среда, 02. јул 2014.

Нада Караџић: Ни главу за собом окренути нећу

УМРЛА ЈЕ

Умрла је ноћас од туге,
са стихом отишла својим,
самоћу је понела са собом
И најтужнијим осмехом својим.

Пружила је руке ка небу,
срећно је полетела горе,
слободу је загрлила тихо,
окови је више не море.

Умрла је ноћас сама,
баш како је увек и била,
покрила ју је тама
добила је анђеоска крила.


Сад слободно горе лети
И више тужна није.
Све своје снове сада
безбрижно на небу сније.

СКИТНИЦА

На старој трошној клупи
Још из прошлога века,
сеђаше оронули старац
и као да некога чека.

Коса му потпуно седа
у руци нека слика,
замишљен поглед у даљини
и сећање драгога лика. 

Беше то, да ли беше
Некад је волео страсно
Сада се само сећа
За све остало је касно.

Она је отишла давно
Сад међу звездама спи,
а он скита са ветром
Грле га недосањани сни.

Волео је то нежно биће
И она је волела њега,
сада напуштен и сам
Тужно се сећа свега.

Могло је можда боље
Ивек се каже на крају
Али до тога бољег
само одабрани знају.

Са сузом у оку креће
Иде ка своме крају,
скитница и њена слика
да се сретну у рају.
 

САДА ЋУ ПОЋИ

Сада ћу поћи негде без циља,
последња мисао нека ме сломи.
И нека нестанем негде без трага
пустићу ветру нека ме ломи.

У праскозорје јесени у мени ране,
нек туга збрише све моје снове.
И нека нестанем са лица безличја
ако се то животом зове.

Ни главу за собом окренути нећу
чему се враћати тек само сени,
Нека стихови иду код неког другог.
ил' нек се сакрију у успомени.

Једном ће неко можда из хира
сетити се стихова које сам такала.
Причаће како сам смешна била
љубила погрешне, а нисам знала.

Грешка сам себи одвећ била
Сањала места којих нема.
Љубав сам желела толико јако
За мене љубав остаде тема.

Можда једном опет негде
свратим у неку песму, ил' стих,
Можда се вратим у неки живот
празан и пуст,напуштен од свих.

И тада ћу знати да ли је туга
смислила живот намењен мени,
да заувек будем негде сама
тек неком драгом у успомени.

 

НЕ ЗНАМ КО САМ

Ја не знам ко сам и не знам где ћу,
ал' туга у моме оку се тка
Куда ме ови ветри носе
Боже да ли то ико овде то зна.

И немам дане, немам ни име
тек ветар немира мене зна.
Он све о мени разуме и ћути,
oно што ни сама не умем ја.

Сунчеви зраци пишу ми искре,
у оку моме сањаре звазде,
ја не знам ко сам и не знам где ћу,
али стихови кроз моју душу језде.

Он сања мојом душом што лута
и сва моје тајне и немире зна.
Он зна да љубав ми је име
и туга сањара у мени сто тка.


АКО ТЕ НОЋАС НЕМА

Ако те ноћас нема
гаснуће светло у оку
Небо ће пустити сузу
као море дубоку.

Ако те ноћас има,
срећна ћу да се смешим
грлићу погледом месец
И звезде ћу да тешим.

Ако те случајно сретнем
негде на крају почетка.
За нас ће сви да знају,
баш сви без изузетка.


ЈЕДНОМ КАД ОДЕМ

Једном кад одем у смирај дана,
кад ветар затрепери олисталу брезу
Све моје немире понећу са собом
спаковане брижно у животну врезу.

 Ту малу искру моје душе
чуваћу брижно за себе.
Осмех ће ми се лицем красти
с последњом мишљу на тебе.

И неће бити ни туге ни сете.
Тек зал за драгим ликом,
несташног дечака обешењака,
треперава рука са сликом.

И нека време тече и тка
звездано небо и сунце дуге,
Можда нас опет некад споје
неке галаксије далеке друге.


СЕТНА ПЕСМА

Да луда сам за тобом
и ту тајну скоро свако зна,
онај ко је љубио и снио
исте снове које снујем ја. 

Да срећна сам откад имам тебе
и ту срећу свако видет' зна,
онај ко је тако срећан био,
као што сам с тобом срећна ја.

Да тужна сам када тебе нема,
и ту тајну скоро свако зна,
онај ко је тужан тако био,
као што сам тужна сада ја.

 
НОЋАС

Ноћас је ветар ломио гране
Носио све пред собом
Киша је лила као да спира
Наше неизговорено збогом.

А онда је олуја стала
Месец се насмешио звезди
У трен у заборав је пала
моја љутња ка теби.

Грлих и љубих те страсно
као дављеник сопствених сена
к'о очајнику поста ми јасно
Да мене без тебе нема.
 

ЗА ТЕБЕ ЉУБАВИ МОЈА

Ноћас када усни град
Чекаћу те на перону
љубави моја.

Дуго ћу
испраћати погледима
непознате људе,
који негде одлазе
и оне који их чекају
да се врате.
И тако до касно,
до у ситне сате
лагаћу себе,
да је време стало
за мене и тебе.

Возови ће одлазити,
односити и враћати
неке неком
драге људе.
Само наш никад отићи
и вратити се неће
Знам тако то мора да буде.

Опет ноћ. Перони.
заспали возови и људи
Гледам у даљину
нема те...ти доћи ипак нећеш.
Можда са неког другог перона
неким другим возом крећеш?

Можда грлиш и љубиш неку другу
и она те чека на њеном перону среће.
Љубави моја.


ЗАКЛЕТВА

Ти сад идеш.Идем и ја.
Без тебе остати не могу.
Куд год кренеш с тобом ћу
ево заклињем се богу.

Идеш у ватру идем и ја
у воду хладну за тобом.
Куд год крочио с тобом ћу
Ево заклињем се богом.

А ако ипак некада одеш
бићу ја опет с тобом.
Увек негде крај твог срца
ево заклињем се богом.


КО САМ ЈА ДА ТЕ САЊАМ?

Ко сам ја да те сањам,
 
да ти гласно изговарам име
Ти живиш негде у свом свету
А ја у самоћи тишине.

Ко сам ја...ја не постојим,
тек бледа слика дуге,
док сама у тмини стојим,
ти живиш крај неке друге.

Ко сам ја...ех ко сам ја?
Љубав коју у самоћи снујеш,
док заједно летимо небеским сводом
Ти моје твојим срцем чујеш.

Ја сам твој неко,близак и драг,
јер закон срцима не влада.
Ко сам ја, да ко сам ја,
док уморна душа страда.

 

 



Нема коментара:

Постави коментар