понедељак, 01. август 2016.

Вјера Гаровић: Умивам се додиром нежног лахора



ОПЕТ ЗАЈЕДНО

Утихнух пред раскошном лепотом мора.
Тиркизно-модру боју у очи топим.
Опијена опорим мирисом топлим.
 Умивам се додиром нежног лахора.


 
Слушам шљунковите обале шуштав звук.
Шушти распуштена, мокра, отежала.
Гледам и мрежу таласа са жала.
Чујем по неки веселог врапца цвркут.

Разливају загрљај плави таласи.
Лагано скидају уморе са лица.
Пријатна свежина нежно тело краси.

Из ока се слива суза радосница.
Јер у том тренутку, раздрагано, чедно.
Море моје и ја, опет смо заједно!


ХВАЛА ... НА СВЕМУ

Онда кад сам сама остала без наде.
И ломила прсте нервозно од страха.
Дане почињала без снаге и даха.
И када ми звезда на небу застаде.

Срела ме је пажња доброг пријатеља!
Без великих речи пружио ми  руку.
Неке лепше мисли дамарима туку.
Враћа ми се нада, васкрсава жеља.

Топлија ми сада свићу нова јутра.
Мајскога пролећа да угледам одсјај.
И новом радошћу дочекујем сутра.

Још песама књигу да поклоним њему.
И дрхтавим стрепњама да учиним крај.
Радосно ћу рећи:"Хвала ти на свему".



БЕЛА ЗАСТАВА

На небу сам белу заставу развила.
Окренута њему, радости и несну.
Покорна, питома, написах му песму.
Пркос и тескобу под ноге бацила.

Закаснели стихови проговорили.
Одсјај су давно прочитаних у мени.
Пробудили уснулу жену у жени.
И умилних речи чесму отворили.

Ухвати ми мисао, одведе на пут.
Застасмо на тргу препуном кафића.
Тамо стихом песници стижу одасвуд.

Мостове дугиних боја сада снујем.
Сладим се ибриком божанскога пића.
Сад на ветру дрхтаве чежње путујем.


САЊАХ

Сањах на Дунаву као свиће зора.
А ја на сатену  везем јастучнице.
Филигранском бодом сликам мило лице.
Златовезу нежним додајем лахора

Са Дунава слике, на јастуку зборе.
Музика се чује, гитаре свирају.
И неко весеље, бродови пливају.
А ја као све то, гледам са прозора.

Будим се у страху, тужни су ми снови.
Вода то су сузе... весеља жалости.
Везем јастучнице... остају трагови.

Молим се за себе. Добро желим свима.
Они које волех, нису више исти.
ОН за мене знам, нешто друго има.

 

ОБЛУТАК

Дошао је тихо небеским сокаком.
Пробудио белог заспалог лабуда.
Свечане сонате зачуше се свуда.
Звонима усуда пловише облаком.

Поверих му моје најсветије наде.
У сутону с чежњом причах му о срећи .
Само сам том уху шапутала речи.
Од којих се саме, цветне  баште саде.

За њим сам још дуго, лутала без њега.
Без компаса, с ветром, док нисам схватила,
И даље сам сама. Срце жељно свега.

Из дубине мора извадих облутак.
Изгубљено време себи сам вратила
Сад правим фонтану за најтиши кутак.



Нема коментара:

Постави коментар