Гордана Павловић:
Завештање мом српском роду,
ИК СВЕН Ниш, 2016.
Као вођена оном маурском: "Земља је мајка која никада не умире", Гордана Павловић се после седам објављених књига поезије и прозе окушава и као хроничарка времена и књигом ''Завештање мом српском роду'' у много чему надограђује ову времешну пословицу.
И то с разлогом, јер када су у питању вредности које човека чине човеком, које га одређују и дају му смисао и усмерење, није довољна само спознаја, већ и отпор срозавању система вредности, кривотворењу историје, сејању мржње и раздора међу људима, народима и религијама.
Имајући то у виду и свесна себе, својих корена, традиције и културе свога народа и као особа која је одмалена утемељивана у истину и васпитавана у духу космополитизма и човекољубља, све то не може да схвати и прихвати, те нужно са пуно горчине и веома емотивно, бунтовно, али и аргументовано и смело, стилски неусиљено и читљиво проговара о злу које се поодавно настанило и никако да напусти ове просторе.
Завештање мом српском роду,
ИК СВЕН Ниш, 2016.
Као вођена оном маурском: "Земља је мајка која никада не умире", Гордана Павловић се после седам објављених књига поезије и прозе окушава и као хроничарка времена и књигом ''Завештање мом српском роду'' у много чему надограђује ову времешну пословицу.
И то с разлогом, јер када су у питању вредности које човека чине човеком, које га одређују и дају му смисао и усмерење, није довољна само спознаја, већ и отпор срозавању система вредности, кривотворењу историје, сејању мржње и раздора међу људима, народима и религијама.
Имајући то у виду и свесна себе, својих корена, традиције и културе свога народа и као особа која је одмалена утемељивана у истину и васпитавана у духу космополитизма и човекољубља, све то не може да схвати и прихвати, те нужно са пуно горчине и веома емотивно, бунтовно, али и аргументовано и смело, стилски неусиљено и читљиво проговара о злу које се поодавно настанило и никако да напусти ове просторе.
И све с намером да још једном обелодани, подсети и позове припаднике свога рода на незаборав. Да проговори о знаном а недовољно акцентованом или неоправданo у страну потиснутом. О чемерном, до бесвести дирљивом и болном. О вековном, изнова подгреваном и бесмислено понављаном. О борби великих, тлачењу малих и слабих, подаништву, немилосрдној медијској пропаганди, неизазваној и неоснованој мржњи, злоделима и свирепости. Ономе које је ојадило бројне појединце, читаве породице, насеља и градове. О неразуму, кратковидости, слепилу. О страдању свога народа. Оних чији су вапаји били узалудни, јер мржњом затровани не разумеју језик праведника. Зато и хрле у ратове несвесни шта је у ствари он. А Веселин Маслеша га је веома лепо и тачно дефинисао: "Рат је негација човека". Он је оно чиме агресори потиру себе и остављају трајну љагу на свој народ и непримерену оставштину својим поколењима.
Пуна наде и вере каква је само праведницима знана и уверена да је Ламартин био у праву када је констатовао: "Пепео мртвих створио је домовину", ова ауторка пером јуриша на оно што би требало да буде страно човеку, и речју, стихом и бројком подсећа и указује на злодела и нељудскост Аустријанаца, Немаца, Бугара, усташа, НАТО зликоваца и свих мржњом задојених, и позива на незаборав албанске голготе, Крагујевца, Јасеновца, Чакора и села Велике, Сурдулице, Грделичке клисуре, Варварина, али и Старога Грацка, Гораждевца, Пофалића, Добровољачке улице, Београда и других бројних стратишта на којима оставише животе недужни и живота жељни.
Свесна оне Блокове: "Домовина је налик на свога сина – човека" указује на ликове својих сународника вредних вечитог памћења и заветује да се Она, та мајка која никада не умире, брани и чашћу, и чува трајним сећањем на оне који себе уградише у њене темеље да би им деца часно и уздигнута чела корачала у будућност. Отуда и подсећање на Гаврила Приниципа, прадеду своје деце Стевана Павловића, на Камени цвет Јасеновца, Ливањско поље, свој родни праг у Сарајеву, на страдање својих осамдесет троје ближњих, отето Косово. На вековне заблуде и бег од стварности. На прихватање туђе "луде игре" која малима никада није донела ништа добро и коју нажалост још увек неки не могу да схвате и још би да је играју, кријући се иза патриотизма и губећи из вида ону Мопасанову: "Патриотизам је семе ратова".
А да је разума и среће, мање халапљивих и мање усијаних глава, људима би стално кроз њих пролазила крилатица Самуела Џонсона "Патриотизам – то је човекољубље…"
Књигом ''Завештање мом српском роду'' Гордана Павловић се уздиже изнад "стања ствари" и позива припаднике свога рода на незаборав страхота кроз које је пролазио, на гајење толеранције и љубави међу људима и народима, али и држања до себе и своје части, јер како рече Чехов: "Част се не може одузети, она се може само изгубити".
Зато треба следити, памтити и волети своје славне и часне претке!
Љубити човека, а волети себе!
Волети и бранити своје!
Пуна наде и вере каква је само праведницима знана и уверена да је Ламартин био у праву када је констатовао: "Пепео мртвих створио је домовину", ова ауторка пером јуриша на оно што би требало да буде страно човеку, и речју, стихом и бројком подсећа и указује на злодела и нељудскост Аустријанаца, Немаца, Бугара, усташа, НАТО зликоваца и свих мржњом задојених, и позива на незаборав албанске голготе, Крагујевца, Јасеновца, Чакора и села Велике, Сурдулице, Грделичке клисуре, Варварина, али и Старога Грацка, Гораждевца, Пофалића, Добровољачке улице, Београда и других бројних стратишта на којима оставише животе недужни и живота жељни.
Свесна оне Блокове: "Домовина је налик на свога сина – човека" указује на ликове својих сународника вредних вечитог памћења и заветује да се Она, та мајка која никада не умире, брани и чашћу, и чува трајним сећањем на оне који себе уградише у њене темеље да би им деца часно и уздигнута чела корачала у будућност. Отуда и подсећање на Гаврила Приниципа, прадеду своје деце Стевана Павловића, на Камени цвет Јасеновца, Ливањско поље, свој родни праг у Сарајеву, на страдање својих осамдесет троје ближњих, отето Косово. На вековне заблуде и бег од стварности. На прихватање туђе "луде игре" која малима никада није донела ништа добро и коју нажалост још увек неки не могу да схвате и још би да је играју, кријући се иза патриотизма и губећи из вида ону Мопасанову: "Патриотизам је семе ратова".
А да је разума и среће, мање халапљивих и мање усијаних глава, људима би стално кроз њих пролазила крилатица Самуела Џонсона "Патриотизам – то је човекољубље…"
Књигом ''Завештање мом српском роду'' Гордана Павловић се уздиже изнад "стања ствари" и позива припаднике свога рода на незаборав страхота кроз које је пролазио, на гајење толеранције и љубави међу људима и народима, али и држања до себе и своје части, јер како рече Чехов: "Част се не може одузети, она се може само изгубити".
Зато треба следити, памтити и волети своје славне и часне претке!
Љубити човека, а волети себе!
Волети и бранити своје!
Нема коментара:
Постави коментар