Кроз белу и хладну степу
пројури ноћ. Већма студ.
Ко пас. Ко траг му на репу...
Оставих праг. Камо и куд'?
Из чаја мирис ко беба,
то спокој ми чујем шаље.
Још мало грли свог неба.
Воли га и кад си даље.
Чернозему, благо наше!
Кличи ми: Бол није вечит!
Даљине ме ове плаше.
Док ћутим, траг нек је речит.
У белом окну да скончам
твојој степи да предам страх.
Моја си, пшеница, јечам...
Теби остављам кости, прах.
Нема коментара:
Постави коментар