. године Јеремија је у Бечу добио бели коверат са печатом адвокатске канцеларије у којој је А., као свршена правница, радила. У писму, без уводног поздрава оца, подсећа га да није плаћао алиментацију...
Одмах јој је одговорио да с нестрпљењем очекује да она, као свршена правница и будући адвокат, поведе судски процес против оца због алиментације и да гори од нестрпљења да комплетну документацију предочи суду на рочишту које, нагласио јој је, с нестрпљењем сада очекује, нарочито после псовке његове мртве мајке коју је, пре неколико година, изрекао непознати мушки глас који је био поред ње у кући....
Касније се А. удала, добила сина В. Сви говоре да је лепотица, да много личи на оца и да има прелепог сина и мужа. Јеремији је то драго, али га и боли до вриска душе који у очевој немости допире до неба, пење се изнад, до Бога! Покушао је преко друштвене мреже Фејсбук да ступи у конткат са кћерком која је и сама постала родитељ. Узалуд. Покушао је да телефонира. Узалуд. Њене сестре су такође покушале да успоставе контакт с њом. Одбила је сваки контакт и са сестрама. Наравно, контактира са својом мајком која само њу има и то је у реду.
Јеремија у цркви редовно пали свеће за за здравље кћерке А. и њеног сина В., да им се нешто не деси, као онима који су душу огрешили према Јеремији и скончали у најстрашнијим мукама, а њих је превише, чак до те мере да се Јеремија уморио бројећи гробове оних који су му о глави радили и који су, на крају, своје главе испод гробних плоча камених охладили!
Данас је А. K. заштитник грађана у једном великом банатском граду у Војводини који се данас не зове онако како се звао јуче.
А из Беча, преко панонских низина до тог војвођанског града, преко неба ветрови са јецајем виолине носе питање очеве сузе: - Хоће ли заштитник грађана умети да заштити своју савест кад тврдоглаво одбија сваки контакт са оцем у емиграцији, а управо председник државе и председник њене владе, чији је она намештеник, били су послушни курири њеног оца, јер све што је њен отац наредио из Беча њен садашњи председник државе и владе послушно су извршавали? Или и кћерка, као заштитник грађана, мисли да Тито није умро знатно пре њеног рођења него да се само привремено ућутао?
Овакву причу очеве сузе Јеремија не би пожелео ни највећем крвнику!
А. К. је имала је свега четрнаест месеци кад је Јеремија последњи пут видео кћерку.
Отишао је у емиграцију да не би био убијен после свих репресивних мера над њим у држави и антинародној страви.
Из емиграције молио је бившу супругу да му доведе кћерку на његов рачун, да се сместе у неки хотел, да види своје дете. Ноћима, месецима, годинама јастук је натапао родитељским сузама, тешким као камен.
Уместо виђења свога детета морао је да чита увредљива писма у којима му је бивша жена острашћено писала претећи му да кћерку А. никада неће видети док је она жива!
Читао је и трпео.
Кад је кћерка порасла и имала осамнаест година, телефонирао је и чуо њен милозвучан глас: „Барабо једна, ниси никада плаћао алиментацију!“
- Дете драго, твој тата је теби оставио алиментацију, не за двадесетседам година живота, него за преко две стотине и седамдесет година, кад би могло толико да се живи, срећо татина, оставио ти је тата кућу коју је подигао у мачванском питомом селу Г. коју је тата подигао на плацу твог деде Драје, кога је твој тата ценио, што потврђује чињенинца да твој тата није хтео плац да преводи на своје име.
- Мама каже да је ту кућу деда подигао!
- Е дете драго, твој тата је био довољно паметан да не послуша савет садашње жене која ми је говорила да бацим све те фасцикле са рачунима уочи одласка у емиграцију, него их је тата сачувао и тата ће ти показати црно на бело све, твој тата је тада имао 55 пута већу плату од твоје мајке и сваки папирић, сваки рачун је сачуван, јер сам рекао кад сам одлазио у емиграцију да ће ми, можда, затребати да детету покажем кад одрасте. Тата се договорио са твојом мајком да кућа остане уместо алиментације, јер нисам био сигуран колико дуго ћу живети у емиграцији, хоће ли Удба и мене ликвидирати као и толико истакнутих емиграната по свету. Дакле, дете, тата чува све папире да ти покаже и, наравно, тата хоће да части своје дете увек...
Телефонска веза се прекинула. Позвао је поново. Јавила се његова бивша жена.
- Шта си то рекао нашем детету кад је пала у несвест?
- Молим?
- Шта си то рекао нашем детету кад је пала у несвест?
- Рекао сам истину у вези куће коју сам детету оставио уместо алиментације како смо се и договорили. Зашто си лагала дете? Нисам нашој кћерци рекао како си писала писмо мајци моје деце из првог брака, у којем си дословно написала: „У стомаку носим дете вашег оца, али ја нећу дозволити да моје дете дели оца са децом из његовог претходног брака!“ То нисам испричао нашем детету, као ни то да сам ти опростио, а ти добро знаш шта, али да те подсетим, нисам нашем детету испричао твоје признање после мог повратка из затвора да си ме варала са твојим некадашњим директором у Дому здравља Б. Mулиџаном, а то си ми признала оног јутра кад се он утопио у Сави, после чега сам развео брак с тобом, неморална фукаро неопевана! То нашем детету ниси испричала, него си подло прећутала своју прљаву прошлост, срам те било! Ти се добро сећаш да си ми признала превару док сам био у затвору после три пута поновљене упитне реченице: "Постоји ли нешто што мислиш да не смеш да ми кажеш, а мораш ми рећи?". Ти се добро сећаш да си парфем, који ти је он поклонио, тог дана бацила на средини Саве, тамо где се утопио дан пре тога... Ништа од свега овога нисам рекао нашем детеtу, а једног дана ћу јој рећи, кад буде зрела жена и кад постане мајка! У то буди сигурна!
Б. С. је ћутала.
Уместо њеног гласа чуо је у позадини кћеркин глас: - Срам те било, лагала си ме!
Веза се прекинула. Позвао је поново. Уместо кћерке, или бивше супруге, јавио се непознат мушки глас:
- Немој више да зовеш, јер ћу ти јебати мртву матер!
Јеремија није могао да верује властитим ушима. Глас је непознат. А. нема брата, а глас је младићки. Да ли је то њен садашњи супруг, или неко други, остало је нејасно!
Није хтео да долива уље на ватру.
Чекао је и трпео. Месецима. Годинама. И 2006. године Јеремија је у Бечу добио бели коверат са печатом адвокатске канцеларије у којој је А., као свршена правница, радила. У писму, без уводног поздрава оца, подсећа га да није плаћао алиментацију...
Одмах јој је одговорио да с нестрпљењем очекује да она, као свршена правница и будући адвокат, поведе судски процес против оца због алиментације и да гори од нестрпљења да комплетну документацију предочи суду на рочишту које, нагласио јој је, с нестрпљењем сада очекује, нарочито после псовке његове мртве мајке коју је, пре неколико година, изрекао непознати мушки глас који је био поред ње у кући....
Касније се А. удала, добила сина В. Сви говоре да је лепотица, да много личи на оца и да има прелепог сина и мужа. Јеремији је то драго, али га и боли до вриска душе који у очевој немости допире до неба, пење се изнад, до Бога! Покушао је преко друштвене мреже Фејсбук да ступи у конткат са кћерком која је и сама постала родитељ. Узалуд. Покушао је да телефонира. Узалуд. Њене сестре су такође покушале да успоставе контакт с њом. Одбила је сваки контакт и са сестрама. Наравно, контактира са својом мајком која само њу има и то је у реду.
Јеремија у цркви редовно пали свеће за за здравље кћерке А. и њеног сина В., да им се нешто не деси, као онима који су душу огрешили према Јеремији и скончали у најстрашнијим мукама, а њих је превише, чак до те мере да се Јеремија уморио бројећи гробове оних који су му о глави радили и који су, на крају, своје главе испод гробних плоча камених охладили!
Данас је А. K. заштитник грађана у једном великом банатском граду у Војводини који се данас не зове онако како се звао јуче.
А из Беча, преко панонских низина до тог војвођанског града, преко неба ветрови са јецајем виолине носе питање очеве сузе: - Хоће ли заштитник грађана умети да заштити своју савест кад тврдоглаво одбија сваки контакт са оцем у емиграцији, а управо председник државе и председник њене владе, чији је она намештеник, били су послушни курири њеног оца, јер све што је њен отац наредио из Беча њен садашњи председник државе и владе послушно су извршавали? Или и кћерка, као заштитник грађана, мисли да Тито није умро знатно пре њеног рођења него да се само привремено ућутао?
Овакву причу очеве сузе Јеремија не би пожелео ни највећем крвнику!
* * *
Ипак, Јеремију теши његово правдање њених поступака према оцу кога никад није видела још од најранијег детињства. А. није могла да бира оца и мајку. Њу нико није питао кад су се отац и мајка разводили.
Ставили су дете пред свршен чин. За њих је од среће невиног детета била важнија њихова себичност.
Родитељи су, свесно и несвесно, у овом случају, својом себичношћу, у детету зверски убили природно и Божије право детета да има оца и мајку, а Божије и природно право далеко је старије од свих каснијих, што је правници А., као и свим мислећима, исувише добро познато.
Тако су њени створиоци постали њени зликовци. Копали су јој јаму да у њој расте, а не на брду одакле се пружа видик на све стране.
Тако је А. из те ископане јаме видела само једну страну. Видела је мајку поред које је расла.
Болно је то што мајка није видела да је њена чак и најбоља намера према свом детету, занемаримо ли оне друге, све њих одвела право у пакао!
Оставши саме њих две су све више постајале један свет, дијаметрално супротан од оног Јеремијиног у емиграцији. Сама та чињеница стварала је високи зид.
С друге стране Јеремијина политичка ангажованост у емиграцији дефинитвно је рушила и онај трачак наде који је у датом тренутку могао да буде излаз из сурово наметнутог безизлаза.
Ковитлац је захватио и једну и другу страну. У међувремену Јеремија је био изузетно пажљив очух деци своје треће жене из њеног претходног брака. Сама та чињеница био је довољан повод да мајка несрећне А. долива уље на ватру, да детету прича како се њен отац не окреће на своје дете, не долази да је види, а подиже туђу децу, прећуткујући, при том свом деету, да је политичком емигранту онемогућено да посети отаџбину! Логично, оваква циљаност наишла је на погодно тло у неисквареној дечјој души и мала А. је почела да мрзи свога оца који њу не обилази, али који негује и подиже туђу децу, како јој је мајка говорила, пунећи јој главицу властитим небулозама.
Тужни отац је и даље веровао иако је најмање разлога имао за то.
Ставили су дете пред свршен чин. За њих је од среће невиног детета била важнија њихова себичност.
Родитељи су, свесно и несвесно, у овом случају, својом себичношћу, у детету зверски убили природно и Божије право детета да има оца и мајку, а Божије и природно право далеко је старије од свих каснијих, што је правници А., као и свим мислећима, исувише добро познато.
Тако су њени створиоци постали њени зликовци. Копали су јој јаму да у њој расте, а не на брду одакле се пружа видик на све стране.
Тако је А. из те ископане јаме видела само једну страну. Видела је мајку поред које је расла.
Болно је то што мајка није видела да је њена чак и најбоља намера према свом детету, занемаримо ли оне друге, све њих одвела право у пакао!
Оставши саме њих две су све више постајале један свет, дијаметрално супротан од оног Јеремијиног у емиграцији. Сама та чињеница стварала је високи зид.
С друге стране Јеремијина политичка ангажованост у емиграцији дефинитвно је рушила и онај трачак наде који је у датом тренутку могао да буде излаз из сурово наметнутог безизлаза.
Ковитлац је захватио и једну и другу страну. У међувремену Јеремија је био изузетно пажљив очух деци своје треће жене из њеног претходног брака. Сама та чињеница био је довољан повод да мајка несрећне А. долива уље на ватру, да детету прича како се њен отац не окреће на своје дете, не долази да је види, а подиже туђу децу, прећуткујући, при том свом деету, да је политичком емигранту онемогућено да посети отаџбину! Логично, оваква циљаност наишла је на погодно тло у неисквареној дечјој души и мала А. је почела да мрзи свога оца који њу не обилази, али који негује и подиже туђу децу, како јој је мајка говорила, пунећи јој главицу властитим небулозама.
Тужни отац је и даље веровао иако је најмање разлога имао за то.
* * *
Данас кад је А. К. висока државна чиновница, заштитник грађана, Јеремију плаши да његова кћерка карактеролошки припада типовима особа плитке памети које туђу коректност схватају као слабост и охрабрују себе да даље главињају главом без обзира и памећу без циља, за разлику од оваца које се зауставе кад виде трње, а особе плитке памети тврдоглаво и даље пливају по пространствима сопствених плиткоћа.
Ни сам не зна колико ли је пута Јеремија за последњих тридесет година у себи постављао питање бившој жени: - Б. зашто то чиниш нашем детету?
Ни сам не зна колико ли је пута, вапећи до неба, говорио у дугим бесаним ноћима: - Боже, опамети мале људе и велике сплеткароше, најситније душе и највеће бездушнике. Опамети их, ако не због њих самих, а оно због оних којима желиш да сачуваш менталну хигијену коју опасно угрожавају мали људи и велики сплеткароши, најситније душе и највећи бездушници! На тај начин си помогао и једнима и другима, онима који никога не штеде од самих себе и онима који не смеју никоме бити криви само зато што су живи! Мали људи и велики сплеткароши, ситне душе и највећи бездушници, у сваком погледу поштеног човека виде опасност, убеђени су да их је честити препознао и у њима се јавља агресивна пакост, злоба, мржња и остала зла која их изнутра разједају на очиглед целог света! Спаси, Боже, и једне и друге које си створио, неке као дар а неке као проклетство!...
Надао се да његова кћерка А. неће бити таква. Али, само се надао...
У међувремену Јеремија није угађао никоме. Угађао је само својој савести. На тај начин је угодио свима.
У емиграцији су му многи радили о глави. Преживео је неколико атентата. Најчешће су атентатори ношени на носилима са места напада.
Бије га глас неустрашивог човека кога метак неће. Ожалошћено је ишао на спровод свима онима који су весело желели да присуствују његовом спроводу до вечне куће.
Његов мото по којем је препознатљив у емиграцији, дословно гласи: Купи карту за вечност у једном смеру!
Да племенитост није само доброта него и виши стадијум вечности показао је много пута учећи друге да буду племенити, чак и онда кад су се љутили на њега због тога.
Често се сећао бивше супруге Б. која је у наступу беса, занемарујући чак и десетомесечну бебу у колевци А., киптела зато што Јеремија неће да промени своје критичке ставове према режиму који га је до јуче држао окованог у комунистичком казамату. Знао је да тај киптећи бес остатак идеолошке празновереице и незнања, као и што је исувише добро знао да његова доброта и праштање ствара незахвалнике, што је на најгори начин потврдила његова бивша супруга Б. приписујући одсутном Јеремији управо њене безочне хирове пред малолетним дететом А., коју је подизала трујући јој душу, а Јеремија, оставши доследан себи, није мењао мишљења већ је мењао кошуље, кравате, одела, а принципе је задржавао. Зато су га ценили и противници, а неким слабићима био је недостижан.
* * *
Такав Јеремија, коме је силом прилика дрско ускраћена могућност контактирања са својим дететом из емиграције, крварио је у души данима, месецима, годинама, деценијама. Велики дух се међу ситним душама осећао као орао међу вранама. Зато је почео да избегава мале, ситне душе које су највичније великим сплеткама. Знао је да су велики за велика прегнућа, а не за најнижа посрнућа која брижљиво негује идеологизована олош, гомила глупака која је убеђена у своју предност над паметнима јер су презадовољни сопственим глупостима. Добро је знао да међу таквима није место разборитом, отменом и паметном, јер то су два света који се никад неће помирити све док глупост не буде немилосрдно потучена,а то је оно што ће морати да се деси и што чека све ситне душе и велике зликовце!
Јеремија се ужасавао могућности да његова кћерка А. К. буде део тог доњег миљеа распамети.
Отац жели да верује чак и кад најмање разлога има за то!
На души А. К. је сада све. Јеремија се само боји да А....-на мржња према оцу створиоцу постане неопростива, јер А. К. је мајка сину В. који ће једног дана мајци потражити очи и да у њеним очима види свога деду!
Бојим се да ће тада бити прекасно за све, за А. К., њеног мужа З. К. сина и Јеремијиног унука В. К.! Не дај Боже!
Петар Милатовић: САГА ОЧЕВЕ СУЗЕ (одломак из романа)
Белешка о аутору
До сада су му објављене следеће књиге:
1 Слово о ријечима (поезија). Београд 1980. ;
2 Главограми (поезија)., Београд 1982.;
3 Трпијада (афоризми). Београд 1983.;
4 Сведочанства (коментари у штампи срп. емиграције). Беч 1986.;
5 Реторика астралика (поезија), Београд 1989.
6 Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса (поезија). Беч 1989.
7 За одбрану народа (политички есеј), Никшић 1989.
8 У име народа (коментари, есеји и полемике. Беч – Сиднеј 1989-1990. – четири издања.
9 Пасји синови (роман), Беч – Београд 1990. (четири издања).
10 Сеобе путева (поезија). Беч-Београд 1991.
11 Лов на Тита (романсирана исповест српско командоса) Београд 1991.
12 Протерана Србија (студија о српској емиграцији), Београд 1991.
13 Испод небеских кандила (поезија), Беч 1992.
14 Србија није бестрагија (изводи из говора Петра Милатовића у европским прекоморским земљама) Беч 1992.
15 Уствотворци – издајници (политички есеј) Беч 1992.
16 Wahrheit bleibt wahrheit (Истина остаје истина) – говори Петра Милатовића на немачком језику испред аустријског парламента. Беч 1992.
17 Очи у очи (интервјуи, коментари). Беч - Индијанаполис 1993.
18 Врачева градина (поезија), Београд 1993.
19 Лов на Србе (роман) осам издања, Беч 1994.
20 Пророци говоре Србима (студија о видовњацима), Беч 1994.
21 Тестамент тиранина Јосипа Броза (политичка студија. Беч 1994.
22 Злоупотреба Српства (други део Тестамента тиранина Јосипа Броза – политичка студија). Беч 1994
23 Демонија ћутологија (коментари), Беч- Београд 1995. – два издања
24 Јеванђеље зла (поезија и афоризми), Беч 1996.
25 Надземље (роман), Беч 1996. – два издања.
26 Правословни родослов (поезија), Беч 1996.
27 Слобода у бункеру (коментари и интервјуи), Беч 1997.
28 Оптужујем (говори Петра Милатовића), Беч 1998.
29 Главослови (афоризми и вицеви), Беч 1998. Издавач: „Глас Срба“, Беч.
30 Verfinsterter Sonnenaufgang (Мрцајуће свитање) – на немачком. Беч 1999.
31 Уловљени ловци (коментари), Београд 2009.
32 Kommissare in Soutane – Kommunistische Spione in der serbisch-orthodoxen Kirche. (На немачком – „ Комесари у мантијама – комунистички шпијуни у СПЦ“.
Frankfurt am Main 2010.
33 Die Auferstehung der Bestie – serbischer Antisemitismus. Wien 2010.
34 Тумачи слободе, епиграми, Београд 2011.
35 Рођени странци, приповетке, Београд- Беч 2013.
36 Лако је њима, сатирична поезија, Подгорица 2014.
37 Сунцокрили небосклони, поезија, Београд - Беч 2014.
Ово је стравично. Где ће душа и мајци и кћерци. И таква кћењрка заштитник грађана? У Србији је све могуће.
ОдговориИзбришиПрочитала сам у сузама Милатовићеву потресну збирку приповедака РОЂЕНИ СТРАНЦИ, али чини ми се да ће овај роман бити још потреснији. Рођен је нови Достојевски.
ОдговориИзбришиВеома потресна прича која реално приказује живот, породицу, емоције... Дубина свега што је Петар овде изнео много утиче на самог читаоца и уводи га у размишљање које философски наставља да се шири. Рекао бих 'браво!', међутим разумем колико је тешко написати овако нешто, а притом остати жив... Свака част Петре, верујем да ће роман бити фантастичан.
ОдговориИзбриши