ВУКОМАН РАКОЧЕВИЋ: КАЛЕМАР

Вукоман Ракочевић

Кретох јутрос у вртове рајске

претварах се да калемим руже,

воће рајско и Божанско цвеће

Анђелима

рекох да сам Самсон
непрегледној Божјој вољи мио

Ал не рекох

да је волим лудо

И заклех се
додирнут је нећу

Превари их мој осмех на лицу

пустише ме у небеску башту

Клекох,

Боже

опрости ми грехе
душу сам јој срцем калемио

 

МОЛИТВА

 

Стихом молитву смишљам

сваке вечери исповедам се хладном јастуку

Зрно тамјана

лаванда и ја, 

Семе њено у вени

у мени бесана песма

Од звездана до бездана

свуда је помало има

Ко рима 

од дима нестварна

Поглед још јој памтим

кроз маглу

Жену отету, 

проклету коб сањам

Никада није летела

а била је птица 

Лица белог мермера

моја препелица

И даље сањам

и даље ћу волети

Како само горштак уме

сећањем да воли

Нек је заболи,

нежно и жучно

Бесомучно

ко некад, давно

Молићу сећањем

певати њеној лепоти за вечност

Сликати је

распродавати,
Сејати...
сејати...
сејати...

 

МИС'О

Јесен је, тмуре расхлађују ме кише

Успомене бледе, заборав их брише
Спомињу ми грехе, ране додирују
Сећања давна клетвом исписују

Прођох кроз маглу све те путе пусте
Где жеђах и гасих задовољства кратка
С раскопчаним срцем сада гледам у те
У мени још тиња свећа она слатка

Ал сећања стара вуку тешко бреме
у души станац... камен ми и лед
У смирај живота ослушкујем време
Знам, већ сад сам мртав, сив и блед

Спирају ме реке, топе хладне кише

Ране, посрнућа,судба тихо гмиже
Стиже јато црно и цену ми пише
Залуд кајања, даљина је све ближе

КАЈАЊЕ

Никада нисам знао

како
да ухватим ветар
гледао сам
белог анђела
у црном
нисам знао
ни како да певам
стајао бих на раскрсници
и кајао се дуго
а нисам знао
ни како да ускладим корак
кад плешем...

 

МОРАМ ДА ПРИЗНАМ...

Ритам зловремени блуди беспомоћјем

разасута писма по старој полици
храним морне мисли
снућем и беспућем
сенка бледи њена
на јединој слици.

Клизе сећања богохулне славе

блуде Астре сјајне
Луна уздрхтала
душа баршун меки
као хладна свила

Хеј

јалова жељо...!
на трен си моја била...

Избледеле речи

писма
слова безброј
узалуд извезох птици белогрлој

Само блудни шапат

душа сочи
иште
свету тајну нашу
слатко уточиште.

Ври крв

врију снови
и маштања честа
сањам како тихо у мом крилу спава
од снова до звезда
прозирна ко магла
плаха, за трен неста
она коса плава.

Од звезда до збиље

лудило још тиња,
моје је
знам
никоме га не дам
касно је драга
срце да ти предам
одлете у бестрв
птица златокрила

Хеј

јалова жељо...!
на трен си моја била...

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

      Вукоман Ракочевић је рођен 1948 године у Бијелом Пољу.

     Јутра су доносила мирисе Лима и сваки дан био му је прекратак али зато је ноћу сањао прелепе снове. Био је срећан.

      А ово... што носи браду, варате се... Није он стар, то је зато што не воли да га људи виде како црвени док говори своје стихове, злобници би рекли: „док лаже...“.

...и да га не препознају они који га никада нису видели.

       Његов комшија Гиле уопште не црвени кад лаже, чак  и када краде туђе стихове или напише неку глупост. Вукомана је срамота што њега није срамота.

       Сада, под старе дане, сетио се да пише о љубави, али и о деци коју неизмерно воли.

     Објавио је збирку ПРЕ НЕГО ШТО ОДЕШ, а у припреми су две нове збирке песама и једна збирка кратких прича из живота.

 

 

 

 

 

 

 

 

Tweet