 |
| Стеван Тонтић |
У управо изложеном контексту, песничко
дело Стевана Тонтића, рођеног 1946. године у Санском Мосту у Босни, представља
изузетак и преседан у новијој историји рецепције јужнословенских књижевности на
немачком говорном подручју. Стеван Тонтић, који поезију пише и објављује од
краја 60-их година прошлог века, познато и признато име у српској књижевности и
култури, кога је ратни вихор 1993. донео у Берлин, не само да је за кратко
време по доласку у немачки егзил објавио збирку песама, већ и даље објављује
песничке збирке и прозу на немачком језику и у Немачкој. Стеван Тонтић је присутан
на немачкој поетској сцени, носилац је важних немачких награда, његово име
постало је познато једном одређеном кругу љубитеља поезије.
Везе Стевана Тонтића са немачком културом и
књижевношћу датирају из његових школских и студентских дана. Крајем седамдесетих
година следи песников боравак у тадашњем источном Берлину као стипендиста
«Хумболт-универзитета», а осамдесетих Тонтић проводи два месеца у западном делу
данашњег немачког главног града на «Гоетхе-Институту» где своје у међувремену
солидно знање немачког језика употпуњава. Тонтић, који је у Сарајеву завршио
студије филозофије са социологијом, пише свој дипломски рад о Карлу Јасперсу,
Ниче и Тракл су његова лектира, али и Достојевски, који ће својим пацифизмом и
религиозношћу оставити трајан печат на будућег песника. У истом контексту могу
се навести и Рилке, Новалис, Хелдерлин (чији поетски сензибилитет је Тонтићу
посебно близак) и, наравно, Гете.
Од самих почетака
свог занимања за немачку књижевност, Тонтић преводи са немачког. За период пре
рата у Босни можемо овде навести Кристу Волф и песника Луца Ратенова, којима се
придружује низ савремених немачких лиричара чију поезију Тонтић посебно
интензивно преводи по доласку у берлински егзил (Uwe Kolbe, Elke Elb, Claudia Tewschner, Richard Anders, Ricahrd Peietraß), радећи и на препевима Петера
Хуцхела и Цхристопха Мецкела. Стеван Тонтић је тако у свом језику постао на
неки начин «амбасадор немачке културе», како то истиче Јерг Древс . При томе
често долази до срећног слагања лирског сензибилитета и поетског језика
преведеног песника и његовог преводиоца, чиме се на волшебан начин уклањају и
релативишу језичке границе. То посебно јасно показују Тонтићев избор и његови
препеви песама Рихарда Питраса, објављени 2003. у «Бранковом колу» у Сремским
Карловцима .
У Стевану
Тонтићу савремена немачка лирика нашла је свог адекватног и срећно изабраног
тумача и преводиоца , резултати овог позитивног стицаја околности су очигледни.
Један од кључних разлога што нема толико немачких превода српских (и других, не
само јужнословенских ) песника лежи пре свега у чињеници да нема превише
преводилаца поезије и да се може констатовати веома мало задовољавајућих
превода и препева. Изузетак су препеви Петера Урбана, који међутим нажалост
остају усамљен феномен. У једној рецензији «Сарајевског рукописа» Стевана
Тонтића Луц Ратенов се пита колико Немци уопште познају савремену лирику других
земаља, констатујући истовремено да ни један други књижевни жанр није у толикој
мери упућен на добре преводе и преводиоце и од њих завистан. Тако и у случају
Стевана Тонтића региструјемо читав низ преводилаца његове лирике, чији су
препеви, сасвим разумљиво, уметнички различитог квалитета и адекватности.
Преводи Тонтићеве прозе такође потичу од низа преводилаца.
Немачком читаоцу Тонтић је доступан од
средине осамдесетих година прошлог века, када се неке његове песме објављују по
познатим књижевним часописима као што су «Акзенте» или «Спрацхе им тецхнисцхен
Зеиталтер» . По доласку песника у Берлин 1993, директно из пакла ратног Сарајева,
издавачка кућа «Ландпрессе» 1994. објављује «Сарајевски рукопис», збирку песама
насталих у опкољеном Сарајеву, коме следи више издања и других публикација
овога песника на немачком језику . У тренутку када се у вихору и ужасима ратних
збивања у песниковој домовини не очекује буђење интереса за једног лиричара,
дешава се преседан у случају песника Стевана Тонтића. Разлози за рецепцијски
интерес су вишезначни. Поред поетске снаге и квалитета самих Тонтићевих песама,
на које се у немачким текстовима о овом песнику обавезно указује , његове
«архетипске, једноставне слике» помажу да ужас рата и убијања у Босни постану
опипљиви, видљиви на један нов начин који се битно разликује од новинарских
слика и телевизијских извештаја , на које услед презасићености људи после
кратког времена постају неосетљиви и отупе . Сходно томе се у истом контексту
наглашава документарност Тонтићеве лирике , па се често управо у документарном
карактеру Тонтићевих песама види један од кључних разлога заинтересованости
немачке јавности за те песме . То међутим свакако није све, јер и чињеница да
«у односу на поетско и поезију некако бескрвна атмосфера у Немачкој, којој је
Тонтићева лирика потпуни контраст» , сматрају неки од рецензената, доводи до
тога да се Стеван Тонтић може сматрати једним од најзанимљивијих, вредних
спомена песника који крајем деведесетих година 20. века живе у Берлину. Тако
се о српском песнику пише се поводом објављивања његових песничких збирки,
додела књижевних награда, читања и књижевних вечери у целокупној немачкој
штампи, почевши од реномираног недељника «Дие Зеит», преко дневних новина «Die Welt», «Süddeutsche Zeitung», «Frankfurter Rundschau», «Berliner Morgenpost»,
«Tagesspiegel», све до «General-Anzeiger», «Ostthüringer Zeitung» и часописа
као што су то «Neue Literatur» , «Lietartur und Kritik» или пак «Lutherische Monatshefte» и «Kommune».
У немачким текстовима о Стевану Тонтићу, али и у
интервјуима, очитавају се основни аспекти Тонтићевог писања, живота, људског и
политичког става који етичност и хуманост претпоставља слепој националистичкој
и свакој другој мржњи, рату, убијању и недокучивим ужасима тамне стране људске
природе. У Немачкој, у егзилу, схваћен је не само Тонтићев поетски
сензибилитет, већ и особитост његовог религиозног поимања живота и света. У
овом контексту се очитује рецепција Тонтићеве 1995. године у Берлину настале
парафразе 90. псалма , чије и настанак и место у Тонтићевој лирици означавају
још једну форму сазнања смрти и смртности . Већина песама из «Благослова
изгнанства», насталог у берлинском егзилу, носи такође снажан религиозни печат
.
Са друге стране, искуство не само рата, већ и
изгнанства одређује све што је Стеван Тонтић написао задњих година . Време
егзила у Берлину потиснуло је у одређеним тренуцима у извесној мери Тонтића-песника
у корист Тонтића-есејисте за кога су неки облици прозе добили потпуно ново
значење и постали извор инспирисан не само ратом у Сарајеву, већ и искуством
принудног живота у Немачкој крајем 20. века. Неки од његових текстова су прво
објављени у немачком преводу, да би тек касније били штампани и на језику на
којем су настали .
Стеван Тонтић се у
егзилу суочио и са, у оваквој ситуацији, неизбежним питањем језика. Не само
матерњег језика, већ пре свега језика на коме и унутар кога његова поезија
настаје и којим се инспирише и напаја , којој је неопходан тај «жив» извор и
непосредан додир. Ово «језичко» питање, како је познато, не поставља се на исти
начин у односу на прозу у којој Тонтић показује бриљантност стила и израза,
очигледну на примеру есеја „Die unberechenbaren Grenzflüsse. Zu einem
sonderbaren Detail des Daytoner Abkommens», objavljenog u «Frankfurter
Rundschau» од 30.ог августа 1996. Узимајући ово у обзир и Тонтићев немачки
издавач је планирао да најновија ауторова публикација, која управо излази из
штампе, буду ауторови прозни, есејистички текстови .
Нема коментара:
Постави коментар