 |
| Милић од Мачве, портрет Пека Лаличића |
Ведра ноћ закопча врелину,
па и Месец иако утонуо у божје плаветнило не потпаљује небески свод и као да и
нас некако безвољно гледа или ми који смо будни њега тако гледамо. Пред свитање
се сви увисмо у ћебад. У неко доба тишину запара неподношљиво хркање гојазног
Недељка из собе број 10 и чу се неколико јаука оних који имају и тешко подносе
болове. То пробуди Саву и он устаде и затвори луфтер изнад Срђанове и Ранкове
главе и врата терасе кроз која је долазила хладноћа, а отвори улазна врата собе
да из ходника долази свеж ваздух, јер су ујутру отворена врата према
степеништу. Пошто не мога да заспе, скоро нечујно распали серију псовки по
Недељку и изрази чуђење како се не задави и како они мученици у његовој соби
све то подносе кад се у нашој, седамнаестак метара удаљеној, хркање тако чује.
Не знајући шта ће са собом, узе и себи у чашу сипа сока довољно да се остали
промешкоље и да први који са њим иако тихо прошапуће, пробуди остале.
Нико не реагова, да ли
због тврдог сна или зато што је овде човеку доста сна и што скоро увек може да
одспава и надокнади непроспавану ноћ осим оних кад је Болница дежурна и прима
хитне случајеве. Тада се деси да у недоба доведу неког страдалника у
саобраћајној несрећи, тучи и ђаво ће га знати како. Некога ко је пао са стога
сена, као онај несрећник из околине Гроцке, и поломио леву руку, два ребра и
један зуб. Вероватно ће га памтити сви који су се задесили у соби 17, јер сву
ноћ нису ока склопили.
- Весло ли му његово,
али га овај вози да се таласа све до осамнаестице! Како може овако да хрче а да
то ни њему не смета, да и њега не пробуди? Како га ови из собе трпе? Па, ја бих
га с креветом изнео у ходник поред лифта и ту оставио па нека тамо тестерише,
чупа и завија. Нека вуче из петних жила – љутито ће Сава, па пошто се добро
почеша по глави, настави: ,,због њега не спавам питај бога од када. Анализирао
сам здравство од Кулина бана до данас. Па, ја бих га ставио на Програм колико
сутра. Пре свих и мимо свакога реда. И верујем да нико ни реч не би рекао, само
да оде, само да може да се спава. Да се ослободимо тог чудовишта. Па, вражју ти
џунглу, ово је неиздрживо!’’
- Што јесте, јесте – поспано ће Јоца.
- Добро Јоцо, не
спаваш, а изгледа да ни остали од ове напасти не могу да спавају, па би било
добро да као најмлађи од нас који пијемо кафу, скуваш по једну – молећиво ће
Сава.
- Да вам скувам и сада
и сваки пут кад пожелите док ме не оперишу – устајући ће Јоца.
- Свака ти част – чуше
се Вељко и Ранко, а Срђан се окрену на другу страну, чудно се уви у фротир и
заспа.
Јоца послужи кафу и
огласи свој одлазак - како рече - где цар иде пешке. Док не устану остали. Да
не чека и да избегне негодовања спремачица које рибају ходнике, вц - е и собе.
Дан је текао уобичајено
све до поподневних сати, када поцрне и проломи се небо и над градом се отвори
огромни чабар из кога је немилице лило да су се улицама појавили поточићи,
пошто канализација није могла да прими толики дар неба. Прилично освежи тако да
је душу дало за поподневну дремку. Све утихну. Ту атмосферу је једино реметила
лупњава прозорског окна на купатилу, које нико да затвори све док то не
изнервира Јоцу који љутито скочи, оде и затвори прозор, иако се био лепо увио у
ћебе и спремио за спавање.
Сви који су били некоме
у посету побегли су раније, да не покисну. Други нису долазили. Покисли
голубови слетањем са прозорских удубљења на под терасе, њихово гукање и
заокупљеност раније баченим парчићима хлеба наговестише смирај ветра и потпуни
престанак кише. То престанком њихања најавише и високи платани испод наше
терасе.
- Људи моји, докле ћемо
овако? Докле оволико спавање? Па, шта ћемо ноћас да радимо? – протежући се ће
Ранко.
- Идемо у швалерацију!
- Нећеш ти, Јоцо,
нигде. Ни у швалерацију, а изгледа ни на операцију.
- Не стај ми сад и ти
на муку. За швалерацију је сигурно да нећу, а за операцију се још не зна. Можда
се она будала после ове кише одобровољи и реши да ме скине са дневног реда, да
ме више ту не гледа и да му не сметам.
- Благо теби кад
можеш да се зезаш на свој рачун То је добро, али то треба и моћи. Него
пустите причу и нека ми неко потражи и догура онај дубак. Да мало изађем на
терасу, да се после ове кише надишем озона и исправим леђа. Да и Вељко изађе из
хоризонтале. Доста је лежања, треба устајати и што више се кретати. Треба ићи
кући!
Устајањем из кревета
Сава означи да иде у потрагу за једним од два дубка, колико их је било на
Одељењу. Врати се преко терасе гурајући један и примичући га Вељковом кревету.
Придржа га да лакше устане, па он и Срђан са њим изађоше на терасу. Сава се
убрзо врати, узе две столице, које је Јоца пре кише унео у собу, и изнесе их.
У соби остадоше Ранко и
Јоца.
- Знаш Јоцо, нисам ти
завршио своју причу – тихо ће Ранко осврћући се око себе, и настави: ,,видео
сам да си ме пажљиво слушао и верујем и разумео оно што сам ти испричао, али ти
оно главно нисам рекао, а то је да сам прекјуче био код Др. Бркића, однео му
литар домаће препеченице и разговарао са њим о мом лечењу и томе шта он може да
уради. Он ми том приликом рече:
- Пошто сам консултовао
физијатра, наредних петнаесетак радних дана користићете две врсте електро
терапије да бисмо мало освежили ту ногу, а физиотерапеуткиња ће Вам показати
вежбе које ћете радити док сте ту, како би ојачали мишиће ногу. Морате бити
свесни да Вам је и здрава нога поприлично оптерећена, чак оптерећенија од ове
друге јер несвесно пребацујете терет на њу, па је нормално што слаби и попушта.
Зато морате свакодневно вежбати где год да сте. Ја ћу Вас овде држати док не
обавите ту терапију и још неки дан после тога. Отпусна листа ће садржати све
констатације које ће Вам ићи у прилог, а уз то ћу још нагласити потребу да у
свом месту наставите терапију и да нисте способни за рад до доласка на
контролни преглед, који ћемо одредити за три месеца по изласку одавде, што
значи да ћете још толико бити на боловању, а онда ћемо, када дођете овде, ценити
развој ситуације и договорити се о свему. Било би добро да - ако можете -
обезбедите упуте и за контролни преглед и за болничко лечење. Ја ћу предложити
потребу болничког лечења, али не знам да ли ће тада овде бити слободних места,
па Вам зато и предлажем да узмете оба упута. Ваљда Вам то неће представљати
проблем? И да Вам кажем, све то, та моја услуга и моји ризици коштаће Вас само
хиљаду евра.
- Добро докторе, али...
– заустих ја и хтедох да изразим негодовање, али ме он прекиде:
- Сада, односно ових дана
док сте овде, обезбедите барем петсто а онај други део и ону другу хиљаду евра,
за оно што ћу Вам тек одрадити, можете ми донети када будете поново дошли а ја
ћу Вам тада све лепо написати, тако да верујем да ће то бити довољно да Ваш лекар има основа за обраду и
да Вас до изласка пред Инвалидску комисију води на боловању. А што се тиче
Комисије, убеђен сам да ћете са овим и осталим папирима које имате веома лако
проћи. Верујем да сте задовољни и да сам заиста био крајње увиђајан и скроман.
Са тим новцем можете код мене доћи кад год хоћете и када видите да сам
слободан. Ево Вам рука, и наставите са вежбама. Морате бити упорни. Сада сте ви
на потезу, сад практично све од Вас зависи – заврши он и устаде. Устадох и ја,
премда нисам очекивао такав исход иако сам био спреман нешто да га частим.
- Хвала Вам, докторе –
једва изустих и тегобно отворих тешка тапацирана врата од којих се по изласку
дуго не померих. За њих ме приковаше зујање у ушима, пиштање у глави,
недостатак ваздуха, лудачко лупање и прескакање срца и малаксалост у ногама,
које су ми најављивале да ме неће дуго држати. Нисам се усуђивао да пођем низ
ходник. Нисам назирао собу. Никога нисам видео. Ништа чуо. Био сам у шоку.
Нисам могао да се повратим. Ни о чему нисам размишљао: Нисам имао жељу да
пођем, а нисам ни знао где. Трајало је то дуго и ко зна докле би да он не изађе
из канцеларије и прође поред мене а да ме и не погледа и ни реч ми не рече. То
ме трже. То ме поврати. Тада угледах врата наше собе. И пођох. И на срећу
никога од вас не нађох у соби. Изашли сте. Сви сте негде отишли као да сте знали да ми то одговара, да ће ми бити
лакше. И би ми лакше кад се у мени нешто провали. Из очију ми груну вода. Вода,
не сузе. Текла је као река. Квасила ми пиџаму, прала грло и груди. Није
стајала. Није ни намеравала да стане иако је прелазила у сузе и наговештавала
да се врело смањује, да ће пресахнути. И пресахну. И стварно ми би лакше.
Схватих да ми је марамица мокра као да је дуго стајала у води. Ставих је на рам
кревета да се суши и узех пешкир. Приђох лавабоу, скидох пиџаму и мајицу и умих
се, боље рећи опрах се до струка и посуших пешкиром. Обукох се и седох на
кревет. Уста ми поче да дере нека горчина. Узех кашичицу шећера и чашу воде.
Испих то. Испих још једну чашу воде и легох. Легох, поломљен и себи стран.
Чинило ми се да се све ово десило некоме другом. Као да сам то негде чуо и
видео, као да ми је однекуд било познато. Пресекох се и тргох као затечен у
крађи. Пресече ме Срђанов глас: ,,Шта је, што си се смркао као да су ти све
лађе потонуле?! Главу горе, мора се напред, мора одавде! У живот, у живот,
Ранко!’’ Ово ме, морам признати, потпуно отрезни и врати у реалност. Мали ми је
помогао а да то и не зна. И добро је што је тако. Камо среће да никада не буде
у ситуацији да доживи нешто слично и овако тешко и убитачно. Срђан леже на
кревет а ја пођох према огледалу и уплаших се свога лика. Био сам црн у лицу а
коса ми је била мокра као да сам је прао јер се нисам ни сетио да је посушим,
па ме Срђан упита: ,,А што се ти шеткаш са тако мокром косом? Посуши је кад си
је већ прао. Ја имам фен ако хоћеш’’ – и даде ми га те је посуших, а он опет
изађе из собе. После си се, однекуд, појавио ти. Али то како сам изгледао кад
сам себе видео у огледалу, то никада нећу заборавити.
- Како не би, мој
брате. Ко не би поцрнео? Свако би данас не поцрнео, него и шлогирао. Но, ти си
то добро издржао. То је велика пара, човече. Одакле ти? Радиш за неку цркавицу
и тако болестан и без једне ноге радиш око куће и имања да би преживео, а овамо
те чекају лопови. Маму му његову, како може тако! Има ли тај срца? Има ли душу?
Право да ти кажем ја му не бих дао ни динар. Мислим да ти са таквим
здравственим стањем и са толиким лекарским налазима и дијагнозама са разних
клиника и института и од угледних професора, можеш и треба да веома лако одеш у
инвалидску пензију и без његовог налаза и мишљења, које треба да те кошта као
Петра кајгана. Како га није срамота? Где му је образ? Кретен један! Има ли тај
деце? Размишља ли он да ће можда њих недужне стићи клетве и сузе немоћних, да ће
на њих пасти сва та проклетства. Има ли тај мозга? Можда ти је тада баш он
одсекао ногу, а сада удара на твоју муку. Повећава је а да и не трепне. Мало
му. Да бог да да му свега буде мало. Да осети шта значи немати и не моћи. Мало
му, па скромно тражи две хиљадарке евра, макар и на рате. Идиот! Беда људска!
Пишам му се на факултетску диплому и докторат! Џабе му све кад је животиња. Кад
није човек. Па и животиња, кад се наједе, престане. Не узима више. Више јој не
треба. Такве треба обесити насред Теразија! Да народ види ко су, како изгледају
и како завршавају гуликоже!
У собу просто утрчаше
Сава и Срђан, а Вељко се саплете на онижи праг терасе, али се уз Срђанову
интервенцију некако задржа у добку, а Сава се продра:
- Шта се овде догађа?!
Каква је то вика?!
- Ништа, ништа. Причали
смо нешто, па Јоца емотивно реагује – полугласно ће Ранко.
- Слушај ти момак,
немој да трошиш живце за џабе. Још си млад, требаће ти још. Живот носи свашта
па их треба чувати колико год се може. Не треба се за свашта нервирати. Треба
све што се може гурати на страну. Не треба све примати к срцу. Видите ли ви да
данас људи нестају као да нису ни били. Зачас их звизне неки инфаркт, зачас их
више нема. Видите ли ви колико младих умире? То је старшно. Тога раније није
било. А све то је резултат стреса и невиђене трке. Ви млади би да преко ноћи
имате све: и добра кола, и станове, и најлепши намештај и провод, и шта све не.
О’ладите мало. Па и наши преци су живели, и ми живимо некакав живот. Чему
толика трка? Полако, биће свега. Свега и свачега, али стрпљиво, скромније,
спорије. Биће свега, само нас неће бити.
- Да, колико се може,
али се не може. Море некада ми дође да …!
- Шта му је? – обрати
се Срђан Ранку.
Ранко ништа не
одговори, а за дивно чудо нико не реагова. Сви ућуташе, и сви се нађоше у
креветима. Замишљени и одсутни. Као да траже одговоре на питања која је Јоца
поставио, а они нису чули. Као да и они имају много тога нејасног. А Ранко, да
би избегао евентуална питања, устаде и изађе из собе. Чинило се да то нико и не
запази. Шетао је ходником, силазио до приземља и враћао се и идући уз степенице
зачу иза себе познати глас. Био је то његов брат, као и увек ведар и насмејан.
Поздравише се и овај се нашали на рачун тога што је Ранка нашао на степеницама
спрата на коме се налази женско одељење:
- Сумњив си ми ти,
буразеру. Нешто си се узмувао баш у делу где леже жене.
Ранко га прекиде и
успут му исприча део доживљаја са начелником Бркићем, а остало му докрајчи у
ходнику наспрам лифта. Стојан, већ уз степенице изгуби осмех и поче се чешкати
по коси, очито смишљајући нешто, па мучно прозбори:
- Ми смо дугогодишњи
познаници, станујемо зграда до зграде, рекао би да су се ти наши односи могли
назвати пријатељским и право да ти кажем ово је за мене велико и непријатно
изненађење. Када сам са њим разговарао да те прими на Одељење, ни једног
момента није показивао никакве знаке који би указивали на сличну могућност. Не
знам шта му је? Заклео бих се у своје најрођеније да он није такав. Другоме ово
не бих поверовао. Отићи ћу до њега да попричам, јер сам ионако хтео да се
видимо и да од њега чујем колико још планира да те задржи, а мислио сам кад
изађеш из болнице да га позовем на један пријатељски ручак. Да га почастим и да
мало попричамо. Него ти иди у собу, а ја ћу се распитати где је, сачекати га
ако треба и доћи ћу код тебе. Иди одмарај. Биће све у реду.
Ранко се врати у собу а
Јоца га дочека гласом громовника:
- Где си, нема те три
године?!
- Право да ти кажем,
мало сам шетао горе-доле и у повратку из приземља на степеницама угледах брата,
па мало попричасмо у ходнику.
- Па, где је он? Што га
ниси довео овамо?
- Отишао је да пронађе
начелника и са њим мало поразговара. Доћи ће чим заврши – одговори му, очито до
пуцања изнервиран Ранко.
Јоца заврте главом и
као да нешто опсова. Тиме показа да му је све јасно иако неприхватљиво. Остали
само подигоше погледе и наставише са решавањем укрштеница и читањем новина.
Ранко је скоро читав
сат чекао брата. И коначно се појави тај високи, прелепи и елегантан човек који
је потпуно одударао од Ранка. Лице му је прекривала нека чудна сива сенка. Доња
усна му је благо подрхтавала, а јабучица која је ишла горе - доле изражавала
незадовољство простором који јој је на располагању и унутрашњи немир који се
проносио и на мишиће тог лепог лица. Осим што нас поздрави, ништа друго не
изусти. Мало се задржа, па предложи Ранку да сиђу у ресторан на пиће и натенане
попричају, што и учинише.
Задржаше се поприлично
и Ранко се, рекло би се, потпуно смирен врати и леже у кревет. Загледан у
празно још неко време оста сам са собом и својом муком. Вероватно је
прелиставао ове и долазеће дане, преслишавао се, пресабирао,
додавао и одузимао, па се огласи:
- Шта је ту је! Из ове
се коже не може. Гутај шта мораш, пливај колико можеш, па шта буде. Живот је
такав. А и ово је неко несигурно време. Барем код нас, у овако лудој држави.
- Сви су ћутали, као да
нису ту, као да нису хтели да му стају на муку, као да нису ништа капирали, а
можда и нису.
Прошао је и тај и још
неколико дана, који су у мало чему одударали један од другога. У визити Вељку
рекоше да у уторак уместо кући, иде у Рибарску бању, пошто Болница са њима има
уговор да пацијенте чије је пребивалиште у Београду на дан изласка из Болнице и
без чекања шаље тамо. Нормално, ово се на време њима најави и договори тако да
пацијент најчешће оде бањским санитетом а тамо га чека одговарајући смештај и
остало. Вељко јави брату да дође и узме предлог за бањско лечење, однесе га у
Фонд здравственог осигурања, овери га и обави остале формалности. Брат му то
заврши и дан раније донесе, пошто ће у време његовог одласка у бању бити на
службеном путу. Сутрадан се Вељко са нама поздрави, а Сава му однесе ствари, и
он - како нам Сава рече - весео и задовољан отпутова, лежећи на узаном
креветићу.
Тај и следећи дан
Вељков кревет оста празан. Сви смо се питали зашто, док нам сестра Ања не
објасни да је у четвртак Болница дежурна и да мора да има слободних кревета. И
стварно, у четвртак око пола два ноћу, пробуди нас галама, бљесак светла и лупа
колица. Схватисмо да једна од дежурних сестара на колицима код нас довози тридесетшестогодишњака упадљиво јаке телесне
конструкције и наглашено жуте косе. Ово пробуди пацијенте и из других соба,
пошто се кроз преградна стакла чула галама и један број соба био осветљен светлом
из наше. Она му пружи руку да се придржи, пошто је његова левица била у гипсу
који је захватао и добар део леђа и груди, тако да су му били слободни само
прсти те руке и друга рука.
Пошто се смести и мало
прибра, он проговори:
- Извините што сам вас
пробудио. Довезли су ме као хитан случај, снимили руку, загипсирали, дали ми
једну ињекцију и сестра ме довезе овде а сутра ће видети шта ће са мном. Иначе,
ја сам Слободан Ераковић из Кумодража. Радим приватно на постављању сигурносних
система: аларма, камера и других савремених заврзлама те врсте. Живим са
супругом Мајом и кћеркицом Аном. Имао сам тежак радни дан, а иначе радим од
десет ујутру до десет - једанаест навече, а кад погодимо посао који је хитан и
орочен, где пада добра лова, онда се ради данима. То иде тако рећи без спавања
или уз минималне дремке и смењивања. Једни мало дремају, а други раде и
обрнуто. Мора се. Породица тражи. Све је скупо. Све за динар. Данас сам много
радио, па пошто дођох кући, негде око пола дванаест, изађох бициклом - које
иначе са уживањем возим - и пођох да се мало опустим на ноћној свежини. Да
осетим ветрић који ми враћа снагу да назирем будуће и лепше, да му се надам и
који ми тако оснаженом у заборав носи део проблема. Таман дођох до једне
раскрснице, дадох знак да скрећем и скренух, једна лујка која је са друштвом
стајала на ивичњаку, изненада помери руку на страну и ја да ме не удари по
лицу, нагло скренух лево и улетех у овећу рупу на коловозу која је била пуна
воде. Не знам како, али углавном прелетех преко бицикла. Да не ударим главом о
ивичњак који је био близу, заклоних је руком на коју и падох. Спасих главу, а
поломих руку. И ето ти моје муке, и ево ме овде, као мека мумија. Као страшило.
Да вас пробудим, да вам увећам муке. Мало вам је својих него сам вам само ја
овакав притребао и то у ово доба ноћи. Него добро је. Могао сам да млатнем
главом и да
не кажем ни ај мајко.
- Ћути буразеру. Ћути и
слави овај дан – зевајући прогунђа Јоца.
- Јебем ли га, још да
га славим!
- Да га славиш, него
шта. Могао си да погинеш, човече.
- Можда си у праву,
пријатељу. Ја сам још у
шоку, изгледа да још нисам свестан
свега, да још не схватам шта је могло бити.
Разговор
прекиде видно испрепадана, витка црнка која се однекуд појави:
- Црни мој
Слобо, је ли ти сада лакше? Ево ти пиџама, папуче, пешкир и нешто веша. Пробај
да се смириш и мало одспаваш. Сестра ми рече да су ти дали ињекцију. Можда те
попусте болови па мало и заспеш, а ујутру види шта ти још треба па ми јави да
ти донесем. Ево ти мобилни телефон и дај да те пољубим па да идем. Оставила сам
Ану у комшилуку, а и овим људима смо пореметили најбољи сан. Извините, молим
вас. Видимо се ујутру. Ћао свима.
Пошто пољуби Слобу,
Маја раскрили поглед на све нас и журно оде а он оста да тражи одговарајући
положај за руку и кад га нађе - као да је то чекала - дође сестра Драгана,
прикључи му инфузију и нестаде а он започе серију гунђања наглашавајући као
велики проблем навику да спава на бок и да ће сада морати да трпе леђа. Леђа и
он. Но, после неког времена утону у сан. Са њим утонусмо и ми.
Слоба је тешко подносио
одвојеност од породице и од када се пробудио само је понављао:
- Ово ми тешко пада.
Баш сам баксуз, где баш мене ово да снађе? Где баш сада када имам највише
посла, кад ме баш кренуло? Црну ли му судбину која ме овде доведе! Ко ће све
ово трпети? Ја се надам да ће ми само променити гипс и пустити ме кући. Шта ћу
ја ту, шта ћу им? Нема потребе да ту џабе лежим, да узалуд губим време и да ми
посао трпи. Ја верујем да ће ме сутра или најкасније за дан - два пустити кући.
- Нема потребе да се секираш за то, овде нико не
лежи џабе. Чекају да се мало охладиш па ће ти неко од њих рећи цену. А стварно,
знаш ли ко је твој лекар? – упадајући Слоби у реч, иронично ће Јоца.
- О каквој то цени
причаш, о каквом лекару? Кажем ти да ме држе без везе. Примили су ме касно
прошле ноћи, ево пролази и петак, ако ме данас не отпусте долази викенд, значи
тек у понедељак могу да рачунам да ће ме пустити кући. Како то да издржим? Ја
то нећу моћи. Ја не знам за болницу и никада нисам напуштао породицу. Како ћу
ја без моје Ане? Како ће она без мене? Па, она без мене неће ни у кревет да
пође. Без мене не може да заспе. Стварно ћу побећи и нећу се ни вратити. Шта ћу
ту? Ставили су ми руку у гипс и ја могу да одем.
- Неће то ићи тако, мој
Слобо. Неће нажалост ни брзо. Зглоб је то, друже. То најчешће нису безазлени
преломи. Дај боже да грешим, али стрпи се. А неће ти ни дозволити да тек тако
одеш из Болнице. Кад дође визита чућеш шта кажу – саосећајући ће Ранко.
- Ево ти жене, Слобо!
А, ево иде и визита – примети Срђан.
У собу уђе начелник
Бркић са пратњом. Код свакога се задржа по мало, а за Слобу
пита:
- Шта је са њим?
- То је она рука – информиса га Др. Добрић.
- Ко га примио?
- Хитна.
- А, да, да. Нека му ураде снимак руке и да му се
намести овај завој – и пође даље. Кад дође до Јоциног кревета кроз зубе упита:
- А шта он чека?
- То је пацијент Др. Черкеза. Оно колено.
- Добро. За Рацића знам: ту иде физикална.
- Срђан је мој пацијент. Гледам да му обезбедим
термин – тихо ће Др. Добрић.
- А и овај беше код Др. Черкеза? – и показа на Саву
који је некако снуждено седео у кревету.
Доктор Бркић поглади брчиће, намести кравату,
направи још званичнији израз лица и без речи изађе из собе, а сестрама
постадоше тесна врата, али се некако одглавише и одоше даље, све до собе
осамнаест.
- Па, ови никога не зарезују, скоро ништа не
говоре, сви се праве луди. Сад још и неко снимање. Па, снимали су ме кад су ме
примили.
- Тако ти је овде, мој друже.
Чекаш, снимају те, оклевају, ваде крв и душу, примају нове, а
време одмиче. Њима се пуне кревети, то уредно плаћају фондови здравства и баш
их брига – прокоментариса Ранко.
- Ја мислим да ће код
тебе то убрзати и да ћеш брзо на операцију
пошто си примљен као хитан случај и што твоје лежање овде плаћа
београдски фонд здравства, а они своје, углавном, не држе дуго. То раде са нама
из унутрашњости. Него мени твоје реакције говоре да је то болно и да вероватно
није ни наивно. Скоро да сам сигуран да то неће проћи без операције, То је,
убеђен сам, прилично смрскано и треба сваку кошчицу вратити на своје мест, јер
би иначе то зарасло ко зна како и од те руке тешко да би после било нешто. А
шта ће бити и колико ће трајати послеоперативни део лечења зависи од низа
фактора – озбиљно ће Сава.
- Ја нећу да се
оперишем. Нећу овде да летујем. Морам на посао. Чакају ме обавезе. Имам рокове.
Знате ли ви колико ја дневно губим, колико мене кошта ово лежање без потребе?
Она моја четворица раде, али кад ја нисам тамо није то то. Од посла нема ништа.
Не што они не раде, него што су кад је организација посла у питању сви некако
замајани и не умеју да се организују. Навикли су да им ја осмислим посао, да им
дефинишем ред ствари и онда нема проблема. Овако, само могу да замислим како то
изгледа. И само да се гризем.
- Како ћеш на посао са
таквом руком? Шта ти са њом можеш да радиш? Зар не схваташ да цвилиш чим
направиш и најмањи покрет? Видиш ли колико је натечена и модра? Ма, које модра,
црна. Него се ти приземљи и схвати озбиљно ситуацију. Поломио си руку, у
болници си и чекаш да људи виде и одлуче шта ће, како и када. И ко ће те оперисати,
ко са њим бити у екипи и остало. Схвати човече, да ти је здравље сада прече од
свега. Заборави на посао. Заборави бар неко време – зналачки ће Сава, као да је
члан лекарске екипе.
- Ех, чудо ли му чудно!
Па, то је немогуће! Ја ћу стварно побећи! Ја ово не могу да поднесем. Не могу
без породице и не могу да схватим да се све ово мени догађа. Никако ми не иде у
главу да не могу да радим и да морам овде да се излежавам. Па, ја сам као шугав
ако један дан нешто не радим, ако један дан нешто не зарадим. А још и ови
услови, ова храна. Ја је нећу јести, доносиће ми, али како да слушам реакције
на лошу храну, на то да немају јастука, јастучница, фластера, завоја? А уз све
то мучи ме и питање: како и шта да урадим да ми мајка не сазна да сам у болници
и шта ми се десило. Она то не би издржала. Она би шлогирала: После трагедије
која нас је задесила када нам је у сестрином стану изгорело петогодишње
закључано дете, постала је преосетљива, лудачки јој расте крвни притисак, на
све се тресе. Свака ситница је узбуди. Она не сме знати где сам. Мора веровати
да сам негде ван Београда, да нешто радим, да зарађујем. Морам нешто тако и да
осмислим. Морам барем њу да поштедим стреса и секирације.
- Ераковић! Ко је
Ераковић?! – продра се, испред собних врата, сестар Млађана.
- Ја – смушено ће
Слоба.
- Сачекајте ме испред
лифта, идемо на снимање руке!
Слоба се придиже, левом
придржа десну руку, направи болну гримасу и сиђе са кревета. Некако из наткасне
извади панталонице, обуче их и гунђајући и блед у лицу, као на дневној светлости
дуго и често стајала крпа, пође према вратима. Врати се после четрдесетак
минута и рече нам да ће му сутра узети крв за анализе, радити ЕКГ и снимати
плућа.
И сутра, тачно у
заказано време, то обави уз жустри коментар:
- Ови су луди! Не знају
шта раде! Зашто операција?! Ко ће бити тај срећковић који ће ме оперисати? Нико
ми ништа не говори, не знам ни када ће то бити, само осећам да ме полако уводе
у штос и да ме спремају. Додуше, осећам и да ме рука све више и чешће боли.
Нервозан сам па је више и померам. Почела је још више да ми отиче и црни. Морам
видети са сестром или неким од доктора, мора да ме и овај завој стеже, да
отежава циркулацију крви. Ма, судбину му…! Тога момента у собу, као наручена,
уђе сестра Милица и он јој се пожали. Кад она боље загледа руку
прокоментариса:
- Црни Ераковићу, шта
је то са Вашом руком? Зашто је тако модра? Мора да су се од отока затегли
завоји па имате слабију циркулацију. Дајте да то одмотам, да видимо шта је.
- Откуд знам, сестро.
Знам само да ме боли и све више стеже. Почели су и прсти да ми трну.
Она узе маказе
и уз стално
присутан осмех и
шале на његов и рачун девојке
која је стајала на тротоару када је пао, исече и одмота завој, говорећи му:
- Држите гипсану шину и
руку у њој да мало тако одстоји и да рука мало ,,дахне’’, па ћу ја пошто
попијем кафицу доћи и то Вам лепо превити и оставити мало лабавије завоје да
Вас толико не стежу, и видећете биће боље.
- Ау, пази ти ово,
стварно ми је много боље. Већ ме мање боли. Осећам као да ми грува крв кроз
руку, а и прсти престају да ми трну. Баш ме спаси Милица, свака јој част.
А Слоба је заиста био
радан и упоран човек. Размишљао је само о послу и породици, и само на ту тему
причао. Ретко је говорио о новцу. Имао је два мобилна телефона и звао, веома
често звао те једне, те друге, и љутио се што нису урадили ово, што се нису
јавили оном, што га нису обавестили. И псовао, љутито псовао. Често су га звали
и то као по правилу кад он заспи, као да су знали да је тек заспао, као да су
хтели баш тада да га пробуде. Неретко су му звонила оба телефона у исти час, па
је бивао у дилеми коме пре да се јави. Ретко је користио Хало картицу иако је
имао. Али једнога дана шетајући по ходнику и поред лифта реши да се јави Маји
са говорнице која је била на оближњем зиду у близини канцеларија Др. Черкеза и
Др. Срдића, и упути се тамо, али после извесног времена као опарен утрча у
собу, десном руком се ухвати за главу а пошто потпуно заборави на леву, нагло
је испусти због чега се продра из свег гласа:
- Баш сам лудак, због
ових идиота и онога што сам видео заборавих на руку! Ау, мајко моја, ал’ боли.
Болим мамицу им лоповску. Па, ја нисам могао ни да замислим да је ово толика
лудница и да су тачне приче које се и у граду чују. Па, људи моји, ово је
невиђено! Ово, верујем, нема нигде!
Знате ли ви шта се сада, док сам био код говорнице, догодило? Боље и да
не знате. Боље да вам и не причам. Па, то је страшно! Него, нећу тиме да вас
оптерећујем.
- Причај, човече. Шта
нећеш. Зашто? Причај.
- Добро, причаћу. Ево,
овако: чекам ја поред говорнице да један пацијент на колицима заврши разговор
па да зовем Мају. Он је одужио разговор, а кад заврши никако да се склони и
ослободи простор да приђем до говорнице, него слаже неке папириће, ставља сићу
у џеп, па опет вади оне папириће, ставља Хало картицу, па опет нешто мунта и
прича сам са собом. Да бог сачува. Ођедном се ту нађе још један пацијент који
се некако прогура до телефона. У том моменту из лифта изађе доктор коме је на
мантилу писало Др. Черкез, кога ја до сада нисам видео ни овако, ни у визити.
Нешто је галамећи расправљао са неким колегом који оде на другу страну, па
очито изнервиран и у залету према оним канцеларијама поред говорнице, замало да
ме обори, јер се онај са колицима није померио а овај други разговара, и некако
се муњевито и без пардона промигољи до улаза у канцеларије. Потом се овај са
колицима коначно помери, онај други заврши разговор, а на врата где уђе Др.
Черкез уђе она омања црнкаста сервирка, мислим да се зове Цеца. Само што узех
слушалицу, окренух број и добих везу, отуд као слуђена излете она и не видећи
ни нас, ни зид до лифта, удари у њега. Попадаше јој празне шоље, тацне и чаше
које је носила из тих канцеларија, па потпуно изгубљена поче да виче из свег
гласа:
- Боже, сачувај овај
народ! Па, ово је пљачка, невиђена пљачка! Ово је лудница! Шта се ово збива
побогу?! Шта је ово, људи?! Паре, паре, гомила евра! Гомила, још невиђена
гомила пара на столу! Ја толике паре нисам видела у животу, осим на филму.
Људи, бог вас ваш, па ово је превршило сваку меру! Па, ово је да човек не
поверује својим очима!
Испаде јој
послужавник. Тек када схвати да нема ништа у рукама, да јој је све попадало,
она се прво саже, па оде по ђубравник и метлу и поче да скупља крш. Пацијент
који је одоздо ишао уз степенице и све чуо, и очито да је познаје, приђе јој и
тихо рече:
- Скрати језик,
сестро. Ти живиш од те цркавице, коју - ма колика да је - овде зарадиш. Ћути и
чувај то мало јада од плате. Пусти ти њих. Неки од њих су одавно изгубили
компас па не знају шта раде. Гледај своја посла и ону дечицу. И овако ти је муж
на списку технолошких вишкова. Шта ћеш сутра? Шта, ако останеш без посла? Мућни
мало главом. Кажем ти, пусти све и чувај то парченце хлеба. Видиш да је ђаво
однео шалу, да све пуца. Видиш да све иде у пропаст.
Цеца се тресла
као да је дрма струја. Бледа и потпуно избезумљена стајала је непомично са
метлом и ђубравником у једној и послужавником у другој руци. Пошто се мало
поврати позва оног човека и одоше у страну, а ја успех да чујем да је то
угледала на столу доктора Черкеза. Остатак њихове приче нисам чуо. Можда и
боље. Но, надам се да од мене нико не очекује паре. Само нека се неко појави са
том причом и то ће му бити задња прича, не звао се ја Слоба.
Видело се да је
пун горчине, да пуца од беса и да је потпуно ван себе. То га дубоко потресло и
створило потребу да нешто касније оде код Цеце која је нешто прала у приручној
кухињици недалеко од наше собе, одакле су сервирале храну коју су лифтићима
довозиле из сутерена, па ће у повратку још са прага собе и зелен у лицу, веома
усплахирено:
- Жена се још
тресе као да је она од људи узела толики новац. Имам утисак да се она више
стиди што је наишла на то, него он што је уценом људи дошао до толике лове.
Стварно је то што раде срамота и за сваку осуду. Па, један број њих је стварно
постао најпосрнулији и најмалигнији део друштва. Уместо да буду хуманисти, како
им и професија налаже и да дубоко поштују ту Хипократову заклетву коју су сви
положили и која им у ординацијама виси над главама, они су је бацили под ноге и
истумбали све вредности. Пацијент је, на срећу, за један мањи број њих уместо
субјекта због кога су ту и у професији уопште, постао објекат за остваривање
болесних амбиција. За такве немам праву реч, бојим се да имам и да могу имати и
минимум разумевања и поштовања као за људе, јер то нису и не могу бити. То је
посрнуће. То је горе од крађе јер није ствар нужде ни потребе. То је само израз
похлепе, нечовештва, слабог карактера и примитивизма. Згражавајућа је чињеница
да су од професије која је била подигнута на пиједестал поштовања и
представљала неостварени сан многих и у практичном смислу значила улазницу у
свет уважених, узорних и омиљених људи, створила нешто што одмах асоцира на
сумњиво, мутно, непожељно и од чега треба бежати и клонити се колико год је могуће.
Не изненађује ме онда афоризам једног мог пријатеља: ,,Кад год помислите на
здравство, дишите дубоко’’. Поражавајуће је што је све то настало на
искоришћавању људи који су у тешким невољама. Просто не могу и нећу да верујем
да ће добро проћи неко ко профитира на туђој муци и кога прате клетве и сузе.
Многи губе из вида да је суза чистих и честитих људи тешка и убитачна. Она је
некада тај недостајући молекул на тасу ваге космичке правде, за коју дубоко
верујем да исправно мери. Јесте да она то најчешће чини кад дара преврши меру,
али чини. И стиже многе. Највећи број људи које сам овде чуо жали што исмевају
Хипократа, тог лекара Старога века и оснивача Грчке медицине и Лекарске школе
на Косу. Но, данас је најбитнија лова. Све друго су лук и вода. Све друго и све
што им не иде у џепове је небитно и њима неинтереснтно. Овде треба, са већим
поштовањем него што би им га човек одао, рећи част изузецима и њима скинути
капу. Јер тешко је остати чист у загађеној води. Тешко је у тим условима
пливати и испливавати. Тешко побећи на чисто и остати чист, природан,
неискварен, свој. Тешко је уз покварене бити човек. Тешко је избећи те перфидне
покварењаке и не придружити им се. Они поштене колеге, на бројне индиректне
начине и симболима престижа покушавају поколебати и увући у коло из кога се
тешко излази, јер најчешће излаз и не постоји. Дакле, тим часним људима треба
одати поштовање и дубоко им се клањати и бити свестан да све док је таквих за
ово друштво има наде, а оном друштвеном шљаму треба дати до знања да нису достојни
ни да поштен човек пљуне на њих. Брукају себе, своје ближње, брукају претке и
потомке и те часне и поштене колеге о којима сам малочас говорио. Но, видљиво
је још много онога што својом прљавошћу ово друштво води у тотално посрнуће и
што је лош пример млађима, јер нажалост ти корумпирани људи имају најбоље
станове, куће и викендице, по неколико бесних аутомобила, огромну уштеђевину у
земљи и иностранству, згодне, лепе и захтевне љубавнице и све у свему раскошно
живе и лош су пример млађима. Стварају им слику да се само тако може лепо
живети и да је само то облик праве људске егзистенције. А у природи младих људи
је тежња за лепшим, лакшим, лагоднијим. А мало њих им отвара очи и указује да
је све то проклето и резултат прљавих послова, пљачке, неморала, те да они не
да не завређују да им буду узори, него би требало да их чека мотка, тамница на
дуже време и забрана бављења професијом. Ово би једино било исправно, јер су се
по моралним критеријумима својим прљавим делима спустили на најнижу друштвену лествицу.
Треба их презирати и гадити их се.
Нема коментара:
Постави коментар