Љиљана Марић наставила је вешто да исписује танане нити својих осећања. Она неуморно трага за суштином живота, за елементом постојања, али и опстанка. Бит животности је љубав и она уздиже у недокучива пространства. А управо је то бојазан коју Љиљана показује својим стиховима. Јер дарива љубав, али осећа и доживљава старах, стрепњу, самоћу. Све то је у неком углу најтананијих осећања проткано чежњом, али и надом да ОН ипак постоји и да ће доћи са букетом најчистијих мисли и жеља. А онда ће живот тећи неочекивано, испуњено на таласима које ће бесконачно понети ка месту званом СРЕЋА.
Књига носи назив „Празнина зауставља дах“ и подељена је у четири целине. То су: „Будни губе снове“ (шеснаест песама), „Мирис љубави саткан од снова“ (двадесет песама), „Суштина тренутка бесконачности“ (осам песама), „Поема о Србији“ (три песме).
Песникиња из стиха у стих показује своје емотивне таласе, бојазан од љубави и жељу за љубављу. Читаоцу шаље опомену да је љубав тренутак среће, а прегршт патњи, страдања, порива. Чини се да се из њених песама чују тихи јецаји и дубоко сакривена жеља да живот крене на боље. Стиче се утисак да су песме настале у тренуцима самотности, са жељом да се спозна истина битисања.
Песме су углавном кратке, стихови јасни, без расплињавања. Као да су казани одједном, спонтано, искрено, без много лиризма. У њима се прожима питање да ли је живот могао имати смисленију суштину.
Читајући Љиљанине песме присетићете се стихова Десанке Максимовић из песме „Стрепња“:
„Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа, само док се чека
Док од себе само наговештај да.“
Читајући Љиљанине песме присетићете се стихова Десанке Максимовић из песме „Стрепња“:
„Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа, само док се чека
Док од себе само наговештај да.“
Да, у њима се крије стрепња, страх од новог пораза, а можемо рећи да се њена права срећа крије у њеној самоћи – она је њен заштитник, лука која јој пружа смирај дана и вечери.
У делу „Будни губе снове“ исказује своју жудњу, самоћу, тугу, трагање, губитак… а ипак сазнајемо да она „ледено траје у јастук загњурена и отргнута од жиовта; из магле сећања тражи одговор и загрљај за крај да утихне жудњу. Свесна је да судбина зна да је све пролазност, да одлази, али жели да оћути тугу.“
Други део је „Мирис љубави саткан од снова“. У њему она пише о својој чежњи и жељи да буде са ОНИМ ко ће са њом „чекати нови дан , па магијом љубави одлетети у сан послат дугом. Зна да је он нестваран, да га среће у сновима; потајно се нада да је у његовом наручју, да је пусти крај себе и да заједно сањају трептајем трена. Казује да су их спојиле очи, магија љубави и зато искрено жели да песма и љубав живе:
Сабирам успехе
И неуспехе
Животне битке
Драгуље искуства
Други део је „Мирис љубави саткан од снова“. У њему она пише о својој чежњи и жељи да буде са ОНИМ ко ће са њом „чекати нови дан , па магијом љубави одлетети у сан послат дугом. Зна да је он нестваран, да га среће у сновима; потајно се нада да је у његовом наручју, да је пусти крај себе и да заједно сањају трептајем трена. Казује да су их спојиле очи, магија љубави и зато искрено жели да песма и љубав живе:
Сабирам успехе
И неуспехе
Животне битке
Драгуље искуства
Нек љубав и песма теку
Нека живе
И онда кад месец нестане.
Нека живе
И онда кад месец нестане.
У трећем делу под називом „Суштина тренутка и бесконачности „Љиљана пева о „животу као тренутку, о томе како је боли истина, расколу, ожиљцима које је живот оставио њеној души, али и о нади да увек постоји сутра, а о томе тихо шапуће реци у тишини сутона.“ Тај сутон јој доноси смирај и спокојство.
Четврти део „Поема о Србији“ има три песме : „Српкиње“, Поема – „Српска прошлост говори“ и „Мај 2014. године“ (песма Исидоре Поповић, њене гошће). У песми „Српкиње“ казује да се у свакој од нас жена крије прамајка Српкиња која је снажна, стамена, јака. Она је светлосна нит која се преноси на потомство. Звезда је која сја за све нас, будно нас прати и бдије над нама.
Поема – „Српска прошлост говори“ састоји се из дванаест делова. У њима пише шта осликава српску прошлост. А говори о плачу, страху, гробљима... одбрани крста, слободи... громадама бола, сузним очима... победама и поразима... Њоме жели да исприча причу о жртвама кад дође смирај дана, а Србија слободна и поносна са успоменама.
Ту је и песма Исидоре Поповић „Мај 2014. године.
У њој седамнаестогодишњакиња описује тугу када су потоци текли из отвореног неба. Песма је пуна емпатије, али песникиња се нада:
У њој седамнаестогодишњакиња описује тугу када су потоци текли из отвореног неба. Песма је пуна емпатије, али песникиња се нада:
„Србија ће пребродити тугу
И после велике кише видети дугу.“
И после велике кише видети дугу.“
Песме су пуне животне истине и надам се да ће стрепња која се у њима прожима Љиљани донети смирај дана и мирне снове, и неког ко ће бити њен ослонац за добро јутро и лаку ноћ.
проф. Љиљана Глигоријевић
Нема коментара:
Постави коментар