Дарко Бешлић: Трагови чувара снова

Дарко Бешлић

Казан

У прозоре миле гледам,

да јој приђем себи не дам.

Ноћ покрила издаица,

опустела и улица.

Видим чедо успавала

њему светло гаси,

замишљам је милу

у мени уздаси.

Не за дуго видех њега,

лагано се вуче.

За њим мало куче,

трчи,

ко да му је стало више,

путем којим летех

ноге му газише. 

Руке њене

у којима срце оста,

сад чекају њега,

да загрле госта.

Утроба се криви,

животу не живи.

Испио бих отров драг

да ме носи враг,

кад ме нема

поред срца свога.

Закован за земљу

бол ме грли празан,

у паклу сам своме

потопљен у казан.

Полако се и ја вучем

према својој кући,

и питам се дал ће икад

у грудима тући, то што код ње оста.

Нежељено вољена

Шапатом тихим
из далека,
рекох ти,
волим те! Да не чујеш
те речи снене,
јер у твом срцу
нема мене.

За љубав моју
ти кривње немаш,
нежељено вољена
снове своје сниш.
А срце моје
пуно је тебе,
иако над мојим сновима,
ти не бдиш.

Невољени бол
јако пече,
ватра кроз вене
као да тече. Кости ми дроби
ломи ми ум.

Све ја то прихватам
јер јако те волим.
знам кад не желис
да неко те воли, и то уме
помало да боли.

И зато понекад
из далека,
сасвим тихо
та реч је мека.
Онако за душу
само за мене,
изговорим
те речи снене.

Чешаљ

Помислих,

Ех да ми је

чешаљ за душу.

Расута

на све стране.

Поветарац замрси

танане нити,

кида,

ломи.

Питао сам се

зашто цвет

има тужне боје.

Или су то очи моје,

па се светло прелама

кроз сузу.

Устајао ваздух

у соби.

Предуго,

кроз тешке завесе

посматрах снове.

И преломи се

нешто у мени.

синоћ,

прозор отворих.

Улете предивна

лептирица ноћна.

На стомак ми слете,

замаха крилима,

нежно,

најнежније.

Осетих додир

њене коже.

И осетих још,

да њена дивна душа

је тај чесаљ.

Данас,

отворим очи.

Лептирица ми

прва мисао,

не осећам

кревет испод себе!

Аутобиографска белешка

        Рођен сам у Београду 13. маја 1958. године, где сам завршио Грађевинску техничку школу и уписао 1982. астрофизику на Природно-математичком факултету. Та моја љубав је прекинута браком из кога су изникла три цвета, моје ћерке Сандра, Рената и Ирена. На почетку тог дела живота радио сам на пословима шефа градилишта, док нисам прихватио да моја душа припада једном другом свету. Тада сам отворио атеље за керамику „Кера-арт“ где сам пуним срцем, наредне готово две деценије, стварао и уживао у вајарству и играма са керамиком, што је по вокацији део мене.
        После развода брака следе године лутања и потонућа, године трагања. Друштвена мрежа, интернет и његова сваштара - Facebook  помогао ми је  да пронађем себе... Својом искреношћу и личним стилом, акцентом на прагматичност и буђење филантропије успевао сам да пробудим реакције читалаца које се нису могле само прочитати, већ и осетити. Та искреност и брижно одабирање тема су будиле у великој мери емпатију читалаца и врло често је коментарисано како сам успео да уђем у њихов ум и испевам њих саме. Благословен речима које могу да пренесем другима ослобађајући се својих емоција и позитивно алтруистички утицати на туђа осећања. Желећи да поведем у те висине, не би ли окусили слаткоћу у устима, мирис пољског цвећа, поветарац на лицу и срећу у правом осмеху. Ако сам иоле успео у томе, онда моје речи и емоције нису узалудне, то је оно што поезија и треба да уради. Да изазове емоције код читалаца. Пробуђен и свој остало ћу дописати у надолазећим годинама ако ме опет нека летаргија не повуче у себе.

Tweet