четвртак, 03. јул 2014.

НАДА КАРАЏИЋ: САГА О БАБИ

     Кад се осврнем схватим да сам Бога упознала преко моје бабе. И све ме то јако плашило. Мени је некако реалније било да смо постали од мајмуна, али моја баба је инсистирала на Богу. То су биле године кад је црква једва опстајала. Само моја баба није била у дилеми. Моје муке с бабом су почеле кад је узела у задатак да ме научи молитвама и свим  осталим што је  везано за веру у Бога. Отац атеиста и комуниста ни слутио није шта му мајка ради. Запто је баш мене изабрала за своју мисију није ми било јасно. Вероватно  што је осетила мој прећутан отпор. Моју сестру је лако приволела иако је била старија од мене и брзо је сву енергију усмерила на мене. То је било време кад се поштовао старији и могао си само да се у себи љутиш и негодујеш. У ствари, све је почело изненада: "Сад ће баба тебе да научи да се молиш Богу, а онда идемо у цркву да се исповедиш и Бог да ти опрости грехе." Ја је гледам чудно, као свако деветоводишње дете и питам: "Зашто баба? Које грехе? Нисам ја ништа лоше урадила."
      ''А јеси ли псовала", пита ме она?"
       Кроз главу ми пролете мисао да сам псовала гуске док сам их терала кући.
       "Јесам мало," одговарам скрушено. Ето видиш,  каже она. После ћеш се лепше осећати. Бог ће да ти опрости."
       Дарвин ми није излазио из главе па се побуних: "Али баба,  човек је настао од мајмуна а не од Бога, тако каже моја учитељица. Баба бесна, ошину ме љутитим погледом и прогунђа: ''Они можда јесу, али ти си моја крв ниси постала од мајмуна, мада понекад личиш.''

 
*    *    *
 
       Моја баба је максимално злопотребљавала моју интелигенцију у служби Бога. Није ни чудо што га је убила у мени. Десет Божијих заповеди по сто пута дневно. Мој отац за то није знао. Да јесте ја се сад бабе не бих сећала. Не разумем само што њега не убеди, већ се намерачила на мене. Умро је као атеиста а љубио је ближњег свог како нико није. Њен син је смео да верује Дарвину. Не знам само зашто је изабрала да крсти овог нестасног мајмуна у мени?
 
*    *    *
 
 Ех нико није имао репертоар као моја баба кад се наљути.Тих фолклорних израза ни Вујаклија се не би сетио.Увек је то долазило изненада, ничим изазвано ,или се бар мени тако чинило. Деда одмах збрише што даље док се огњени змај истутњи. У кући тишина, мисао можеш чути, само Илија Громовник  туче рафалом. И мајку и оца и ко окоти скота и шта све не...ко би то све запамтио. Ја ћутим погнуте главе и чекам да ме згроми. Она ућути на трен, а онда ме погледа и каже: "Не бој се. Неће теби баба ништа. Опрости ми Боже, уплаших  дете. Ајде,  благо баби, да се молимо Богу да нам опрости грехе." 
        ''Зашто мени баба, нисам ја псовала.Ти си."
        "Ућути и моли се Богу док нисам убила тог мајмуна у теби,'' тихо изговара баба.
 
*    *    *
 
 Сећам се те мале хоклице са изрезбареним срцем у средини седишта. Мој деда је ту хоклицу поклонио баби и она је баш на њој радо седела. А то срце је служило и да се хоклица понесе. Љубав према тој хоклици ме снашла на први поглед. На моју несрећу баба је готово увек седела на њој. Тог дана је ложила ватру и кад је устала ја сам померила хоклицу и села. Не знајући и не гледајући, баба се враћа уназад и уместо на столици заврши на патосу. Годинама сам јој покушавала објаснити да јој нисам измакла столицу. Помириле смо се, али морала сам с њом да се молим Богу док ми се Дарвинов мајмун кревељио у лице.
 
*    *    *
 
      Јуче сам била у манастиру и упалила баби свећу. Гледам у пламен и видим бабин лик. Смеје се задовољно,  као да каже: "Успела сам.Ипак верујеш."
       Ја је гледам и кажем у себи:"Ма јок баба то ја због тебе".
       'Шта због мене мајмуне?", грми баба и пламен од страха поче да бежи. Једва га зауставих руком, али ми лизну прсте и опече ме.
       Примакнем се пламену и шапнем баби: "Успела си баба.Десет Божијих заповеди знам и сад напамет. На жалост више нико у њих не верује, али ја, захваљујући теби, љубим ближњег свог и макар ми се смејао цео овај изопачени свет, то се никад неће променити.Она се смеши и каже: "Е мајмунче бабино".
 
*    *    *
 
       Моја баба никад није била бака.Она је одувек нама била баба.То бака некако сувише меко звучи, а она је све била само мека никад. Била је див и снага наше породоце. Једном док сам била још дете израчунала сам да је моја баба била девет година у другом стању. Тачно толико, јер родила је дванаесторо деце. Имала је нас двадесет двоје унучади. Признаћете, израз бака би скрнавио њену храброст и снагу. А некако не иде ни уз њен каракетер. Њена појава је толико била упечатљива да се нико није ни видео ни чуо у њеној близини. Да нисам лично познавала деду питала бих се да ли је постојао? Он је био неприметан у њеној близини. Зато је не зовем бака. Чини ми се да сам је назвала баком да би ме згромила. Мада нисам сигурна шта мисли о свему овоме. Опрости ми баба не знам шта чиним. Твоје мајмунче.
 
*    *    *

 То лето у Славонији је некако обележило мој живот. Моји покушаји да се приближим баби били су немогући. Касније сам схватила да сам ипак била у заблуди. Тог  дана су дошли људи са комбајном да вршу жито. Моја баба и деда су имали девет јутара земље. Увек сам се питала како се то земља рачуна јутрима, али нико није имао времена да ми то обајашњава. Била је врућина и баба је за ручак спремала кокошку. То су била она времена кад се само радницима и гостима пекла кокошка. Укућани су јели шта се имало. Доручак је увек био исти. Јаја и мед. Због инсистирања моје бабе на том доручку ни данас не једем ни јаја и мед. Него да вам испричам шта је било тог дана. Комбај је за мене била страшна грдосија која гута жуто класје и на неки чудан начин избацује увезану сламу, а из гротла излази жито. Гледам и чудим се. Рођак моје бабе Иван, који је сплетом околности после рата остао без руке види мој знатижељан поглед и пита ме: "Хоћеш горе?"
       Нисам стигла ни да одговорим а нашла сам се на тој страшној машини. Било је високо ,готово као на рингишпилу.Мој страх од висине је достигао врхунац и једва сам чекала да сиђем. За храброст рођак ме провозао фијакером кроз село. Убрзо после тога нађем се у кухињи сама са печеном кокошком. Искушење је било јаче, иако сам знала да је то за раднике. Наравано да нисам појела све, али довољно да га изрезбарим и онако очерупам, како више није за трпезу,  за госте.Одједном се ту стварила баба. Гледа у ону кокошку, па у мене. Готово је. Сад ће ме дефинитивно згромити. Ни дан данас се не сећам шта је рекла, јер од страха сам се одузела.Само сам видела бабу да сецка пршут и доноси сир.О пилету нико ни реч није прозборио. Шта су остали о томе мислили никад нисам знала, али су ме несто чудно и попреко гледали. Од бабе то вече добих и сира и пршуте за вечеру. Та њена васпитна метода ме потпуно збунила. Сад је разумем. Годинама сам се стидела због моје алавости. Касније ми је баба рекла да је једном и она то урадила, али да то ником не причам. И ево нисам до сад. Баба ако ме којим случајем чујеш горе негде, хоћу да ти кажем да сам се због те кокошке дуго осећала као мајмун.
*    *    *
        Дуго нисам писала о баби. Није да нисам имала шта него ми је све теже спаковати причу о баби у кратку форму. Моја баба је све била осим формалисте.То фолирање код ње није пролазило.Црно је зна се црно и не може бити бело никако. С њом си увек био начисто. Никад на пола и недоречено. Сећам се тај дан је решила деди да показе шта мисли о његовом одласку у кафану. Умео је баш да претера. Тај тешком муком зарађен новац није могла да допусти да се тако троши. У свеопштем кафанском весељу улазила би  она и узима му новчаник. Знала је она шта је чека. Чак и ја онако незрела разумела сам да то тако не треба. Није било свађе. Деда је дуго ћутао и та тишина је била тежа од најружнијих речи. Тада сам први пут видела бабу да плаче. Та њена унутрашња борба била је јача од ње. Опстанак породице је ипак победио .Није могла да поднесе да деда не прича с њом, или се кајала што је тако јавно понизила свог мушкарца? Никад то нисам сазнала. Ни сад не могу да се определим ко је у праву? На неки начин обоје и јесу и нису.Знам само да деда више никад није крочио у ту малу сеоску кафану. Пролазим летос кроз село. Бабина и дедина кућа одавно срушена и саграђена велика црвена кућа. Ту и није друге боје могла куца да буде. Толико љубави и ватре на том месту морало је да остави трага .Само мала сеоска кафана и даље ради.Око ње неколико нових, али само она би умела да исприча најлепше приче.
*    *    *
      Сећам се тог јутра као сад. Дошла нам баба у госте. Чудно тиха и неприметна. Мама ми шапну да је болесна и воде је код лекара. Има шећер. Како неко има сецер и то му смета није ми допирало до мозга. Нико није имао и вољу ни жељу да ми објашњава. Тај тихи убица је систематдки урушавао бабину снагу. Био је то последњи наш разгобор. Пољубила ме и,  по ко зна који пут, извинила ми се  за неспретност и моју и њену, коју носим цео живот као ожиљак на глави.
       "Није баба хтела душо" тихо је шапнула, а оци су јој овлажиле. Ти си учила да ходаш и ухватила си се за моју сукњу.
        То је био тренутак и баби се просула врела маст мени на главу. Неким чудом коса је израсла и уковрџала се тако да тај мали ожиљак се никад није видео.Само је она знала и то ју је притискало.Тај болни контакт за обе, мене физички, а њу душевно заувек нас је повезао на чудан начин. Мени је некако увек толерисала оно што другим унуцима није. Сећам се кад ју је мој отац, а њен омиљени син одвео у болницу. Прогнозе нису биле на страни тог дива, те снаге..Тихи убица је узимао данак. Неко је од моје браће шапнуо: - Умрла је баба.
      Мој отац као стена. Нема суза. Неверица. Како умрла? Како може да умре та енергија?
      Гледам летос на споменику њену слику у камену. Иста као да јој чујем глас. Њена кика омотана око чела. Све је ту. Мајсторски урађено. Гледам, а мој син ми шапуће: "Мама, личиш на бабу".
      Време неумитно тече. Тихи убица у нашој породици је наставио свој пуч .Однео је и мог оца и мог стрица који се родио кад је мој отац био војник. Одлазе драги људи и са њима одлази и део нас. Само понекад у осмеху, меком покрету и некој речи проговоре баш они и тако један део наших живота припада и њима.
 



Нема коментара:

Постави коментар