обасјала језеро сном
дамарима бије име твоје
свилене нити судбине стегле срце
да груди не поцепа
душа ти мирише
на процвале дивље трешње
борови расту од снова наших
сањам ли
или ме љубиш – украдену,
а твоју
у божанском миру
на светим стазама
несуђеног нам дома.
.
Нема коментара:
Постави коментар