Уметност је стваралаштво, значи да она претпоставља
извесне услове који су нужни да би се то стваралаштво изразило и добило облике
дела. Ту одмах наилазимо на човекове психичке особине. Сам процес уметничког
стваралаштва наука није још довољно испитала. Ми оперишемо појмовима као што су
"инспирација", "интуиција", "таленат" итд. — све
појмови који указују на једну посебну моћ човекову да изрази један мотив,
идеју, слику, у уметничким облицима. Засада је несумњиво само једно: уметност
захтева целог, потпуног човека, читаву његову свест, осећајност, искуство,
потсвест. Јер, њен стваралачки карактер захтева и једну нарочиту способност
уживљавања у мотив, и то способност пуну фантазије, и моћ да се то уживљавање
изрази. Сваки човек има мање или више развијену способност да прима утиске и
осећа лепоту једног дела; мали број је способан да из масе утисака, мисли и
осећања ишчупа једну посебну врсту истине о свету и људима. Јер — а то је још
један изванредно важан квалитет — уметност је увек истина. Нека вас ништа не
буни то што та истина, у први мах, изгледа сасвим друкчија од научне. Она је
истина друге врсте, други вид стварности, не мање истинита од објективне,
научне; да су два и два четири, јасно је већ сваком детету, као што је јасно да
ноћ није дан. Али, да је један љубавни стих истина, или један пејзаж, соната,
или драма исто тако истина, то већ у први мах изгледа сумњивије.
Ради се, међутим, просто о разликама у објашњавању,
проучавању и изражавању једне исте стварности. Док наука тежи ка све већој
објективности, ка објашњавању појава и узрока онаквим какви они релативно и
приближно јесу, уметност ту стварност филтрира и пропушта кроз човекову машту и
свест, па тек онда излази на светлост дана као истина о тој стварности. Она је
претставља онаквом каква она у човеку и за човека јесте. Та субјективност
уметности не значи, међутим, никакву произвољност: уметност за свој садржај
увек има једну реалност као и наука; само, док наука ту реалност разбија да би
допрла до неких општих закона који њом владају, — претварајући је на тај начин
у апстрактну категорију или закон — уметност је развија да би је поново
створила, као живу, животну реалност која одговара и њој и човеку, који је сад
поново, у новом руху, прима. Значи да за разлику од научног метода, уметност не
остаје на плану апстрактног и безличног, већ стварност поново ствара, оживљује.
Отуда уметност никада није прецизна слика: сваки фотографски снимак је по
прецизности и сличности са сликаним предметом далеко тачнији од уметничког дела
које тај исти предмет претставља. Да будемо јаснији: кад наука анализира неко
осећање, нпр. љубав, страх, радост или ма шта друго, онда ће вам психолог рећи
из каквих реакција се састоји то осећање, који то нервни и мишићни покрети
изазивају сузе или смех. Што дубље продире у структуру предмета, научни метод
ће га све више рашчлањавати док не дође до неких, релативно, основних узрока.
Добићете тако, мање-више прецизну слику о карактеру, узроцима и последицама
осећања које вас интересује. Ваша ће радозналост бити задовољена. Али хоћете ли
потпуно знати, да ли ћете бити сасвим сигурни да је та анализа довољна? Тада се
појављује уметност да нам то исто осећање покаже у његовој животној стварности,
конкретно. То више неће бити непристрасно анализирање узрока и последица, већ
оживљавање, конкретно стварање у конкретним околностима у свој својој људској
сложености. Уместо класирања и анализе, пред вама се појављује човек који
осећа; осећајући, он је истинит, стваран, реалан, дубљи и јаснији него у
свакидашњем животу. Научна истина допуњена је уметничком; два лица једне исте
стварности се допуњују у акцији, у апстракцију се улива жива материја живота,
који се развија пред вашим очима, уверљив, потпун.
Тако је и са фотографијом. За разлику од науке и
уметности, фотографија је пасивни одблесак предмета. Између ње и предмета не
постоји никаква унутрашња веза, она је само његова тачна копија. Наука претвара
предмет у апстракцију, а уметност га преузима, јер она никада није пасивна
слика. Рекли смо, уметност не застаје на површини предмета и појава; она
продире у њихову структуру, открива у њима оно основно што их карактерише.
Затим их даје у ономе што их чини чулним, индивидуалисаним и значајним. Отуд се
у уметности говори често о типским особинама, о карактеристичном. Већ самим тим
она не би могла бити обична, фотографска копија, јер у предмету који обликује,
открива његове основне ознаке. До тог ступња иде њена сличност са науком, која
такође истражује основне, битне карактеристике. Али уметност то битно, то
опште, поново претвара у конкретно, у један одређени лик, у једну одређену
мелодију, у један пејзаж и тако даље.
Још нешто: не само том страном продирања у опште, у
типично и претварањем те типичности у живу, уметничку стварност једног лика, не
само тиме, уметност се издваја од науке и копирања. Поред тога, она је плод
једне личности, једне стваралачке воље, једног талента, па зато увек и носи
печат уметникове индивидуалности, за разлику од научног дела које је више мање
безлично. Уметник је тај који на свој лични, и само свој начин, ствара дела, и
од предмета ван њега и мотива у њему узима оно што покреће или се намеће
његовој имагинацији. На тај се начин у уметности чврсто спајају и постају
нераздвојни објект и субјект, човек и свет око њега и у њему. Зато смо могли да говоримо о
савлађивању отуђености кроз уметност. Она савлађује и присваја све оно што се
иначе у животу појављује као нешто друго, као нешто туђе, страно. Њоме се
човек, у исти мах, ослобађа притиска — друштвених, идејних, психолошких — и
надокнађује ограниченост свог кретања и своје мисли. Тако је уметност вечита
негација умртвљености и спутаности, и тако постаје средство прогреса.
Један предео је само спољашност у односу на човека.
Уколико изазове осећање лепоте, он је већ ступио у домен човека, делимично
пречишћен тиме што човек реагује и уноси у њега свој смисао за естетски
доживљај. Кад се, међутим, тај предео поново појави у облику уметничке слике,
пејзажа, онда је он двоструко људски: и као продукт човековог рада и
стваралаштва и као предмет који сада потпуно живи у сфери лепоте, истргнут од
природе; он тада губи своју спољашност јер је постао "једно стање
душе", један доживљај и лични уметников, и мој и твој, јер је се и нама
допада, али је остао и реалан, јер је он ипак тај предео, ма како био измењен.
Зашли смо овим у једно од најтежих поглавља естетике, у
поглавље које разматра однос уметности спрам реалности. Ствари изгледају
прилично замршене: уметност и јесте израз реалности, њена "слика",
како се то понекад назива, и није; и јесте реална и није, јер је сва обојена
личношћу онога који је ствара, а ипак се кроз ту субјективну призму стално
помаља реалност. Лако ћемо са класичним облицима реализма, у којима су
догађаји, људи и предмети представљени "онаквим какви јесу" и у
којима се лако открива стваралачки механизам; тип и типично доминирају. Али шта
ћемо са оном уметношћу у којој нема више типичног; где је пажња управљена на
нешто директно супротно; типично је у неку руку блиско ономе што је заједничко
једној врсти, а уметност често узима за свој предмет баш оно што је усамљено,
ретко, изванредно. Где је ту тај однос уметност—стварност, да није понекад
уметност најличнији, најинтимнији израз нечега што се дешава у души само једног
човека?
На то има само један одговор: уметност је увек реална,
јер се однос између ње и стварности, ма колико, иначе, био растегљив у корист
субјективног, не може пореметити толико да она почне да личи на приватну забаву
једног човека, који измишља произвољне и неуверљиве односе и ствари. Ако је
уметност истина о свету — а видели смо на који начин она то јесте — онда она
мора да се креће у оквирима оних могућности које пружа једна реалност, ма какве
врсте она била. Најличнија, најинтимнија љубавна песма, на пример, нађе ођека и
у другим срцима — значи да је реалност љубавног осећања песниковог истинита, а
зато и одмах широко људска. Друго је питање реализма, који је у збиру свих
досадашњих и будућих стилова само један од сабирака. У то питање нећемо
залазити; за нас је довољна констатација да је реалност једини ослонац и
упориште уметности. Уметност се може третирати овако или онако, поступити с њом
на овај или онај начин, али ће испод различитих облика и стилова увек стајати
уметничка истина о свету. По томе се најзад, и мери вредност једног уметничког
дела: шта више људске истине, што дубљи захват у материју живота, то већа
уметност.
Па, шта је онда она? Шта је та уметност и та њена истина
друкчија од свих осталих истина, та чулна, конкретна истина, која се често
заснива само на простом осећању да је речена права реч? Човек не долази само
умовањем до уверења да се ради о нечем што је животно значајно: као у стварању,
и у примању уметничког дела, човек учествује свим својим бићем, искуством,
културом, осећајношћу. Шта је она?
Нажалост, одговора нема. На почетку смо летимично
набројали неке дефиниције од којих свака у себи носи део истине. Зар и ми да
покушамо да додамо понеку, кад смо свесни да су такве дефиниције непотпуне?
Важно је знати само ово: уметност је и визија и сан, и истина и реалност, али
је и фикција, — јер људи увек стварајући измишљају, — и то таква фикција која
је дубоко пустила своје корене у стварност. Стваралаштво које се заснива на
реалности; поновно људско стварање живота и свега оног што тај живот чини
вредним и достојним живљења, али и широко, слободно кретање људске маште по тој
реалности, која је огромна, без граница и без дна. Према томе, уметност је и
једно и друго, и стварност и лебдење у свету маште, да и не говоримо и све
остало шта она значи. Поезија, — која је основа сваке уметности и активно
захватање у живот, и одбацивање његових спољашњих манифестација у име велике
потребе људи да се уздигну, и да загосподаре природом и светом — како та
поезија дубоко спушта сонду уметности у срце човеково и у срце света!
Тако се и нама, природно, измакла могућност да дефинишемо
уметност. Да ли је ико досад у једној дефиницији рекао шта је то живот у
целини? Исто тако, нико још није до краја рекао шта је уметност, која и служи
животу и господари њиме.
Али људи не одустају. Какав је однос између њихових
напора да научно одреде шта је то уметност, и ње саме, показаће нам, укратко,
последњи одељак.
Тиме што смо избегли дефиницију уметности, као да смо
дошли за тренутак у опасност да одбацимо могућност њеног научног проучавања.
Ствари, међутим, друкчије изгледају. Не само оно што смо наводили у прилог тези
да је могуће испитивати појаву и развој уметности, већ и неки други моменти,
говоре да је такво испитивање не само могућно, већ и нужно.
Тим се послом бави естетика, користећи резултате посебних
наука: психологије, социологије, етике и наука о појединим гранама уметности.
Да би њена улога постала јасна, констатујемо одмах да
предмет естетике није само уметност и закони њеног развоја; уметност је,
несумњиво, основна; али, она сама не би могла постојати да није сложена из више
компоненти, од којих су највидније две: уметник и публика. Тако добијамо целину
састављену из три основна дела: уметник—дело—друштво. То тројство називамо
естетичким феноменом, или, простије, појавом лепог и њеним последицама. Та
појава обухвата ова три момента и они, углавном, означавају суштину: рађање
уметничког дела, његову реализацију и, најзад, њену друштвеност, којом се тек
она појављује као лепота ширег значаја.
Те одлике пре свега говоре о тесној повезаности уметности
са друштвом и са улогом коју човек-посматрач игра у активизирању и хуманизацији
лепог. Лепоте нема без човека који ће је примати и усвајати. Као што је човек и
ствара, тако јој, кад је већ створена, човек даје оне квалитете који је чине
естетском и животно значајном. Уметничко дело нужно захтева да буде изнето на
очи света. Хоће ли оно нешто значити у писаћем столу или затворено у атељеу?
Слике по музејима су мртва ствар док се не појави човек који ће у њима уживати.
Уметник није до краја испунио своју мисију ако је дело које је створио сакрио
од публике. Оно тада чак и није ни лепо ни ружно, већ је индиферентно, јер нема
оног ватреног споја са свешћу посматрача; зато што је то нужност, зато и нема уметника
који ће читавог свог века радити искључиво за себе, не показујући своје дело
никоме. Такав би се поступак противио суштини естетичког феномена па је и
немогућ: показаће га бар некоме — најближим пријатељима, мецени, издавачу, жени
коју воли. Уметност живи само међу људима и ту тек добија своју вредност, а на
естетици је да ту вредност проучава.
То се, истовремено, помаља основна слабост естетике.
Водећи рачуна само о општостима, она нужно занемарује доживљај, који је битан
за осећање лепог. Односно, естетика и сам тај доживљај третира као податак који
служи за упоређивање суштине естетичких закона. Али, он се никаквим
апстракцијама не може исцрпсти до краја; отуда је и естетика немоћна да објасни
оно неизрециво осећање које се јавља при појављивању лепоте; утисак се узмиче
њеним објективним класификацијама.
Естетика, значи, на известан начин умртвљује гипки,
разнолики и свестрани развој уметности. То је умртвљавање научна неминовност:
кад би се морало водити рачуна о сваком, најситнијем трептају о сваком
психичком таласању које једно уметничко дело изазива изгубили бисмо се у мору
субјективности и никада не бисмо дошли до битних узрока који одређују развој
једне уметности. Као што нема два истоветна листа, тако нема ни два истоветна
утиска у уметничком делу, па ипак наука зна улогу, функцију и структуру листа,
као што зна и улогу, функцију и структуру уметности. Естетика не може да иде
даље у свом испитивању. Лични доживљај, као такав, остаје за њу неприступачан.
Естетичка проучавања заснивају се, углавном, на
резултатима посебних наука о уметности: теорије књижевности, науке о бојама, о
музичким облицима итд. Естетика их користи као већ дата остварења која
омогућују да се између разних уметничких облика пронађе оно што им је
заједничко. Зато у систематизацији наука које окружују и испитују естетички
феномен, естетика стоји на врху, најудаљенија и, истовремено, најобухватнија,
наука која лежи најдубље у основи уметности.
Природно је да при таквом стању ствари естетика има много
противника. Но од свих приговора, који су већином неважни, само један заслужује
већу пажњу: то је приговор да је естетика у својој основи нормативна.
Нормативизам је такав научни метод који на основу
резултата свог истраживања закључује да се извесним областима људске делатности
може управљати, да се људским поступцима могу постављати извесне норме,
прописи, који ће те поступке каналисати у, за друштво, најпогоднијем правцу.
Тако у етици има много моралних прописа које друштво диктира.
Може ли естетика да буде нормативна? Одговор на ово
питање је доста важан, јер ће он још једном указати на природу уметности. А он
је одлучно негативан. Уметност не трпи никакву врсту прописа, захтева и
ограничења, осим оних који задиру у техничка питања и једног основног: захтева
за истинитошћу, животном уверљивошћу и стварношћу, а он је широк као живот и не
значи никакво насилно гушење развоја једне уметности. Према томе, научна
естетика никада није нормативна, или "руководство уметности", већ
пажљиви, будни пратилац једног уметничког кретања, анализатор њених заједничких
својстава и карактеристика.
Тиме смо описали круг и поново се вратили на полазну
тачку. Уметност је слободна у својој суштини и та слобода захтева ослобођење од
норми разних врста. Научна естетика, прихватајући ту чињеницу, истсвремено
испитује законе те слободне и ослобађајуће творевине људског духа.
Нема коментара:
Постави коментар