Горан Лабудовић Шарло: Златне нити поезије (Лела Марковић: Заветне песме, Издавач: „Граматик“; Уредник: Данило Јокановић; Београд 2013.)

     Лела Марковић (1971) рођена у Призрену, живи и ствара у Београду, а иза ње је широк траг у српској књижевности: У потрази за собом (1997), Епилог (1999), Српски Јерусалиме (2001), Срце ми лута севером (2002), Калдрмом ка југу (2004), Радосница (2005), Шта је љубав (2006), Бајке за лаку ноћ (2008), Срменица (2008) и коауторска књига са Радмилом Кнежевић – Призрене стари из 2012. године.

       Члан је Удружења књижевника Србије, дипломирани правник. Ова својеврсна лична карта Леле Марковић говори о њеном значајном доприносу књижевности и образовању што нас даље упућује на књижевни опус вредан помена о коме је критика рекла доста похвалних речи.
      На почетку књиге среће нас сонетни венац ''Азбучник сербаља'' са 14 сонета, магистралом и акростихом венца.
       Тиме ''Заветне песме'' добијају на замаху и на снази, на ритму и на идејном облику књиге. Сонетни венац ћемо овде представити почетним стиховима који тако дати творе венац за себе, а као песму да читамо, посебну, написану Косову и Метохији:

''Авлија ми јутром звук нанула дала,

Моја осећања свака суза доби

Антерију златну сећање ми љуби,

Наставићу једном где сам некад стала

Ерозију душе плима вере смири

Туговању моме спас је само нада,

Злосуту је час пред молитвном пада

Арачлији невером зулум што шири,

Водо моја жубориш ли, Бистричице,

Ибрик пуни, ђугум стари, леденице,

Чемер фресака Дјево Љевишка спери

Азбучник Сербаља ко божури свели

Јутро док се ко призренско платно бели

Узнесени крик клекну пред рајске двери''

       Косово је доминантна тема у поезији Леле Марковић коме се песникиња изнова враћа на лирски, одмерен, духован начин, кроз сентимент речи и сећања на сваки педаљ Косова и Метохије и посебно родног Призрена. Ова књига је без сумње женском руком кована од камена и мозаика Призрена, манастира, река, потока, планина, завета, аманета, ручног рада и старих заната. Прецизно као на апотекарској ваги лирски сентимент нам се указује и прожима читаоца и вером и надом. Равнодушност је присутна у оној мери у којој се сурова реалност приказује и као сирова реалност. Све остало јесте и биће благи оптимизам и идеализам песникиње у односу на садашњост и будућност Косова и Метохије.

Зато ћемо овде скренути пажњу и на песме: Богородица Љевишка, Градимо, Живот сужњих, Косов плач и Родослов. Песму ''Косов плач'' Лела Марковић посветила је Слободану Ракитићу:

''Пољуби свој праг и иди

док не осванеш у сенци мача

под лелеком горе, косовог плача

упрти бреме да нико не види...

Не сањај јуче, ни нова сванућа

насукај се на далеке хриди

где око родну груду не види

пучина нек буде ти нова кућа!

У торбу од танке камиље длаке

сакриј све давно спремљене раке,

заруделу песму, свој глас и вид.

Узмакни, затужи, пред змијом стани,

у јутро заноћи, у поноћ свани

да не гледа нико твој бол и стид... ''

         Говорећи о књизи Леле Марковић подсетићемо се речи др Снежане Башчаревић која је приметила да је Лела Марковић писац потпуне отворености према животу и стварности. Она не избегава тешке садржаје живота. Њена писана реч уме да буде меланхоличн а и до бола реалистична, готово документарна, што је чини тематски сложеном и идејно асоцијативном. Лела Марковић увек говори из личне перспективе и исписује своју азбуку живота. Мудрост је нашла место у књижевном опусу ове ауторке. „Сентимент“ призренке Леле Марковић израста из старосрпских коренова „царског“ Призрена подно гордо заснежене Шаре где је зеница ока прекрасне и пречасне Богородице Љевишке мера и мерило сваковрсне лепоте. Пажњу читаоца скренућемо на песме: Бити онај што небо разуме, То не беху пуцњи, Данак, Бродолом, Видик. Лела Марковић свуда са собом носи своје Косово на један вредан пажње начин, дискретан, лирски и нежан. Чак и када је опор и горак, песнички говор Леле Марковић није деструктиван и субверзиван, већ је узрок и последица у коме се Космет налази и никада као такав, није вечан. Увек је ту идеја да ће Призрен бити онај Призрен и догодине!

        Пишући сонете којих је највише у овој вредној књизи, Лела Марковић чини такође значајан песнички домашај у свом стваралаштву и поставља висок циљ нечему што се одазива на тзв. ''женску поезију'' чија је експанзија велика и по свему судећи непотребна тим пре што је исувише иста. Разлику коју твори Лела Марковић можемо похвалити управо са становишта сонета али и са становишта тема и богатства језика, сврхе и циља песме што је својеврсна тежина лирике и квалитет пре свега, за разлику од набацане терминологије коју срећемо у свакако не новој већ тренутној, набацаној и згуснуто-истој женској поетици из чијих се песама не може лако изаћи.

      Поезија Леле Марковић има свој занатски део, своје магистрале, своје поруке и поуке, охрабрења и зато у песникињи и њеној поезији налазимо себе, освежавамо свој поглед на поезију и верујемо песникињи и њеним стиховима ако нам вере и наде понестане у непоетском времену.

        

Tweet