 |
| Насловна страна најновије Милатовићеве књиге |
Предговор Александра Чотрића из најновије књиге Петра Милатовића „ЛАКО ЈЕ ЊИМА“ коју је данас објавила издавачка кућа „Холмија“ у Подгорици. Уредник Миодраг Милошевић, предговор Александар Чотрић, графички и ликовни дизајн Драган Џо Дујовић, штампа Grafo Bale Подгорица 2014.
CIP - Каталогизација у публикацији Централна народна библиотека Црне Горе - Цетиње
ISBN 978-9940-595-18-0 COBISS.CG-ID 25092368
Прва српска књига сатире објављена је у Бечу 1792. године, под насловом „Мали буквар за велику децу“. Дело је на славеносербском језику написао Михаило Максимовић, а светло дана угледало је у штампарији Стефана Новаковића. Причице и афоризми у овој књизи, сложене према словима тадашње азбуке, грађени градацијским низом, попут успеле сатиричне приповести, или вица, представљају оштру критику тадашњег друштва, српског грађанства, догматизма, покондирености, предрасуда, неморала и необразованости у свим социјалним слојевима, укључујући и представнике цркве. Максимовић не штеди ни сујевјерје, деспотизам, фанатизам, малограђанштину и лицемерје, прилично раширене међу свима народима, укључујући и Србе, тадашње Хабсбуршке монархије. Разочаран небрижним односом Срба према својој отаџбини, Максимовић записује у краткој причи „Отечество“: „Било је у неко време име које сe с восхиштенијем изговарало. У данашњи дан, само је реч, при којеј ништа се не чувствује. Не знам, или је тому отечество, или син његов крив.“
После готово два века, у истом граду, Михаило Максимовић, први српски сатиричар, просветитељ и јозефинист, има духовног и књижевног наследника – Петра Милатовића Острошког, који покушава да одговори на ово давно постављено питање и размишља и пише на сличан начин о охолости светских моћника, односу Срба према својој отаџбини, држави претвореној у „санаторијум“, изазовима исељеништва, националним издајама, лажним обећањима, претворству, конвертитству, изневереним идеалима, слепим и глувим вођама, неспособним владама за било шта, осим за лично богаћење, парламенту извргнутом у ругло, националним институцијама, на челу са Академијом, чији чланови „храбро ћуте“, поразном стању у култури и медијима...
Петар Милатовић Острошки ствара ван Отаџбине, али његова сатирична поезија, чврсто је уткана у главни ток српског сатиричног песништва с краја двадесетог и на почетку овог века, чији су најистакнутији представници Душан Радовић, Брана Црнчевић, Матија Бећковић, Милован Витезовић, Растко Закић, Алек Марјановић, Душко М. Петровић...
У Милатовићевој сатиричној поезији је есенција, дефиниција и „со соли“ сваког појма и сваке појаве о којима пише. Његов епиграм је „много смисла у мало речи“. Милатовићеви језгровити стихови су оно што остане, када се уклоне све сувишне речи. Петар Милатовић Острошки пише поезију која надмашује парадоксалну Свифтову мисао, по којој је сатира „врста огледала у коме гледаоци откривају лице целог света, али не и своје“.
У Милатовићевим стиховима можемо да видимо и своје лице, јер аутор баш никога не штеди. Овај писац оштрим пером повређује и своје срце, али наставља да пише и црвеном течношћу, да би поруке биле трајније и уочљивије. Милатовић јавно каже шта му је на повређеном срцу, да спасе своју душу, не мислећи на своје тело. Спасавајући своју душу, он, међутим, спасава и народну.
Пред нама је књига сатиричне поезије чији стихови рески су по звуку, отрежњујући, опомињући, оштри по интонацији и истински инвективни који ударају у саме врхове! Политичари, са свим својим манама и недостацима, су врло честа мета Милатовићевих жестоких иронија, саркастичне игре и алузија свих врста. Што је политичар на вишој позицији, то је за нашег писца већи изазов да ка њему прецизније испали своју стрелицу.
Писац Милатовић је будни хроничар нашег уснулог друштва. Он је непоткупљив и доследан сатиричар, који својим књижевним делом опомиње, подсећа, указује и најављује. Jуриша на ветрењаче, зато што мељу у празно. Острошки је шахиста који матира стилским фигурама. Исказује непристраност и уметничку дрскост, а то што каже за једног, односи се на многе. Има своје ја, и зато може да говори у име других. Он не суди у своје име, већ у име истине. Наш песник даје одговоре, који друштву постављају питања. Као сатирични песник, разуме више од других, али нема разумевања за оне који се не разумеју у свој посао.
Написано је да је „сатира такав књижевни род, којем без храбрости нема опстанка“. То већ годинама својим примером, животним и стваралачким, доказује Петар Милатовић Острошки, Србин из Црне Горе, по пореклу, Србин из Србије, по осећању и Србин из Аустрије, по живљењу.
За Петра Милатовића Острошког не постоје табу теме. Он је увек корак испред осталих и зато је истакнута мета. Милатовић никада није бирао заклон, него фронт. Није ишао ни лево, ни десно, ни назад, него право. Није гледао испред себе, већ у циљ. Није мењао мишљење, већ је настојао да промени што више лошег око себе. Није се додворавао, већ говорио истину. Казивао је у очи, због чега нису смели да га погледају. Није се повијао како ветар дува, већ је ишао против ветра. Вазда се држао својих корена и био буревесник.
Борио се Милатовић за истину о Србији и српском народу, и зато су тако безочно лагали о њему. Милатовић није патриота по занимању, него је много платио у животу због свог искреног патриотизма.
Прогнан је пре више деценија из комунистичког раја, јер је на врхунцу тог по ретка имао смелости да га назове паклом. Критиковао је комунизам, али никада некритички није величао западни, такозвани либерални поредак. И његов је био и остао оштар критичар, чиме је доказао да је само свој, а ничији инструмент, или оруђе.
Борио се за правду. Зато је доживљавао неправде. На неправду која му је чињена, није узвраћао другачије, до пером и речју, као и у овој књизи на којој би требало да пише у напомени: „Сто посто чиста сатира!“
Милатовић не одваја живот од уметности. Он се држи гесла: „Пиши као што живиш!“
Петар Милатовић Острошки је један од најзначајнијих савремених стваралаца у српском исељеништву. Он је, истовремено, и национални борац, трибун и предводник, онако како су то у српској историји били многи писци који нису боравили у својој кули од слоноваче, већ су у свему делили народну судбину, попут Петра Кочића, Бранислава Нушића, Васе Пелагића, Јована Јовановића Змаја, Светозара Милетића...
Неће се сви сложити да је Петар Милатовић Острошки увек имао исправан став, али му нико не може да оспори да је увек имао усправан став. Зато би његово име, у знак поштовања, увек требало писати УСПРАВНО!
CIP - Каталогизација у публикацији Централна народна библиотека Црне Горе - Цетиње
ISBN 978-9940-595-18-0 COBISS.CG-ID 25092368
Прва српска књига сатире објављена је у Бечу 1792. године, под насловом „Мали буквар за велику децу“. Дело је на славеносербском језику написао Михаило Максимовић, а светло дана угледало је у штампарији Стефана Новаковића. Причице и афоризми у овој књизи, сложене према словима тадашње азбуке, грађени градацијским низом, попут успеле сатиричне приповести, или вица, представљају оштру критику тадашњег друштва, српског грађанства, догматизма, покондирености, предрасуда, неморала и необразованости у свим социјалним слојевима, укључујући и представнике цркве. Максимовић не штеди ни сујевјерје, деспотизам, фанатизам, малограђанштину и лицемерје, прилично раширене међу свима народима, укључујући и Србе, тадашње Хабсбуршке монархије. Разочаран небрижним односом Срба према својој отаџбини, Максимовић записује у краткој причи „Отечество“: „Било је у неко време име које сe с восхиштенијем изговарало. У данашњи дан, само је реч, при којеј ништа се не чувствује. Не знам, или је тому отечество, или син његов крив.“
После готово два века, у истом граду, Михаило Максимовић, први српски сатиричар, просветитељ и јозефинист, има духовног и књижевног наследника – Петра Милатовића Острошког, који покушава да одговори на ово давно постављено питање и размишља и пише на сличан начин о охолости светских моћника, односу Срба према својој отаџбини, држави претвореној у „санаторијум“, изазовима исељеништва, националним издајама, лажним обећањима, претворству, конвертитству, изневереним идеалима, слепим и глувим вођама, неспособним владама за било шта, осим за лично богаћење, парламенту извргнутом у ругло, националним институцијама, на челу са Академијом, чији чланови „храбро ћуте“, поразном стању у култури и медијима...
Петар Милатовић Острошки ствара ван Отаџбине, али његова сатирична поезија, чврсто је уткана у главни ток српског сатиричног песништва с краја двадесетог и на почетку овог века, чији су најистакнутији представници Душан Радовић, Брана Црнчевић, Матија Бећковић, Милован Витезовић, Растко Закић, Алек Марјановић, Душко М. Петровић...
У Милатовићевој сатиричној поезији је есенција, дефиниција и „со соли“ сваког појма и сваке појаве о којима пише. Његов епиграм је „много смисла у мало речи“. Милатовићеви језгровити стихови су оно што остане, када се уклоне све сувишне речи. Петар Милатовић Острошки пише поезију која надмашује парадоксалну Свифтову мисао, по којој је сатира „врста огледала у коме гледаоци откривају лице целог света, али не и своје“.
У Милатовићевим стиховима можемо да видимо и своје лице, јер аутор баш никога не штеди. Овај писац оштрим пером повређује и своје срце, али наставља да пише и црвеном течношћу, да би поруке биле трајније и уочљивије. Милатовић јавно каже шта му је на повређеном срцу, да спасе своју душу, не мислећи на своје тело. Спасавајући своју душу, он, међутим, спасава и народну.
Пред нама је књига сатиричне поезије чији стихови рески су по звуку, отрежњујући, опомињући, оштри по интонацији и истински инвективни који ударају у саме врхове! Политичари, са свим својим манама и недостацима, су врло честа мета Милатовићевих жестоких иронија, саркастичне игре и алузија свих врста. Што је политичар на вишој позицији, то је за нашег писца већи изазов да ка њему прецизније испали своју стрелицу.
Писац Милатовић је будни хроничар нашег уснулог друштва. Он је непоткупљив и доследан сатиричар, који својим књижевним делом опомиње, подсећа, указује и најављује. Jуриша на ветрењаче, зато што мељу у празно. Острошки је шахиста који матира стилским фигурама. Исказује непристраност и уметничку дрскост, а то што каже за једног, односи се на многе. Има своје ја, и зато може да говори у име других. Он не суди у своје име, већ у име истине. Наш песник даје одговоре, који друштву постављају питања. Као сатирични песник, разуме више од других, али нема разумевања за оне који се не разумеју у свој посао.
Написано је да је „сатира такав књижевни род, којем без храбрости нема опстанка“. То већ годинама својим примером, животним и стваралачким, доказује Петар Милатовић Острошки, Србин из Црне Горе, по пореклу, Србин из Србије, по осећању и Србин из Аустрије, по живљењу.
За Петра Милатовића Острошког не постоје табу теме. Он је увек корак испред осталих и зато је истакнута мета. Милатовић никада није бирао заклон, него фронт. Није ишао ни лево, ни десно, ни назад, него право. Није гледао испред себе, већ у циљ. Није мењао мишљење, већ је настојао да промени што више лошег око себе. Није се додворавао, већ говорио истину. Казивао је у очи, због чега нису смели да га погледају. Није се повијао како ветар дува, већ је ишао против ветра. Вазда се држао својих корена и био буревесник.
Борио се Милатовић за истину о Србији и српском народу, и зато су тако безочно лагали о њему. Милатовић није патриота по занимању, него је много платио у животу због свог искреног патриотизма.
Прогнан је пре више деценија из комунистичког раја, јер је на врхунцу тог по ретка имао смелости да га назове паклом. Критиковао је комунизам, али никада некритички није величао западни, такозвани либерални поредак. И његов је био и остао оштар критичар, чиме је доказао да је само свој, а ничији инструмент, или оруђе.
Борио се за правду. Зато је доживљавао неправде. На неправду која му је чињена, није узвраћао другачије, до пером и речју, као и у овој књизи на којој би требало да пише у напомени: „Сто посто чиста сатира!“
Милатовић не одваја живот од уметности. Он се држи гесла: „Пиши као што живиш!“
Петар Милатовић Острошки је један од најзначајнијих савремених стваралаца у српском исељеништву. Он је, истовремено, и национални борац, трибун и предводник, онако како су то у српској историји били многи писци који нису боравили у својој кули од слоноваче, већ су у свему делили народну судбину, попут Петра Кочића, Бранислава Нушића, Васе Пелагића, Јована Јовановића Змаја, Светозара Милетића...
Неће се сви сложити да је Петар Милатовић Острошки увек имао исправан став, али му нико не може да оспори да је увек имао усправан став. Зато би његово име, у знак поштовања, увек требало писати УСПРАВНО!
Александар ЧОТРИЋ
Зар нам је мало "оних наопаких" па да се о њима толико пише. То смо имали око себе и ко је имао куда као ми оних година кад су такозвани "комунисти првоборци" међусобним сведочењима у свим офанзивама рата. Људи као госп. др. Милатовић су "усправни" па виде само оно изнад себе, а то може да буде или досадно или опасно. Он критикује "оне" без шансе за образовање, а покушавају да забележе из своје жабље "висине" доживљено или виђено. Већи број повезаних укоричених листова личе на књигу. А та "књига" поучна или??? Аутор може бити свако, коме је могуће да плати штампање књиге, јер издавачке куће или спонзори неволе издатке без гаранције за вишеструку добит. Аутору је то неопходна потреба,
ОдговориИзбришиПрочитао сам Миалтовићеву књигу "Лако је њима". Ово је нешто величанствено. Јединствена појава. Моје искрене честитке! В. Н.
ОдговориИзбриши