понедељак, 4. август 2014.

Петар Милатовић: Мали човек и велики сплеткарош

   Атанасије Велиборовић, мали човечуљак чкиљавих очију, висок цео метар и жилет, неодољиво је подсећао на миша из трица у бечком ресторану Пасион.
  Јеремија је посматрао преко његових рамена дунавску променаду и у себи се подсмевао шпијунским питањима приученог комунистичког жбира који је међу првима у Аустрији био активиста југо-комунистичких клубова које је седамдесетих година дадесетог века оснивала некадашња Удба, односно комунистичка СДБ (Служба државне безбедности).
    Размишљао је Јеремија о синоћњем плесу са девојком којој је поклонио орхидеју у дискотеци.
     Морао је, хтео не хтео, да се сети његовог сплеткарења иза леђа кад је Јеремији било најтеже у животу. Несоји бирају такве прилике да човеку зарију нож у леђа, али са безбедне удаљености...
      Кренули су из ресторана. Удбашки жбир у правцу аутобуске станице, а Јеремија према стану који се налази у близини Миленијума. Одједном удбашки човечуљак извади цедуљицу и, брже корачајући напред, рече:
          - Ух, замало да заборавим да купим овај лек у апотеци.
        - Управо смо прошли поред апотеке с наше десне стране, ево је пет метара иза нас.
       - Нека, купићу у оној тамо, - показа руком у супротном смеру од смера аутобуса на који се упутио, а та апотека је тик поред Јеремијиног стана.
      Јеремија пажљиво погледа тај папирић са написаним леком. Уместо рецепта видео је назив лека исписан нечитким рукописом на парчету неправилно истргнутог папира из малог блокчића.
        - Зашто да идеш чак тамо кад је апотека овде иза нас пет метара?
      И Јеремија се упути према апотеци коју су тек прошли. Малом човеку и великом сплеткарошу није преостало ништа друго него да уђе у апотеку. Јеремија је остао испред. Научен да се одлично сналази у свим ситуацијама, окренуо је леђа апотеци и у супротном излогу посматрао малог човека са папирићем у рукама испред апотекарског шалтера. Освртао се опрезно и кад је видео да му је Јеремија окренут леђима, напусти апотеку.
       - Немају тај лек у овој апотеци!
       Није ни сањао да је Јеремија све време пажљиво посматрао његово понашање.
      - Дакле, нема лека за тебе? , - иронично га упита Јеремија и ту се поздравише. Мали човек и велики сплеткарош оде на аутобус, а Јеремија у стан који је само за показивање и заваравање, јер прави стан, такође у близини Миленијума, Јеремија никоме није показао од режимлија сем онима у које има поверење.
       Тамо где треба одлучено је да се промени тактика, али и ту их је спремно дочекао....
     Ову сцену испред апотеке у Миленијуму знатижељно су посматрале из оближњег ресторана Јеремијине пријатељице: Беба, Љиљана, Слађана, Снежана, Вера и Милица, са Јеремијином кћерком Наташом.
     Кад су виделе да су Јеремија и Атанасије отишли на две различите стране, у ресторану поред апотеке је текао разговор уз честа кикотања.
     - За неке људе нема лека у стотину апотека!, - није могла да не прокоментарише Беба.
     - Хтео је да буде сналажљив, али се сам спетљао!, - додаде Љиљана.
     Наташа их све посматраше испод ока и рече: - А шта ако је на оној цедуљици, нечитким и искривљеним рукописом, написала назив непостојећег лека његова гарава и здепаста ханума?,- алудирајући на Атанасијеву пријатељицу код које је живео у Бечу и која га је издржавала.
      То је жена, у души врло несрећна иако то покушава да сакрије извештаченом веселошћу. Наиме, радила је против Бога и народа. Бог јој је дао све оно што је јадница другима око себе редовно желела, а народ је дубоко презирао малу жену од метар и жилет са четвртастом главом. Из њених ситних, такође чкиљавих очију куљала је мржња која јој је вилице зазидала. Облачила се у завист, злобу,пакост и патолошку љубомору. То су јој биле једине карактерне особине по којима су је људи препознавали.
    Огласи се и Слађана: Бебо, потпуно си у праву, за онакве нема лека ни у стотину апотека!
      На то Вера додаде: - Очигледно је да Јеремија има очи и на потиљку, уме да искористи сваку ситуацију, превише је јак за слабе играче које  шаљу против њега.
     Милица се на све то гласно смејала. Цица на крају рече: - Ех она цедуљица, па она цедуљица је малом човечуљку је све  значила у одређеном тренутку, али све се нагло променило, јер је мали човечуљак налетео на бритак ум. Неко промаши улицу и број, а човечуљак је промашио цео свој живот!
      



2 коментара:

  1. Veoma intresantna prozna priča,prepuna dijaloga isprepletana interesantnim likovima,a ujedno i veoma značajna jer daje opis jednog proteklog vremena i jednog interesantnog glavnog lika i nosioca ove priče.O udbi su ostali mnogi pisani tragovi,pa evo i ovaj pisani trag ostaje u književnom stvaralaštvu.

    ОдговориИзбриши
  2. Хахахаха! :) Ми у Бечу добро знамо о коме се ради. Томе гаду сте ви, господине Милатовићу, давали шансу на вашим култним песничким вечерима иако је најобичнија смејурија то што пише, не би деца у вртићима тако писала, али он мисли да је "писац", баш као и она усташкиња коју сте демаскирали као плагијаторку која је плагирала Албера Камија и Десанку Максимовић. Сећате се да смо се грохотом смејали томе у Хајнриху, као и кад сте оном жалосном Мики такстативно набрајали које је све стихове и од којих светских песника покрао, па је жалосник, брже боље, побегао из Хајнриха? Ми који пратимо бечку сцену деценијама знамо да је тај гад (Атанасије Велиборовић) био шпијунски потрчко и чудили смо се да сте ви таквог гада примили у своје друштво, а можда сте ви то намерно чинили да би га боље упознали и демаскирали. Сад видим да је то у питању. Честитам вам господине Милатовићу!
    Пажљиви посматрач бечке циркусијаде

    ОдговориИзбриши