Здравко Крстановић: ПЕСМЕ О НАКАЗАМА

ЗДРАВКО КРСТАНОВИЋ

НАКАЗА ЊОЊА НИХТ

На високој је цени код олоша.

Ради за монструма -трговца,
Знаменитог Џорџа Сороша,
Који би продао све из Јадовна и Јасеновца,
Све из Аушвица и Маутхаузена.
Лепа је улога њена.

Наказа Њоња Нихт,

Као матори мајмун ружна,
Кад уђе у лифт,
Усамљена је, тужна.
Сем ње, нико не може да стане,
Ни с леве ни с десне стране.

Очице свињске усађене у сало,

На ћели косице још мало.

Дебела,
Као да је Небојшу Попова појела. 

Не уме да се смеје.

Да је види голу, и јунак би бегао,
Ни под претњом смрти, не би уз њу легао.
Носи заставу борбе против гонореје.

Она је дебели доказ више

Да човечанство у Апокалипси дише.

 

КРАСТАВА НАКАЗА СЕРКО,

НА ЧЕЛУ ОДБОРА ЗА ЉУДСКА ПРАВА

 

Мушкобањаста усташко-каубојска лезбача,

Ладна ко вештичија сиса, далеко од смеха и плача,
Сестра, по лику и делу, јасеновачких кољача, 
Свој зверски посао годинама ради, неометена,
Извршавајући све што заповеди Служба њена.

Много се наказа, кроз време, нанизало,

Да би се ово чудовиште окотило,
Зло из најдубљег пакла у њој се оваплотило,
Усташтво се с новим светским поретком слизало.

Тешко свету у коме се Серко бори за људска права,

Кад је на ТВ-екрану види, човеку се не мили да спава.
Вампирски зуби, крастава, виси јој доња губица,
Очи пацова, ни трага од људског лица.

 Из жвала јој мржња са слинавим смрадом цури,

И дивљој звери гадило би се да је докусури.

БЕСНА ЛЕШИЋ

Матора, а живахна врло,

Бори се живота целог,
Храбра - не боји се ни миша белог,
Какво је то грло!

Дере се баба,

aпелује, јурца,
Душевна - Агим Чеку без курца,
Борбу наплаћује, ништа џаба.

Нема јој лека,

А и не прети јој мождани удар,
Сукне виски, па на љубавни судар.
Мозак јој чист ко апотека.

Увек је била дика нације,

А тек сада,
Након пластичне операције,
Квргава, витка ко клада!

Да јој се истресе глава,

Испале би само декларције,
Самоуправни смрад,
Сабрана дела ретардираног мрава.

Ал' јак је наш град,

Извежбан, подноси све,
Па и Лешић Бесну,
Миротворку лево-десну,
Ником да каже: доста, бре!

Па нека маторе, међу нама,

Кажњена је јер постоји.
Нека се дере, нек паре броји,

Нека је ждере њена тама.

           

НАКАЗА КАНЏИЋ,

ИЗ ФОНДА ЗА ХУМАНИТАРНА ПРАВА

Њени су преци из вукојебина

Где се до јуче каменовало,
А сад се либерално друштво расцветало.
Наказу је породила пећинска тмина.

Кад пропаде татин удбашки комунизам,

Пошто за курац не може,
Ухватил се за хуманизам.
Зло у њој кључа, избија из коже,
Унакажено, условно речено, лице
Покриле су красте, ђавоље бубуљице.

На тргу Наказа удара старца са Косова,

Избеглицу који тражи рођенога сина.
Шта ради помахнитала ругоба ова
Видели су на телевизији милиони људи,
Ал' ухапшена није, суд јој не суди.
Под заштитом је демократских псина.

И баш Наказа води Фонд за хуманитарна права!

Толико одвратна да је обично мудо
За њу заувек недостижно чудо.

Кога она може да спасава?

Добро недавно један човек каза:

Помогла би нама једино да одавде оде
И изложена буде у Музеју наказа.
Прошо јој рок употребе. Зашто је не воде?

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

      Здравко Крстановић,рођен 30. Јула 1950 у Сиверићу, српски је српски песник, прозаиста, критичар, драмски писац и новинар.

      Гимназију је похађао у Книну и Сплиту. Југословенске језике и књижевности и компаративну књижевност завршио је на Филозофском факултету у Загребу. До октобра 1991. живео је у Сплиту, а од тада живи у Београду.

       Био је уредник у сплитској издавачкој кући „Логос“, имао колумну „Записи из несанице“ и рубрику критика у Слободној Далмацији, као и у загребачком Оку. Од 1990. до 1993. уређивао је часопис Српска зора. Од 1990. до 2002. био је новинар у дневнику Политика експрес.

       Прву песму је објавио 1962. у Веселој свесци, а прву причу 1971. у Вечерњем листу.

        Као основац је сарађивао у Малим новинама, Кекецу, Плавом вјеснику, Галебу, Борби, Илустрованој Политици, Слободној Далмацији и другде.

        У гимназији је објављивао у „Полету“ и „Видику“. Као студент је сарађивао са Српским културним друштвом „Просвјета“, а у месечнику Просвјета и часопису Нови љетопис објавио је низ књижевних прилога.

       Поезију и прозу је објављивао у Републици, Књижевним новинама, Политици, НИН-у, Старту, Форуму, Питањима, Савременику, Пољима, Летопису Матице српске, Могућностима, Ослобођењу, Ођеку, Стварању, Стремљењима, Српском књижевном гласнику, Овђе, Ревији и многим другим листовима.

Делa

        Аутор је монодраме Човек на свиту, кап на листу у две верзије (1979. и 1980), ТВ драме Старац (1983) и сценарија за кратки играни филм Рајски врт (1990).

          Приредио је Либар Миљенка Смоје (1981), Еротске народне пјесме (1984), антологију српске народне поезије Златна пјена од мора (1990), Дубровачке елегије Луја Војновића (1997), Гозбу Павла Соларића (1999) и Чудесни кладенац — антологију српског песништва од Барање до Боке Которске (2002).

         Његова књига Приче из хада је преведена на више језика, од 1992. до 2000, доживела је дванаест издања.

Књиге песама:

Кнежевина риба (1974)

Кућа (1978)

Слогови од воде (1981)

Динамит (1982)

Обрнути мајстор (1984)

Друге планине (1989)

Пјесме на друму (1994)

Изабране песме (1995)

Исус Христ у пољу (1996)

Рукопис из росе (1997)

Ускоро, свиће (1998)

Соба без огледала (2000)

Изабране пјесме (2008)

Збирке лирских записа:

Књига од сна и јаве (1998)

Шопенова вода (2003)

Награде и признања

Заступљен је у многим антологијама и зборницима и превођен на десет језика.

Добитник је више књижевних награда, а добио је и награду „Филип Вишњић“ за посебан допринос култури српског народа 2002.

 

Tweet