четвртак, 19. новембар 2015.

Слободан Ристовић: Белешка о сликару Драгану Гаври Гавриловићу, који сада живи на Убу са остављеним животом у Паризу

Драган Гавриловић од Тамнаве
   Самоникао ко светлица, као прасак и врисак-човек од капи растопљеног барута и росе. Госпоствен, ширит на свечаној униформи крљевског официра. Кика упредена од Равиојлине косе и жице, за вез онога којег воде на губилиште, a , у њему јекне "Низ поље иду бабо сејмени".  Он је пребродио жижљевину доба названим комунизам.Отребљен од те хајдучије, узлетео је у календарско недоба... А, недоба је, када са себе скинеш синџир кућног прага, да би био слободан од ила у обући и под ноктима. Од земље којом си умешан и испечен у мајчиним наћвама.
    Његова крштеница је пресуда без права на помиловање. То је осуда на уметничко биствовање.
    Драган Гавриловић од Тамнаве, човек који се у креч претворио, да би се озидао млеком својих костију.
    Стојим док га помињем, јер се  племенита лоза веже у усправном ставу.
    Господе, док ти предајем рапорт о Човеку, буди ми благонаклон, јер ја сам прости раб твој. Да сам важан и нарочит, био бих неки умник а не део стада...
    Мучим муку, као да прокишњавам, па се облепљујем пак папиром и рајснадлама. Сав сам од флека и угарака. Догоревам мрезгањем. Писати о Човеку, "није што и преко поља прећи".То је искивање мача од усијане свиле.
    Гавриловић је утекао негвама и ланцима, јуришајући за својим срцем, кроз барутану и апсанички ходник у свет омеђен за оне који уместо лица носе образ.
   Лако је убљанима да осликавају свој уметнички грб, када имају штитоношу са прсима од саћа. Где се роје полен и млеч, из којег излећу варнице пуне сновида.
   Сновидљиви Гавриловић са тапијом штафелајног Париза, где само Бог може да води ликовни катастар има своје наћве леба и вруну из које миришу наде и медарја.

    Ту је имао више супарника у надметању , него завичај становника. Али, Он се није надметао,Он се сродио са ехом лепоте, која је надлетала и облетала материцу светске уметности. Његов хлеб нису појели зли бескућни.Лебом умешеним од сна и боје, од кошмарног брашна младалачке јаре, Гавриловић је исхранио тиће под чеоном настрешицом и јато јаребице које су прштале париским улицама...
   Док смо ми у Тамнави пред задружним домовима, гледали партизанске и каубојске филмове и слушали усхићеног Ибра ,који је видео своју краву,у "приредби" званој Вук Бубало.
Он, Гаврило проклијавао је у музејима и галеријама. Из њега је ницао видик,који смо чекали да нам донесе. Једино тако смо могли видети даље кроз небеса, схваћајући да је спознаја света вишља од пескане, тамнавског Олимпа,омаланог устима Тамнавки, које су бежећи са часова ту шећериле обланде на уснама, од чега је мирисало бар на пет страна сета, а некад и на коју више.
  То што Он слика није ликовност и визуелни догађај, то је завичајна музика и нотарје у европским аљинама.
   Драган Гавриловић од Вучијака, струна Паганинија из Шарбана, Богдановице и Трлића, колубарска натра и често сито месечине над Убачаом, где пролећу, птице ластавице, рибе црвенперке и мирис колоњске воде са запршком варошанки...
   Он је  Бранислав Петровић у нашем сликарству, који се са одоцнелим датумом родио, да би  био Гавриловић за живота. Само велики касне за својим пусулама и ћетапима."Порез на промет душа "и онако плаћају мале душе. Гавриловић је темелљни нишан из Тамнаве са шљеменом мајиом подно Вучијака и на рв небеса. Разапет уместо једра,једри и ведри, али тихо и ненаметљиво.Када  се госпоствен човек домогне места у вр совре, Он и тада то место ,само местом сматра. А , да је и на крају, опет би ту било у вр совре. 
   Он је многе генерације слободноумних, провео кроз попришта и  пустињишта, духовних парлога, о чијем врату су нашле чвориште црвене мараме и оскоруша у грлу, нека од сласти а нека од муке.
    Нисам имао прилику да га у то време упознам упознам, али сам имао привилегију да га упознам у доба, када су у речи постале даровне. Оне које се кидају као дуње са ормара, и ваде из преграда новчаника. Имао сам то задовољство да са њим ћутим.
   Када се пише о сликару, обично се пише о сликама, то је као када се пише о грожђу и вину. Ретко ко помиње чокот.
   Мала је моја памет, да бих оцењивао нечије дело. Ја вам ово причам ко људима, јер и ја сам само то. Од нас се разликују Овакви као што је Драган Гавриловић.А, разликују се не по томе што боље сликају од нас. Не , разликују се по моћима, да живот слике у наше животе доведу.
Србија је стрњиште ликовних појавника међу које спада и  Он.
    И међу њима има много оних за које се може казати, да су бољи и већи. Али, Драган Гавриловић то нече учинити, чак ни помислити, јер то му племенитост не дозвољава. Ако је чак и трина бисера, од бисера је...
Слика је подземна вода уврела у вену
    Сликање је тражење лека који убија малу клицу живљења, да би надживљавање пробудила.
Како да надживимо себе, него лудостима које смо храбростима сматрали. Они који су без тога живали имају нечитак датиум у крштеници.
   Људи попут нашег Гавре су визија која не подлеже том чапу.



Нема коментара:

Постави коментар