 |
| Александра Хајдин |
Живот и литература се најчешће преплићу и у чврстој су спрези. Литература га допуњава, прати, понекад и пројектује.
Уметници настоје да кроз метафоризацију и симболизацију осветле
многе његове феномене, да покрену важна питања и да понуде извесне одговоре на нека кључна питања човекове судбине.
У књизи Александре Хајдин Ујед судбине, проблематизује се улога зла у судбини човека и немогућност избављења из његових канџи. Напомена на почетку књиге: Истинита прича о Љиљани Катић, жртви породичног насиља, има за циљ да укаже на ту животну чињеницу.
Поставља се, међутим питање, каква је улога таквог исказа у семантичком смислу, да ли је она израз вере у моћ литературе, у то да ће бити у функцији решавања тог горућег проблема наше сурове свакодневице,тим пре што je појављивање књиге кореспондирало са стравичним злочином у Житишту, као и месту збивања главне радње у књизи, када је убијено преко десетину људи, да би се, како је у медијима, јављано, решио један брачни проблем звани љубомора. Иако се те две ствари не могу довести у везу, читалац ће и нехотице помало тражити паралеле.
Чињеница је нажалост, да они који би требало да санкционишу овакве несреће, не читају лепу литературу а, рекло би се немају ни довољно емпатије за друге, нарочито не за оне који су из сфере естетског. Размишљање о смислу важне почетне напомене опет води ка једном естетском питању: мимезис или фикција. Мимезис је подвучен оним: истинита прича. Познато је да се оно што је миметичко поставља категорију ниже у вредносном смислу од фикционалног, и ауторка је сигурно имала то у виду. Но, цео рукопис демонстрира снагу надахнућа која боји „истиниту причу“, те свакако превазилази буквално пренесену животну причу.
Стога смо склони да верујемо, да исказ са почетка књиге, пре има интригантну функцију и да у себе сажима многа појединачна искуства која указују на страховит пораст породичног насиља и да је та појава изнудила ангажовање ауторке која жели да својим делом алармира успавану савест друштва а да је понуђена исповест ( писано у првом лицу ) део стваралачког поступка. То што се потом заиста и догодило у истом месту, само је део игре случајности која указује на извесну нужност збивања у времену. Аутроски искази у почетном делу књиге под насловом Све у истом мастилу, проблематизују улогу сваког од нас у стварности коју живимо, чији смо сведоци, саучесници, пасивни посматрачи: Могла бих да се правим да је данас налик на јуче, да се ништа није десило, јер нисам знала да је жена ту, надомак мене, упркос срећи што ју је мамила, дно дотакла...док све од ње нисам чула. А кад већ јесам, грех ме гледа...знам, а ћутим ! ( и на крају )(... некоме ће засигурно помоћи ! (подвукла, М.Ј.Л.) Ето, учињено је бар оно што се може, не прећутати и не бити саучесник због прећуткивања.
У ослобађању страха од стида који злостављане жене осећају, свакако ће помоћи. Иначе, најгоре је скривати грозну тајну а не тражити решење, поучава нас ова потресна књига о жени која је отворила душу и скинула терет са своје душе како би и друге жртве биле охрабрене да прекину с ћутањем и на сав глас крикну тражећи помоћ.
Но, овде је реч о жени која је свесно пристала на такву позицију у илузији да се такво зло може припитомити, преокренути. Дакле, треба добро упамтити, неће, томе нас поучава испричано!
Елем, у кратком и ефектно сроченом роману Ујед судбине, акценат је на унутрашњем свету жртве и самоосветљавању односа – злостављени и злостављач, зло и добро. Кључна улога у таквом односу је илузија да зло није толико моћно и да труд око оног ко злоставља може донети плодове. Конкретно у овом случају, Љиљанина заблуда да деца, коју њен нови супруг није имао у претходном браку, могу оплеменити његово безосећајно срце.
Заправо, прва реченица: Има људи који читав живот потроше у покушају да негде - неком припадну, даје одговор на питање: Зашто је једна паметна, способна жена, себе довела у такву позицију да буде до крајњих граница понижавана и зашто је све то трпела?
У развоју сижеа приказује се живот жене која је имала снажну потребу за љубављу, припадањем, али и игра судбинских околности које су је гурнуле у наручје напасника са којим ће потрошити свој живот пун могућности које су биле израз њене снаге, умности, способности. Пред замкама своје природе многи остају слепи у убеђењу да знају шта је за њих најбоље. Љиљана, такође. Сви претходни принципи на којима градимо свој живот, одједном потону пред налетом изазова који оличва страст, илузију да смо пред судбинским изборима.Чак и кад се противе здравом разуму и озбиљним упозорењима ближњих, па и онда кад већ дође отрежњење у виду очигледних промашаја, човек се заслепљен нечим ирационалним препуша матици свестан да сигурно упада у вртлог из којег нема повратка.
Све је то живо дочарано у лику главне јунакиње Љиљане, у помало редукованом приказу живота у делу ефектног наслова Ујед судбине, Александре Хајдин, иако разлози за истрајавање на погрешном путу нису увек јасни, као и одавање погребних почасти мучитељу. Али, опште је познат однос жртве и деспота, од почетне понизности до обожавања до самозатирања. (Као да ме је од трена када сам упознала несрећника, неодустајањем од њега, нешто гонило да саму себе раздирем ). Стога и тај моменат може бити поучан, јер први знаци насиља треба да буду довољно упозоравајући да би се на време побегло без великих последица, како нас ово узбудљиво, потресно дело упозорава.
До тог брака трезвена и у свему храбра и успешна Љиљана, губи компас и све дубље тоне у погрешне одлуке, до оне кад коначно одлучује да се спаси напуштањем свега.
Писана у минималистичком маниру, где нема класичне нарације, нити подробног описа амбијента, атмосфере, већ је структура дела састављена из краћих наративних целина, и најчешће, монолошких исповести главне јунакиње, књига је погодна за екранизацију, и чини се као да јој је претходио сценарио као за филм, а била би заиста згодна за екарнизацију, не само због актуелне теме већ и због врло сугестивно дочаране драматике унутар радње и показивања сазревања одлуке за бекство из зачараног круга.
Поступком наративног редукционизма ауторка заобилази све што није директно везано за најкарактеристичније моменте из живота главних актера у које поред већ поменуте Љиљане, спада Панта, главни мушки лик, уз још неке, недовољно развијене ликове (рецимо отац глане јунакиње, мајке... ). Све остало произилази из психичког осветљавања главне женске личности и њеног виђења појава око себе. Будући да је све проистекло из домена унутрашњег виђења сасвим је оправдан поступак наративног редукционизма и свођења радње на динамичне секвенце најкарактеристичнијих збивања из вишедеценијског живота овог необичног пара, његова бахатост и њено пристајање на све, да би деца кад су се већ зачела имала оца, а она супруга, то јест да би била задовољена норама паланачког закона реда.
Читалац ће свакако настојати да продре у психу јунакиње „изгубљене“ у процепу онога што треба да чини и онога што јој је наметнуто васпитањем, очекивањима породице и средине, неким пркосом да „ипак“ буде удата, главна у животу мушкарца који ју је освојио или је све то ипак било бесктво од самоће, учмалости средине која не пружа бољи избор.
Александра Хајдин има јако наглашен смисао за сентенциозно исказивање и многе реченице звуче као сјајне сентенце и могле би се извући из целине и самостално објавити. ( Све и почиње да би се завршило...Истине се, зачас оповргну, како би одамах затим, поново постале истине...Свака прича има своје необичности...)
На крају, скрећемо пажњу на то да је за читаоца интригантно да се позабави тумачењем расцепа између ega и super ega главних актера књиге, и да се пита са колико се одговорности, или неодговорности, ствара сваки нови живот, шта бива са децом из таквих бракова, у шта се потом претварају пред животним недаћама...
Једно је извесно, књига Ујед судбине, Александре Хајдин,имаће читаоце, не само због актуелности приче, због тумачења институције брака као већ потрошене која је све чешће параван за интересна удруживања, већ због њене надахнуте обраде и емпатије према ближњем, коју је у њу унела.
Уметници настоје да кроз метафоризацију и симболизацију осветле
многе његове феномене, да покрену важна питања и да понуде извесне одговоре на нека кључна питања човекове судбине.
У књизи Александре Хајдин Ујед судбине, проблематизује се улога зла у судбини човека и немогућност избављења из његових канџи. Напомена на почетку књиге: Истинита прича о Љиљани Катић, жртви породичног насиља, има за циљ да укаже на ту животну чињеницу.
Поставља се, међутим питање, каква је улога таквог исказа у семантичком смислу, да ли је она израз вере у моћ литературе, у то да ће бити у функцији решавања тог горућег проблема наше сурове свакодневице,тим пре што je појављивање књиге кореспондирало са стравичним злочином у Житишту, као и месту збивања главне радње у књизи, када је убијено преко десетину људи, да би се, како је у медијима, јављано, решио један брачни проблем звани љубомора. Иако се те две ствари не могу довести у везу, читалац ће и нехотице помало тражити паралеле.
Чињеница је нажалост, да они који би требало да санкционишу овакве несреће, не читају лепу литературу а, рекло би се немају ни довољно емпатије за друге, нарочито не за оне који су из сфере естетског. Размишљање о смислу важне почетне напомене опет води ка једном естетском питању: мимезис или фикција. Мимезис је подвучен оним: истинита прича. Познато је да се оно што је миметичко поставља категорију ниже у вредносном смислу од фикционалног, и ауторка је сигурно имала то у виду. Но, цео рукопис демонстрира снагу надахнућа која боји „истиниту причу“, те свакако превазилази буквално пренесену животну причу.
У ослобађању страха од стида који злостављане жене осећају, свакако ће помоћи. Иначе, најгоре је скривати грозну тајну а не тражити решење, поучава нас ова потресна књига о жени која је отворила душу и скинула терет са своје душе како би и друге жртве биле охрабрене да прекину с ћутањем и на сав глас крикну тражећи помоћ.
Но, овде је реч о жени која је свесно пристала на такву позицију у илузији да се такво зло може припитомити, преокренути. Дакле, треба добро упамтити, неће, томе нас поучава испричано!
Елем, у кратком и ефектно сроченом роману Ујед судбине, акценат је на унутрашњем свету жртве и самоосветљавању односа – злостављени и злостављач, зло и добро. Кључна улога у таквом односу је илузија да зло није толико моћно и да труд око оног ко злоставља може донети плодове. Конкретно у овом случају, Љиљанина заблуда да деца, коју њен нови супруг није имао у претходном браку, могу оплеменити његово безосећајно срце.
Заправо, прва реченица: Има људи који читав живот потроше у покушају да негде - неком припадну, даје одговор на питање: Зашто је једна паметна, способна жена, себе довела у такву позицију да буде до крајњих граница понижавана и зашто је све то трпела?
Све је то живо дочарано у лику главне јунакиње Љиљане, у помало редукованом приказу живота у делу ефектног наслова Ујед судбине, Александре Хајдин, иако разлози за истрајавање на погрешном путу нису увек јасни, као и одавање погребних почасти мучитељу. Али, опште је познат однос жртве и деспота, од почетне понизности до обожавања до самозатирања. (Као да ме је од трена када сам упознала несрећника, неодустајањем од њега, нешто гонило да саму себе раздирем ). Стога и тај моменат може бити поучан, јер први знаци насиља треба да буду довољно упозоравајући да би се на време побегло без великих последица, како нас ово узбудљиво, потресно дело упозорава.
Писана у минималистичком маниру, где нема класичне нарације, нити подробног описа амбијента, атмосфере, већ је структура дела састављена из краћих наративних целина, и најчешће, монолошких исповести главне јунакиње, књига је погодна за екранизацију, и чини се као да јој је претходио сценарио као за филм, а била би заиста згодна за екарнизацију, не само због актуелне теме већ и због врло сугестивно дочаране драматике унутар радње и показивања сазревања одлуке за бекство из зачараног круга.
Поступком наративног редукционизма ауторка заобилази све што није директно везано за најкарактеристичније моменте из живота главних актера у које поред већ поменуте Љиљане, спада Панта, главни мушки лик, уз још неке, недовољно развијене ликове (рецимо отац глане јунакиње, мајке... ). Све остало произилази из психичког осветљавања главне женске личности и њеног виђења појава око себе. Будући да је све проистекло из домена унутрашњег виђења сасвим је оправдан поступак наративног редукционизма и свођења радње на динамичне секвенце најкарактеристичнијих збивања из вишедеценијског живота овог необичног пара, његова бахатост и њено пристајање на све, да би деца кад су се већ зачела имала оца, а она супруга, то јест да би била задовољена норама паланачког закона реда.
Читалац ће свакако настојати да продре у психу јунакиње „изгубљене“ у процепу онога што треба да чини и онога што јој је наметнуто васпитањем, очекивањима породице и средине, неким пркосом да „ипак“ буде удата, главна у животу мушкарца који ју је освојио или је све то ипак било бесктво од самоће, учмалости средине која не пружа бољи избор.
Александра Хајдин има јако наглашен смисао за сентенциозно исказивање и многе реченице звуче као сјајне сентенце и могле би се извући из целине и самостално објавити. ( Све и почиње да би се завршило...Истине се, зачас оповргну, како би одамах затим, поново постале истине...Свака прича има своје необичности...)
На крају, скрећемо пажњу на то да је за читаоца интригантно да се позабави тумачењем расцепа између ega и super ega главних актера књиге, и да се пита са колико се одговорности, или неодговорности, ствара сваки нови живот, шта бива са децом из таквих бракова, у шта се потом претварају пред животним недаћама...
Једно је извесно, књига Ујед судбине, Александре Хајдин,имаће читаоце, не само због актуелности приче, због тумачења институције брака као већ потрошене која је све чешће параван за интересна удруживања, већ због њене надахнуте обраде и емпатије према ближњем, коју је у њу унела.
Sjajno opremljen tekst, hvala na podršci romanopiscu Aleksandri Hajdin!
ОдговориИзбриши