субота, 04. јул 2015.

Миодраг Томић Стублински: Х(раст) наш духовни и национални

    Тек што се устоличио у Београду деспот Стефан Лазаревић окупи властелу српску и верне му слугe па им заповеди да оседлају атове и спреме се да са њим обиђу Деспотовину. Идући тако према западу наиђоше на диван крајолик окићен зеленим брежуљцима и цветним ливадама. Шума не беше на стреломет сем једног храста висине људскога раста, потанкога стабла али већ прилично разгранате и сеновите крошње. Видевши да у околини ниједног дрвета нема Деспот нареди да се овај храстић чува као очи у глави па како у околним селима ни цркве православне не бејаше Деспот сељацима овај храст, као молитву, у аманет остави. 
Храст у Савинцу који би антинародна власт да посече, али га народ брани!
   До турскога земана храст нарасте још добрих седам осам аршина а стабло достиже дебљину људскога струка. Пролазили су крај храста аге, бегови и турски башибозлуци. Многи су, путници намерници, под његовом крошњом ноћивали и по јулској врућини главе од сунца склањали. Једног дана овим крајем нанесе пут, по злу чувенога Мехмед агу Изметбеговића са ордијом. Турци, недалеко од храста, на пољанчету, разапеше чадоре. Натераше сељаке да их служе јелом и пићем и водају им опанке а за ноћ у ложнице доведу сељанке па онако пијани бесни и помамни хтедоше храст одсећи и у ватри га наложити. Кад за ту богохулну намеру сазнадоше српски сељаци а међу њима и часна старина Милоје Косанчић паде на колена пред Мехмед агу молећи га да им сву стоку узме и да иште каквог још хоће блага само да им храст-молитву не дира јер то ни нашем Богу а ни њиховом Алаху мило бити неће. „Како то мислиш, каурине, да мом Алаху неће мило бити ако тај храст посечем?“ „Ето тако, вели старац Милоје, заклео нас је наш Деспот да храст не сечемо и да нам он молитва буде а да ако неко на храст секиром крене да ће га Свети Илија громом устрелити“. „Е баш ћу , каурине, сутра око ићиндије под њим рахатлуке јести а онда ћу слугама наредити да га одсеку и у огању запале“. Сутрадан Мехмед аги душеке под храстом разместише и чибук запалише, рахатлуке послужише, а небо се на мах замрачи. Севну светлица, гром пуче и уби Мехмед агу под храстом.
     Турци се, у страху, разбежаше. Од тога доба се храсту више нико од Турака примицао није. Под њим се о Ђурђеву дне састајали хајдуци. Крај храста се, које куде, заклеше Карађорђеви устаници, а кад је Прота Матија Ненадовић Свету Литургију код Храста служио из крошње замириса измирна и тамјан, а лишће поприми златно жуту боју. Литија обиђе три круга око храста. Дечачић неки, од око осам година старости, узвикну: „Људи видесте ли огањ што око храста гори, а не сагорева га?“ Многи видеше и гласно потврдише: „Бог се јави!“. Деси се да летње олује, откину суву грану са храста, нема тог човека Србина који би се за грану руком машио и кући је за потпалу понео. Светиња се у огањ не баца. Кад 1914. преко Дрине нагрнуше Аустријанци на Србију, са врха овога Храста је осматрач даљинар одређивао даљину српској артиљерији, а лично је краљ Петар под Храстом, са врховним штабом, три дана српске положаје надгледао. Вукашин Катић је после рата причао да је једва храст одбранио од неког војног лиферанта Пантелије Тошића који је од храста хтео намештај да направи па да га, за скупе паре, прода неком банкару Јеврејину. 
    Између два рата, у Храстовом срезу је служио један много загуљен шумар. Ниси могао дрво одсећи док он печат не удари па да ти је лично Бог отац. На храст беше бацио око ондашњи министар трговине Прибићевић. Мутио је нешто са Немцима па хтео храст да одсече и прода га Шваби Курту Меркелу који је тај храст још за првога рата ошацовао. Не даде шумар, а скочише и сељаци, обгрлише храст и повикаше „Сеци нас Прибићевићу, молитву нам одсећи нећеш“. 
     Сврши се и други рат, због чега Храст Немци не одсекоше нико не зна, а народ слути да га је сами Бог сачувао. 
     Одмах после рата у Храстовом срезу Друга Црног, партизанског комесара, поставише за управника Земљорадничке задруге, а њему прво што му паде на памет је да би Храст - Молитву требало одсећи из два разлога. Први јер верски затуцани народ неће око храста више моћи метанисати, богоносати и литијати, а други је разлог што се од храстове грађе могу направити скамије за ђаке и астал за учитељицу. На срећу друг Црни се напрасно разболе од јектике , одвезоше га у неки санаторијум одакле се никада није вратио, да ли што се на Храст био наканио, или због нечега другог што је радио само Бог зна. 
    Раскрупњао се Храст, седам људи не могу да га обухвате. Пустио жиле на све четири стране света. А поводом тога Храста је и калуђер Фотије сан уснио. Ево какав је сан, о тим храстовим жилама, уснио калуђер Фотије. Дође му на сам Свети Никола Мириклијски и рече му „Фотије пођи са мном“ Кад дођоше до Храста, испод оне најдебље жиле се отворише једна позлаћена врата а иза врата се указа ходник који се рачвао на све четири стране света. Кроз ходнике су се протезале храстове жиле чак до манастита Високи Дечани. Друге жиле су пузале до Шишатовца на Фрушкој гори, треће до Книнског Косова и манастита Тврдош, четврте до Цетиња, пете до Светог Наума на Охриду. Тада проговори Свети Никола. „Видиш ли Фотије одакле Србија црпи снагу и како Храст жилама држи земљу да се не распе и не отклиза. Док је тог Храста дотле ће и Србије бити и ништа јој неће моћи але земаљске са својим моћним оруђима и оружјима али ће у Србији доћи на власт сецикесе, лихвари, лицемери, продане душе, Мамонове слуге, пијандуре, наркомани и педери, па ће се од њих издвојити неколицина најгорих издајника, добровољних вазала и западних марионета. Тад ће унук онога Швабе Курта Меркела што је око бацио на српски Храст уцењивати вашега Јуду да Храст до корена одсече и корење му раскопа, жиле и жилице почупа из српске историје и колективног памћења. Зна Шваба да Храст много зна и да је запамтио злочине које је око Храста починио његов деда и отац. Зна Шваба да се са навишље храстове гране виде Шумарице, Јајинци, Старо сајмиште, краљевачка Црвена земља. Ретки Срби , што им разум није помућен намерним заборавом и одрицањем од Деспотовог аманета, виде чак до Дахауа и Аушвица. Кад Храста више не буде нестаће и сећање на старе и нове швапске злочине а онда ће тихом лоботомијом бити испрани млади српски мозгови. Док Храст постоји и чврсто буде везан за Земљу освежаваће вам историјско памћење, враћаће вам веру у постојање за будућност. Чуваће вам писмо, језик, културу а то је баш оно што се Србима мора обрисати из луде главе. Смислили, непријатељи најбезболнији начин како да се Храст уклони а да се пробуђени Срби јаду не досете. 
     „Овуда мора да прође аутопут нареди Шваба Клајне Шванц“. 
    „Зар баш преко Храста“ побуни се пијани министар Илија?“ 
   „Зар је један обичан Храст важнији од аутопута глупи Србине?“, обрецну се Шваба Клајне Шванц 
    „Тај Храст г-осн Швабо смо сви ми Срби. Ми смо у његовим коренима,Све наше прошле генерације су у храстовим гранама. Наше песме су у његовој крошњи, наша историја, снага и знање је у његовом стаблу. Ако њега одесечемо одсећи ћемо се од својих прадедова, од свега што нас чини аутентичним, самобитним и вредним. Храст није само наше памћење он је део и вашег и нашег планетарног памћења, културе, уметности, свега.
     “Не лупетај Илија ако ти је глава милија. Док се ја питам, а сад се само ја питам, Храста ту неће бити. Уместо тог глупог остарелог конзервативног Храста биће модеран аутопут и шлус!“, дрекну други ресорни министар за вербалистику.
     У том часу са запада се навукоше густи тмасти облаци, муње распараше небеса, громови се огласише диљем Србије, јак југозападни ветар се упути ка Храсту. Из крошње Храста, помешани са јауцима ветра, огласише се Деспот Стефан, старац Милоје, калуђер Фотије, Карађорђе, чак и Друг Црни, јави се и онај дечачић што је викао „Људи Храст гори али не сагорева“. 
    Диљем земље Србије се просу клетва тежа од црне земље, дужа од овог несрећног века. 
    Свети Никола Мириклијски затвори очи да не догледа шта све Србе и овог црног дрвосечу у његовом несрећном животу чека.



Нема коментара:

Постави коментар