у гробу нису кости све...
У гробу није цео брат...
Опраштам госпо што не знаш,
устрелио га неки гад,
пред ровом, душман ко беше тад ( 10.9.1995.)
Беше пакао, Возућа...
Цео арсенал беспућа,
највећа пустош могућа...
Коме је она потребна,
да младост моћна животе да,
да би је „ослободила?“
Ал’ мапа беше друкчија,
руком моћника цртана,
пре поменутога датума,
силно беспуће бесмисла...
А суза кваси бео лист,
натапа суза сестрина,
од непребола саткана.
А већма кваси мајчина,
ту је и тиха очева,
мала, несвесна, кћеркина:
„О Жељко, жељо једина!“
На кћеркин први рођендан,
у грозном рату војева,
Славом и чашћу навека;
татино мило, никада...
Нежни инструктор скијања,
Да л’ вожње или пливања,
био би драги татица,
у годинама стасања, данас ил’ сутра,
било кад,
ал’ покоси га мрки гад ...
Жалила ћера, жалила,
До стасања је плакала,
С татама иду деца сва,
а њеног нема, па нема...
Нема да учи скијање,
вожњу, задатке, пливање ...
Препуче срце малено,
оде свом татици на небо !!!
А мајка, бака, обоје,
годинама оплакује,
и срце њено препуче,
на небу с њима другује...
Нема коментара:
Постави коментар