петак, 29. август 2014.

СЛАВИМИР Ј. ЗЕЛЕНКАПИЋ: РОГ ЗА СВЕЋУ

ЗАЛУДНОЈ „ПОЕТЕСИ“

Шуљаво зрно класа мучну глад није превело
У нови знаковни двор пре преоденуте јаве
Мирише испод настрешнице вече загорело
Умрло је подло време са зрикавцима из траве



Верујте није исто простоумље и глупаво жиће
Надзорни ветар северац у грчу исконе гуши
Скорашња размирица речи твој ум загрлиће
У букагије да га окује... Треба ти кључар души



Само је привид саблазно вечни мртав и бео
Очи осуде буљиле су ти у ниску зебњу и јуче
Ко јарац мрки обод лажи се немиром заодео
У завади су твоје странпутице... Да се разлуче



Узрочник буне узенгије мамуза до растока
Немир се немиру не радује после пљуска
Пресушиле су ти реке у коритима крвотока
На запуштеној утрини перушаш се као гуска



Нова ти објава отужно раскриљена муца
Прилегло небо узалуд круне шуљаве речи
Грлено гачеш... Очарала си неког јунца
А он неплодан муче... Пред песмом клечи



Графит и клупа у парку чекају да се предају
Лакома пепељуга са штиклама не преговара
Панонски галебови у лову награду черупају
Или је северно море испија... Нас да очара



Шта ће... Ко ће раскласе шуљавог класа
Одиво испод трулог ђерма сакупљати  
Ово је поље полудело од вреве џамбаса
Гакања и рике... Трњине модре не млати



Сите су друге гуске... Галеб се уморио од лова
Јунцима никли рошчићи... Срушиће твој стог
Кад најзад попрскају варљиви мехури од снова
Не остане ништа... Превара је и свећа и рог...




©  29.08.2014.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА



Нема коментара:

Постави коментар