Наталија Монтесино је тридесетогодишња девојка која својом лепотом и добротом осваја све око себе. Дуга црна коса прекрива њена леђа, њене очи боје кестена сијају неким посебним сјајем. Анђеоски осмех краси њено румено лице. Она је љупка, умиљата, нежна, добра и фино васпитана девојка. Уме да воли, да саслуша, да утеши и прашта. Добар је друг и прави пријатељ и у добру и у злу.
Наталија је девојка коју би свако пожелео крај себе, али она је већ верена за Џека, дечка са којим је у вези још од студенских дана. Заједно су већ четири године и било је време да ту везу и озваниче.
Ближило се њихово венчање. Остало је још само два дана до тренутка када ће млада девојка рећи своје судбоносно Да”.
Био је петак, многима омиљен дан јер је означавао крај радне недеље и почетак викенда, када су људи углавном одмарали после напорног рада, излазили, дружили се и забављали. Вече је било пријатно и тихо. Наталија је пожелела да се мало прошета и ужива у чарима Париза. Шетала је улицама, разгледала бутике, попила кафу у башти свог омиљеног кафића, а затим отишла до Ајфеловог торња и села на оближњу клупу.
Месец, као дукат жут, обасјавао је пут који је водио ка оближњој шуми. Сјајне звезде, као бисери расути по небу, пратиле су месец у стопу. У једном тренутку, Наталија је угледала звезду падалицу. Зажмурила је и помислила жељу. Дуго је остала да седи на тој клупи, уживајући у предивним чарима природе.
Посматрала је пролазнике који су се туда шетали. Неки су били загрљени и срећни, неки сами, узрујани и ужурбани. А онда се запитала да ли је она срећна?
Имала је све. Топли дом, брижне родитеље који је воле и подржавају. Џека који је цени, поштује и воли и који би учинио све за њену љубав и срећу. И она је волела њега. Њен живот је био испуњен и срећан, али ипак је осећала да јој нешто недостаје. Толико је залутала у својим мислима да није била свесна врелих суза које су клизиле низ њене румене образе. А онда је то њено размишљање прекинуо тако нежан и пријатан глас:
➢ Зашто тако млада и лепа девојка седи сама и плаче?
Уплашено се тргла чувши непознати глас, а онда је стидљиво подигла главу и њихови погледи су се срели. Угледала је прелепог младића кратке плаве косе. Његове очи, плаве као море, сијале су као најлепше звезде. У њима се огледало читаво небеско пространство. Иако га види први пут, Наталија је имала осећај као да га познаје целог живота.
➢ Извини ако сам те уплашио. Ја сам Виктор... Виктор Дуран - представио јој се младић, пруживши јој руку.
Брзо је обрисала сузе и пружила руку младићу.
➢ Ја сам Наталија Монтесино.
➢ Драго ми је Наталија што сам те упознао. Да ли би желела да се заједно прошетамо?
Прихватила је младићеву понуду. Имала је осећај као да га већ дуго познаје.
Чим га је угледала, срце је почело убрзано да куца. Истог тренутка знала је да је он онај прави кога је тако дуго чекала. Угледавши је, Виктор је одмах знао да је она права жена за њега, да је она љубав његовог живота. Шетали су дуго и причали о свему као да се већ одавно знају. После извесног времена, вратили су се код Ајфеловог торња и сели на ону исту клупу.
➢ Желим да знаш да сам се провео лепо вечерас. Било ми је веома пријатно у твом друштву.
➢ И мени је било лепо са тобом. Заиста сам уживала у твом друштву, хвала ти.
Њихови погледи су се срели. У том тренутку као да је време стало за њих двоје. Њихове усне су се спојиле у дуг пољубац.
У једном тренутку, Наталија је скочила са клупе.
➢ Извини, нисам смела ово да урадим. Ја сам верена, прекосутра се удајем. Обузела су ме нека дивна осећања па сам се мало занела. Нисам желела да те повредим, молим те, опрости ми.
А онда је нестала без трага.
Целу ноћ није могла да заспи, размишљала је о свему, а онда је пред зору донела коначну одлуку.
Схватила је да се заљубила у Виктора, да га искрено воли и да се не може удати за другог. Сутрадан је отишла код Џека и све му признала. Плакали су обоје.
➢ Опрости ми, драги мој Џек, ја те волим, али као пријатеља и не могу да се удам за тебе.
➢ Иако ми је жао што те губим, ти знаш колико те волим и да ми је твоја срећа најбитнија. Хвала ти што си била искрена. Немам ја шта да ти опростим. Ако си сигурна да је он твоја срећа, иди што пре, док не буде касно. Желим ти сву срећу овога света.
➢ Хвала ти на разумевању, драги мој. Можемо ли остати пријатељи?
➢ Наравно...Ја ћу увек бити твој пријатељ.
Загрлили су се, пожелели срећу једно другом, а онда се растали.
Задовољна и срећна, Наталија је брзим корацима, отишла је до Викторове куће. Полако, али сигурно, ушла је у пространо и лепо сређено двориште. На тераси, испред куће, седела је једна жена.
➢ Добар дан. Извињавам се што сметам.
Рекла је Наталија тихим, помало уплашеним, гласом.
➢ Добар дан, драго дете. Приђи слободно, не сметаш ми. Ти мора да си Наталија. Виктор ми је пуно причао о теби. Драго ми је да сам те упознала. Ја сам Розалија, Викторова тетка.
➢ И мени је драго што смо се упознале. Да ли је Виктор код куће?
➢ Виктор је морао, због породичних обавеза, да се врати кући у Сен Тропе. Оставио ти је адресу и број телефона ако пожелиш да му се јавиш.
Наталија се задовољно насмешила. Пољубила је тетку и љубазно јој се захвалила на дивном гостопримству.
Још истог дана спаковала је своје ствари и отпутовала у Сен Тропе да пронађе свог драгог.
Док је сређивао двориште свог породичног имања, Виктор је зачуо њему добро познат глас:
➢ Зашто тако леп и млад господин сређује сам ово велико имање?
➢ Зато што чека ону праву која ће му помоћи да саграде заједнички дом на овом прелепом имању.
➢ А да ли ће она доћи?
➢ Дошла је, само не знам да ли ће пристати.
➢ Па, хоћеш ли је питати?
➢ Наравно...Драга моја...Желиш ли да остатак живота проведемо заједно?
➢ Да...Желим...Љубави моја...-рекла је, потрчавши му у загрљај.
Љубили су се дуго, дуго.
Виктор је своју драгу пренео преко прага њиховог новог дома.
Сели су поред камина, загрљени и срећни. Наздрављали су љубави, срећи и новом почетку...
➢ За нас! - рекла је, смешкајући се задовољно.
➢ За нас и за наш нови почетак...- рекао је тихо, а затим је нежно привио на груди.
Наталија је девојка коју би свако пожелео крај себе, али она је већ верена за Џека, дечка са којим је у вези још од студенских дана. Заједно су већ четири године и било је време да ту везу и озваниче.
Ближило се њихово венчање. Остало је још само два дана до тренутка када ће млада девојка рећи своје судбоносно Да”.
Био је петак, многима омиљен дан јер је означавао крај радне недеље и почетак викенда, када су људи углавном одмарали после напорног рада, излазили, дружили се и забављали. Вече је било пријатно и тихо. Наталија је пожелела да се мало прошета и ужива у чарима Париза. Шетала је улицама, разгледала бутике, попила кафу у башти свог омиљеног кафића, а затим отишла до Ајфеловог торња и села на оближњу клупу.
Месец, као дукат жут, обасјавао је пут који је водио ка оближњој шуми. Сјајне звезде, као бисери расути по небу, пратиле су месец у стопу. У једном тренутку, Наталија је угледала звезду падалицу. Зажмурила је и помислила жељу. Дуго је остала да седи на тој клупи, уживајући у предивним чарима природе.
Посматрала је пролазнике који су се туда шетали. Неки су били загрљени и срећни, неки сами, узрујани и ужурбани. А онда се запитала да ли је она срећна?
Имала је све. Топли дом, брижне родитеље који је воле и подржавају. Џека који је цени, поштује и воли и који би учинио све за њену љубав и срећу. И она је волела њега. Њен живот је био испуњен и срећан, али ипак је осећала да јој нешто недостаје. Толико је залутала у својим мислима да није била свесна врелих суза које су клизиле низ њене румене образе. А онда је то њено размишљање прекинуо тако нежан и пријатан глас:
➢ Зашто тако млада и лепа девојка седи сама и плаче?
Уплашено се тргла чувши непознати глас, а онда је стидљиво подигла главу и њихови погледи су се срели. Угледала је прелепог младића кратке плаве косе. Његове очи, плаве као море, сијале су као најлепше звезде. У њима се огледало читаво небеско пространство. Иако га види први пут, Наталија је имала осећај као да га познаје целог живота.
➢ Извини ако сам те уплашио. Ја сам Виктор... Виктор Дуран - представио јој се младић, пруживши јој руку.
Брзо је обрисала сузе и пружила руку младићу.
➢ Ја сам Наталија Монтесино.
➢ Драго ми је Наталија што сам те упознао. Да ли би желела да се заједно прошетамо?
Прихватила је младићеву понуду. Имала је осећај као да га већ дуго познаје.
Чим га је угледала, срце је почело убрзано да куца. Истог тренутка знала је да је он онај прави кога је тако дуго чекала. Угледавши је, Виктор је одмах знао да је она права жена за њега, да је она љубав његовог живота. Шетали су дуго и причали о свему као да се већ одавно знају. После извесног времена, вратили су се код Ајфеловог торња и сели на ону исту клупу.
➢ Желим да знаш да сам се провео лепо вечерас. Било ми је веома пријатно у твом друштву.
➢ И мени је било лепо са тобом. Заиста сам уживала у твом друштву, хвала ти.
Њихови погледи су се срели. У том тренутку као да је време стало за њих двоје. Њихове усне су се спојиле у дуг пољубац.
У једном тренутку, Наталија је скочила са клупе.
➢ Извини, нисам смела ово да урадим. Ја сам верена, прекосутра се удајем. Обузела су ме нека дивна осећања па сам се мало занела. Нисам желела да те повредим, молим те, опрости ми.
А онда је нестала без трага.
Целу ноћ није могла да заспи, размишљала је о свему, а онда је пред зору донела коначну одлуку.
Схватила је да се заљубила у Виктора, да га искрено воли и да се не може удати за другог. Сутрадан је отишла код Џека и све му признала. Плакали су обоје.
➢ Опрости ми, драги мој Џек, ја те волим, али као пријатеља и не могу да се удам за тебе.
➢ Иако ми је жао што те губим, ти знаш колико те волим и да ми је твоја срећа најбитнија. Хвала ти што си била искрена. Немам ја шта да ти опростим. Ако си сигурна да је он твоја срећа, иди што пре, док не буде касно. Желим ти сву срећу овога света.
➢ Хвала ти на разумевању, драги мој. Можемо ли остати пријатељи?
➢ Наравно...Ја ћу увек бити твој пријатељ.
Загрлили су се, пожелели срећу једно другом, а онда се растали.
Задовољна и срећна, Наталија је брзим корацима, отишла је до Викторове куће. Полако, али сигурно, ушла је у пространо и лепо сређено двориште. На тераси, испред куће, седела је једна жена.
➢ Добар дан. Извињавам се што сметам.
Рекла је Наталија тихим, помало уплашеним, гласом.
➢ Добар дан, драго дете. Приђи слободно, не сметаш ми. Ти мора да си Наталија. Виктор ми је пуно причао о теби. Драго ми је да сам те упознала. Ја сам Розалија, Викторова тетка.
➢ И мени је драго што смо се упознале. Да ли је Виктор код куће?
➢ Виктор је морао, због породичних обавеза, да се врати кући у Сен Тропе. Оставио ти је адресу и број телефона ако пожелиш да му се јавиш.
Наталија се задовољно насмешила. Пољубила је тетку и љубазно јој се захвалила на дивном гостопримству.
Још истог дана спаковала је своје ствари и отпутовала у Сен Тропе да пронађе свог драгог.
Док је сређивао двориште свог породичног имања, Виктор је зачуо њему добро познат глас:
➢ Зашто тако леп и млад господин сређује сам ово велико имање?
➢ Зато што чека ону праву која ће му помоћи да саграде заједнички дом на овом прелепом имању.
➢ А да ли ће она доћи?
➢ Дошла је, само не знам да ли ће пристати.
➢ Па, хоћеш ли је питати?
➢ Наравно...Драга моја...Желиш ли да остатак живота проведемо заједно?
➢ Да...Желим...Љубави моја...-рекла је, потрчавши му у загрљај.
Љубили су се дуго, дуго.
Виктор је своју драгу пренео преко прага њиховог новог дома.
Сели су поред камина, загрљени и срећни. Наздрављали су љубави, срећи и новом почетку...
➢ За нас! - рекла је, смешкајући се задовољно.
➢ За нас и за наш нови почетак...- рекао је тихо, а затим је нежно привио на груди.
Јелена Јека Кочовић, рођена Степановић, рођена је 26. августа 1984. године у Крагујевцу. Своје детињство, као и школске дане, провела је у свом родном граду. У јуну 2003. године завршила је средњу економску, смер-економски техничар, а у мају 2004.године почиње да ради у млекари као референт сировинске службе. Од малена пише и до сада је написала око триста песама, једну кратку причу и једну збирку прича "Сасвим обична прича" (још је све у рукопису). До сада је добила неколико признања са учешћа на конкурсима за поезију и кратке приче.
Нема коментара:
Постави коментар