Судбина Светислава Стефановића у великој мери јесте и парадигма 20. века, века тоталитарних идеологија. Смртна пресуда коју му је, новембра 1944, изрекла нова, комунистичка власт, ставила је тачку на интелектуалне дилеме ове значајне личности српског духовног корпуса. Одмазда победничке идеологије и незаобилазни балкански менталитет, који затире своје духовне вредности, учинили су да се Светиславу Стефановићу брзо изгуби сваки траг у нашој културној баштини. И да се будућим генерацијама остави да, с времена на време, постављају питање: Ко је био Светислав Стефановић? А био је књижевник и песник модернизма, критичар, преводилац Шекспира, активно је учествовао у књижевно-политичким полемикама између два светска рата. По професији је био лекар.
У саопштењу војног суда Првог корпуса НОВОЈ, његово погубљење овако се образлаже: "Светислав Стефановић је пропагирао идеологију фашизма и превео Мусолинијеву 'Државу'. Био је немачко-недићевски комесар у Српској књижевној задрузи, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевности и књижевника. Такође, био је члан немачке комисије за клеветање совјетске власти у вези са немачким злочинима у Виници." Упућени сматрају да је ово последње и стварни разлог Светислављеве егзекуције. Не постоји ниједно сведочанство да је неког денунцирао, да је неко изгубио живот због Светислава Стефановића. Остало је забележено да је помагао Сими Пандуровићу, иако је позната њихова жестока полемика из двадесетих година. Парадокси 20. века поиграли су се животним убеђењима Светислава Стефановића: од егзалтираног авангардисте и модернисте до заступника књижевног конзервативизма, од мондијалисте до поборника националног фундаментализма, од републиканца до присталице новог немачког поретка.
Идеолошки антагонизми нису заобишли ни Светислављеву породицу - син Павле, одушевљен комунистичком идејом, хладно и цинично прокоментарисаће вест о очевој егзекуцији речима: "Сасвим правилно". У свом "Сведочењу" из 1973. године, Павле Стефановић је написао: "Данас се кајем! Није требало оно да кажем, није требало онако мртвог оца да увредим. Данас, да, јер сам разочарани комунист."
Мада се у претходној деценији појавило неколико књига које се баве личношћу и културном заоставштином Светислава Стефановића, чини се да тек предстоји ишчитавање његовог дела, као и суочавање са учинком идеолошких пресуда.
"Увек у новембру помислим: то је онај месец када су Светислава стрељали. Који је то био дан, какво ли је било време, питам се. Не зато што је то важно, већ због потребе да празнину испуним каквим-таквим сликама", прича за НИН унука Светислава Стефановића, композитор Ивана Стефановић.
У саопштењу војног суда Првог корпуса НОВОЈ, његово погубљење овако се образлаже: "Светислав Стефановић је пропагирао идеологију фашизма и превео Мусолинијеву 'Државу'. Био је немачко-недићевски комесар у Српској књижевној задрузи, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевности и књижевника. Такође, био је члан немачке комисије за клеветање совјетске власти у вези са немачким злочинима у Виници." Упућени сматрају да је ово последње и стварни разлог Светислављеве егзекуције. Не постоји ниједно сведочанство да је неког денунцирао, да је неко изгубио живот због Светислава Стефановића. Остало је забележено да је помагао Сими Пандуровићу, иако је позната њихова жестока полемика из двадесетих година. Парадокси 20. века поиграли су се животним убеђењима Светислава Стефановића: од егзалтираног авангардисте и модернисте до заступника књижевног конзервативизма, од мондијалисте до поборника националног фундаментализма, од републиканца до присталице новог немачког поретка.
Идеолошки антагонизми нису заобишли ни Светислављеву породицу - син Павле, одушевљен комунистичком идејом, хладно и цинично прокоментарисаће вест о очевој егзекуцији речима: "Сасвим правилно". У свом "Сведочењу" из 1973. године, Павле Стефановић је написао: "Данас се кајем! Није требало оно да кажем, није требало онако мртвог оца да увредим. Данас, да, јер сам разочарани комунист."
Мада се у претходној деценији појавило неколико књига које се баве личношћу и културном заоставштином Светислава Стефановића, чини се да тек предстоји ишчитавање његовог дела, као и суочавање са учинком идеолошких пресуда.
"Увек у новембру помислим: то је онај месец када су Светислава стрељали. Који је то био дан, какво ли је било време, питам се. Не зато што је то важно, већ због потребе да празнину испуним каквим-таквим сликама", прича за НИН унука Светислава Стефановића, композитор Ивана Стефановић.
ТРИЈУМФ "ПОБЕДНИКА"
Постоји неколико породичних прича, све су личне, у равни осећања и утисака и не могу се доказати. Једна је врло битна: Светислава су пријатељи упозоравали да треба да оде из Београда, до првог села или провинције. Зашто је то одбио? Јер се позивао на вођу партизана Ј. Б. Тита, који је неком приликом, негде, рекао да нико ко није упрљао руке крвљу неће бити ни на који начин малтретиран. Има и једна друга прича, заправо слика, где Светислав са женом и двоје мале деце 20. октобра стоји у маси и поздравља ослободиоце Београда. Непосредно после тога, прича се, дошла су двојица високих партизанских официра и дуго разговарали са Светиславом у канцеларији на другом спрату, где се и данас налази СКЗ. После њиховог одласка, супруга Гита је свом мужу љутито рекла: Како си могао пред њима да хвалиш немачку поезију и Гетеа!? Знаш, ваљда, ко су они? Два дана после тог разговора, Светислав је одведен у затвор.
Рецимо, једна прича гласи овако: у мрачну затворску одају, где се налази оних 105 београдских интелектуалаца, улази неко у шињелу и обраћа се Светиславу: "Е, мој докторе, шта сте дочекали?!", на шта Светислав одговара: "Млади човече, не можете никад знати шта ће ко дочекати и какав ће чији крај бити!" Значи, Светислав говори као мудар човек, није уплашен и опомиње га на то да је у близини греха и да тај грех може бити наплаћен каснијом игром судбине. Победник у шињелу који долази да покаже свој тријумф је Слободан Пенезић Крцун. Знамо како је он завршио.
На једном малом згужваном папиру који се сачувао у породици, у старинској, седефној футроли, Светислав тражи да му се, уз неке друге ствари у затвор донесе ћебе. Ко је тај папир изнео и како је стигао до породице? Ко га је ставио у седефни омот и ко је желео да мусави папирић претвори у породичну реликвију? Све сама питања.
Рецимо, једна прича гласи овако: у мрачну затворску одају, где се налази оних 105 београдских интелектуалаца, улази неко у шињелу и обраћа се Светиславу: "Е, мој докторе, шта сте дочекали?!", на шта Светислав одговара: "Млади човече, не можете никад знати шта ће ко дочекати и какав ће чији крај бити!" Значи, Светислав говори као мудар човек, није уплашен и опомиње га на то да је у близини греха и да тај грех може бити наплаћен каснијом игром судбине. Победник у шињелу који долази да покаже свој тријумф је Слободан Пенезић Крцун. Знамо како је он завршио.
На једном малом згужваном папиру који се сачувао у породици, у старинској, седефној футроли, Светислав тражи да му се, уз неке друге ствари у затвор донесе ћебе. Ко је тај папир изнео и како је стигао до породице? Ко га је ставио у седефни омот и ко је желео да мусави папирић претвори у породичну реликвију? Све сама питања.
НОЖ У СТОМАКУ
Светислављева смрт је, вероватно, једна од најјачих чињеница мог живота, иако, временски, уопште не дотиче мој живот. Невероватно је колико се деда, као лик или као осећање, трансформисао кроз мој живот. Деда је био оличен кроз одсуство предмета, око њега је постојао лед. Психолошка забрана је постојала, висила је у ваздуху, иако никад нико није рекао: Не, о њему нећемо говорити. Али, постојала је невидљива црта преко које се није ишло, преко које су се ледиле емоције. Она је била оштри мач, који се добије у стомаку, односно, родиш се с њим а не знаш да га имаш. И треба много времена да постанеш свестан тог сечива и да га извадиш из себе.
Када је једна од тетака умрла, пре тридесетак година, у нашу кућу стигао је један ковчег са Светислављевим стварима. Тако сам, на неки начин добила човека од крви и меса, јер се у породици о Светиславу говорило на прилично енциклопедијски начин — лекар, преводилац Шекспира, изванредан познавалац, такав велики ум... Нисам знала да ли је пушио, да ли је сукао бркове... Тек у том ковчегу "напипала" сам "живог" човека. Рецимо, обрадовала ме је чињеница да је био леп човек.
Када је једна од тетака умрла, пре тридесетак година, у нашу кућу стигао је један ковчег са Светислављевим стварима. Тако сам, на неки начин добила човека од крви и меса, јер се у породици о Светиславу говорило на прилично енциклопедијски начин — лекар, преводилац Шекспира, изванредан познавалац, такав велики ум... Нисам знала да ли је пушио, да ли је сукао бркове... Тек у том ковчегу "напипала" сам "живог" човека. Рецимо, обрадовала ме је чињеница да је био леп човек.
У ВРТЛОГУ ИДЕОЛОГИЈА
Када је моја бака Милана, Светислављева прва жена, умрла 1933, појавила се друга жена, такорећи вршњакиња мог оца, његовог сина. Тада је однос јаког оца и јаког сина, напросто букнуо. Онда је јаки отац добио двоје деце, жена је била странкиња, син Павле је идеолошки нагињао улево а та жена, Мађарица, католкиња, удесно... Тако су се мој отац и деда Светислав разишли у последњих десетак година Светислављевог живота. То се десило многим породицама, па и грађанским. Можда се, чак, у тим породицама сукоб одиграо темељније него на селу, где је један брат отишао у партизане а други у четнике. То су балкански стандарди. Али, ја не верујем у њихов идеолошки сукоб: мислим да је мој отац имао проблем са својим оцем, који никако није био идеолошке природе. То је само било покриће, тако им је, вероватно, обојици било лакше.
Светислав и Павле имали су нешто веома заједничко. Штета што то не могу да им саопштим. С данашњег аспекта, после свега кроз шта смо прошли последњих десет година, најезду агресивног популизма и испразног традиционализма, та њихова заједничка црта се сада невероватно изоштрава. Обојица су модернисти, тумачи, заступници модерног мишљења у стваралаштву. Свако у свом времену, обојица су имали слух за ново и то ново бранили су са полемичким жаром и страшћу, по цену да их средина због тога беспоштедно напада. Светислав је бранио Лазу Костића, Винавера и Црњанског, најавио модернизам, био полемичар и тумач нових кретања у поезији. А шта је друго био модернизам, него европеизација?!
Павле је бранио авангарду, посебно у музици. Имао је за њу необично искрена и невероватно успешна тумачења. То што је један био стрељан по пресуди преког комунистичког суда, а други био левичар-идеалиста, уопште не нарушава њихов заједнички однос према великој традицији цивилизоване Европе.
Идеолошки сукоби — то је лаж, маска за прикривање људских слабости и неспоразума. Сукоб Павла и Светислава је типичан психолошки сукоб две воље. Штета што људи, када им се такве ствари догађају у великим друштвеним бурама, кад један крене лево а други десно, нису способни да виде шта им историја ради, како манипулише њиховим сујетама.
Светислав и Павле имали су нешто веома заједничко. Штета што то не могу да им саопштим. С данашњег аспекта, после свега кроз шта смо прошли последњих десет година, најезду агресивног популизма и испразног традиционализма, та њихова заједничка црта се сада невероватно изоштрава. Обојица су модернисти, тумачи, заступници модерног мишљења у стваралаштву. Свако у свом времену, обојица су имали слух за ново и то ново бранили су са полемичким жаром и страшћу, по цену да их средина због тога беспоштедно напада. Светислав је бранио Лазу Костића, Винавера и Црњанског, најавио модернизам, био полемичар и тумач нових кретања у поезији. А шта је друго био модернизам, него европеизација?!
Павле је бранио авангарду, посебно у музици. Имао је за њу необично искрена и невероватно успешна тумачења. То што је један био стрељан по пресуди преког комунистичког суда, а други био левичар-идеалиста, уопште не нарушава њихов заједнички однос према великој традицији цивилизоване Европе.
Идеолошки сукоби — то је лаж, маска за прикривање људских слабости и неспоразума. Сукоб Павла и Светислава је типичан психолошки сукоб две воље. Штета што људи, када им се такве ствари догађају у великим друштвеним бурама, кад један крене лево а други десно, нису способни да виде шта им историја ради, како манипулише њиховим сујетама.
ГРОБНО МЕСТО
У орману имам цео један низ, десетине књига једног нашег писца, на кога је пала породична сумња да је исписао, односно формулисао пресуду за Светислава — Марка Ристића "Анина балска хаљина"... и друго. Отац је био велики библиофил, страствено је сакупљао књиге и исто тако их чувао. Једног тренутка, после очеве смрти, хтела сам да избацим све Ристићеве књиге. Ипак, схватила сам да то није начин, да књиге не треба избацивати, нити спаљивати. Ево их ту, још и сад их гледам.
Покушавам да се ослободим, колико год могу више, тог невидљивог праха што је попадао преко свих нас. Искрено се надам да ће генерација моје ћерке и деце мог брата, бити потпуно ван тога. Моја Ана је била мала када сам јој, у једном тренутку, рекла: Еј, дете, твог прадеду су убили! И нисам начинила неки ефект. Стварност је тада била слична историји. Наравно, Светислава се не сећам, али у сећању имам друге људе који су се управо били вратили са Голог отока, или Бору Пекића кога ми је отац показао са прозора. Управо се био вратио из затвора, мршав као стабљика. Око мене је био приличан број људи који су дошли са робије, прошли страшне ствари. Сасвим извесно, тај систем се реперкутовао појединачно на сваког од нас, свима је усадио дозу страха.
Када смо брат и ја сређивали породичну гробницу, дали смо да се испишу имена прабабе, прадеде... Остало је празно место за Светислава. Никако та прича да се заврши. Кад људи умру, идемо на сахрану, плачемо, неко време смо жалосни, а онда остану сећања. На неки начин, ствар се заврши. Код ове врсте мучког препада, остане нешто незавршено. Човек мора да има гробно место. Нека је оно зрно песка, нека је његово гробно место оно са кога ће неко да распе пепео. Свеједно, то место мора да постоји, а Светислав нема гробно место.
Покушавам да се ослободим, колико год могу више, тог невидљивог праха што је попадао преко свих нас. Искрено се надам да ће генерација моје ћерке и деце мог брата, бити потпуно ван тога. Моја Ана је била мала када сам јој, у једном тренутку, рекла: Еј, дете, твог прадеду су убили! И нисам начинила неки ефект. Стварност је тада била слична историји. Наравно, Светислава се не сећам, али у сећању имам друге људе који су се управо били вратили са Голог отока, или Бору Пекића кога ми је отац показао са прозора. Управо се био вратио из затвора, мршав као стабљика. Око мене је био приличан број људи који су дошли са робије, прошли страшне ствари. Сасвим извесно, тај систем се реперкутовао појединачно на сваког од нас, свима је усадио дозу страха.
Када смо брат и ја сређивали породичну гробницу, дали смо да се испишу имена прабабе, прадеде... Остало је празно место за Светислава. Никако та прича да се заврши. Кад људи умру, идемо на сахрану, плачемо, неко време смо жалосни, а онда остану сећања. На неки начин, ствар се заврши. Код ове врсте мучког препада, остане нешто незавршено. Човек мора да има гробно место. Нека је оно зрно песка, нека је његово гробно место оно са кога ће неко да распе пепео. Свеједно, то место мора да постоји, а Светислав нема гробно место.
СУОЧАВАЊА
Мислим да је то било 1990, на београдској телевизији видела сам један кратак снимак: мали споменик у неком шумарку, који су заједно подигли Пољаци и Руси у Катинској шуми. Вероватно је то био знак симболичног признања за оних несрећних 14 000 пољских официра које су ту побили Руси. Вероватно се то до данас десило и у Виници у Украјини, тамо где је Светислав видео хиљаде лешева људи које, због датума смрти, нису могли убити Немци већ неко пре њих, дакле Совјети. Волела бих да неко озбиљан каже: Тај човек није требало да буде убијен зато што је утврдио да су лешеви у Виници временски старији од Хитлеровог уласка у Украјину. Или зато што је превео Мусолинијеву "Државу". На крају крајева, његов живот не почиње од 1933. Светислав је од почетка балканских ратова, па све до 1918. радио као војни лекар у трупи. Не само што је био избрисан из политичке историје и историје књижевности, већ и из историје наше медицине, мада је био председник Српског лекарског друштва.
Једино је Удружење књижевника '92. направило једну малу таблу, где је исписано десетак имена оних који се до сада нису налазили ни на каквим таблама, јер су били избрисани. Међу њима је и Светислав. И то је једини белег који је остао иза тог 70-годишњег живота.
Мислим да ће веома брзо морати да дође тренутак када ће друштво — због сопствене обавезе а не због притиска породица - морати да се суочи са темом стрељаних интелектуалаца 1944. Рехабилитовати неправедно кажњене људе велики је задатак, који ће неко морати да уради.
Једино је Удружење књижевника '92. направило једну малу таблу, где је исписано десетак имена оних који се до сада нису налазили ни на каквим таблама, јер су били избрисани. Међу њима је и Светислав. И то је једини белег који је остао иза тог 70-годишњег живота.
Мислим да ће веома брзо морати да дође тренутак када ће друштво — због сопствене обавезе а не због притиска породица - морати да се суочи са темом стрељаних интелектуалаца 1944. Рехабилитовати неправедно кажњене људе велики је задатак, који ће неко морати да уради.
Нема коментара:
Постави коментар