,,Мађионичарима’’ културеПозивате ме на размену мишљења.
Не, хвала.Не дајем свој лек
за бочицу отрова.И не живимо
у истим рововима.Мој је плитак,
спотакне се неко, застане, изусти
реч, одмота причу...Ваш је дубок,
зазидан у кабинетима, изолован од
сваке мисли добронамерних, тешко
бих се провукао кроз бројна врата.
Немам врата, водича се бојим.
И где бих сео?Потонуо у дубоку
фотељу, страшило луксуза и претње!
О чему би смо причали? Поезији,
политичком кишобрану, квалитету
вискија,егзотичним дестинацијама,
тиражу ваших књига, доприносу култури,
наградама што их другима отесте..?
Не бисмо се разумели, нису нам
речнике исти мајстори ковали,
не умем речима да тргујем.
Моје мишљење је само моје,
у власништво вашег сумњам,
трајност му је колико живот
вилиног коњица.Уверили сте ме.
Ја вас добро познајем, ви мене не.
На обострану срећу.
Човек из нашег друштва
Газили смо му
по жуљевима, и
жену његову, кад
нам се прохтело,
(судбина сиротиње
изложена закону
гомиле), све смо
имали, они ништа,
његова леђа завеса
за грохот нам
служила, опијали га,
не, нисмо га кући
носили, пса и мачку
му тровали, остаде без
оца, ми равнодушни,
држао се природних
ми људских закона,
умре, испратисмо га
на посебно место,
уверени да у
нашем друштву више
никад неће бити.
И он ће, засигурно,
тамо исто схватити.
Пијаниста
Јутром одлази деда
у подрум на ходочашће,
вади чеп из храстовог
бурета и гуменим цревом
сише сок, чашицу кафанском
играчком сматрао, враћа се,
седа за дрвени сто и прстима
обе руке добује по само
њему видљивим диркама,
слушамо мелодије и ћутимо,
ваља нам, немоћни смо
пред говором ракије,
кад заврши композицију
тресне шакама о сто и
поново одлази у подрум,
траје ритуал до подне,
онда се блажено у кревету
опусти и објави нам да је
он шеф кабинета, тад баба
цикне: црни ти, иди нешто
ради, а мудрац пред дубоким
сном одврати да шефови
кабинета не раде ништа.
Тражио је од нас да га,
кад усахне, на брдо
одвезу два бела коња.
Откуд нама бели коњи кад
смо у стаји имали пола јарма.
БАБИЦЕ ТРАЖЕ ДРУГИ ПОСАО
Живот нам даде три
мушка ордена, колико
смо могли подигосмо их
и до неке школе довесмо,
својим рукама из мале
куће родисмо три веће
у истом дворишту, намештене,
ми њих да пазимо а кад
нам време оде, гледаће
они нас, доћи ће и унучад,
да се старости отресамо.
Оженише се, три куће
проговорише, не меримо
али није весело колико
се надасмо, синови с
посла у фотеље се завале,
снахе шеткају травњаком,
утрљавају нешто у мобилне
телефоне, сева лак на
ноктима, руморе да је
италијанска беби-опрема
скупа, домаћа не ваља,
кинеска нагриза младу
кожу, није лако око деце,
морају увече у град,
нас нешто лецне, имају
друштвене обавезе, тумачимо.
Кришом им стомаке
меркамо, нису они које
очекујемо, све су равнији,
и тако већ десет година.
Ноћу кад легнемо, ова
моја и ја, не бринемо о
старој него се питамо шта ће
бити са три нове куће.
Сахрана
Ни гладни,
ни жедни,
ждерасмо,
испијасмо,
пуним устима
бљувасмо
неразумне
приче,
нечасни,
грабисмо
дарове
домаћина,
тек усељеног
у топлу
хумку.
Зрело доба крда
Снебиваш се да ли
да прихватиш понуђену
власт, зар би одбио
музику дланова, дивљење
мислиоцу, не би удовољио
жудњи њихових ушију да
те чују, цитирају, ово је
зрело доба крда, потребан
си им, буди им Лувр,
библиотека, Монт Еверест,
тамо никад нису били, нити
ће бити, њихов највећи
духовни успон је држање
даљинског тв управљача,
узимај то, човече, не
можеш да изгубиш, одавно
си себе лишен, оствари се,
опљуни крду у шаке,
чека да ради за тебе.
Нема коментара:
Постави коментар