Да му сенку такне не би она смела.
Тек понекад себи каже шта би хтела.
Далеко од њега, далеко од људи.
А он и не сања, да је њена жеља.
Да због њега плачу, лепе црне очи.
Док он у бесаној ноћи тужан крочи.
Жељан топле руке, пољупца, весеља.
Две судбине тако, својим путем ходе.
Да ли ће се срести, зависи од Творца.
Молитве их само ка љубави воде.
У великој башти,има безброј душа.
Ал искрену молбу, из чистога срца.
Бог ће да услиши... када је искуша.
.
Нема коментара:
Постави коментар